BorMagazin.com

Bobana Veličković

Za uspeh u streljaštvu, kao i u životu, potrebno je da se bavite onim što volite i što vas čini srećnim
Decembar, 2014.
Bobana Veličković jedna je od retkih borskih sportista, ako ne i jedina, koja se može pohvaliti da je učestvovala na Olimpijskim igrama. Reprezentativka Srbije u streljaštvu, svoje mesto u timu izborila je napornim treninzima, koji su se često odvijali u veoma teškim uslovima. Prvu medalju osvojila je pozajmljenim vazdušnim pištoljem, a zatim su odličija počela da se nižu.
Bobana Veličković

Reprezentativka Srbije u streljaštvu rođena je 25. januara 1990. godine u Boru.

– Do kraja osnovne škole sam živela u „Samačkom“ hotelu, a kasnije smo se moja porodica i ja preselili na III kilometar. Sada sa suprugom živim u Novom gradskom centru. Završila sam Osnovnu školu „Sveti Sava“, a kasnije i gimnaziju „Bora Stanković“.

Streljaštvom se bavi 13 godina, a karijeru je, može se reći, započela sasvim slučajno.

– Počela sam da treniram u IV razredu osnovne škole. Krenula sam na streljaštvo sa društvom iz zgrade. Kasnije sam nagovorila i drugarice iz škole da se oprobaju u ovom sportu. To je period kada deca isprobavaju i menjaju sportove i nisu baš sigurna čime tačno žele da se bave. Tako je bilo i sa mnom. Međutim, pronašla sam sebe u ovom sportu i zavolela sam ga.

Međutim, uslovi u kojima je trenirala na početku bili su teški.

Jedno vreme sam trenirala u biblioteci Gimnazije, ali i u svlačionici bazena u sportskom centru. Kao i u svim ostalim sportovima, kao i u drugim gradovima u celoj zemlji, uslovi su daleko od savršenih. Ipak, ja to često volim da spomenem: sportisti u Srbiji nisu navikli na bolje uslove jer od samog početka rade u minimalnim uslovima i sa minimalnim sredstvima. Shodno tome se trudimo, borimo i pokušavamo da damo sve od sebe, a sudeći po rezultatima mislim i da uspevamo.

Bobana Velicković

Bez obzira na sve, nedostatak adekvatne streljane nije je omeo da vredno trenira.

– Bor od 2011. ima novu streljanu i svakako da su uslovi mnogo bolji, ukoliko ih poredimo sa ranijim periodom. Ja se samo nadam da će doći bolje vreme za neke nove generacije sportista Srbije.

Samo nekoliko godina nakon što se posvetila streljaštvu, počela je da osvaja i prve medalje.

Prvu pojedinačnu medalju sam osvojila 2004. godine na državnom prvenstvu. Tada sam postavila i kadetski rekord. Ubrzo sam postala i član reprezentacije Srbije. Sve je to išlo u korak sa dobrim rezultatima i uspesima koje sam postizala u to vreme. Iako je bilo teško, poziv za reprezentaciju je došao spontano, a moram da priznam i da sam ga očekivala.

Pojedinačnim medaljama dodala je i ekipne, osvojene sa reprezentacijom.

– Prvu ekipnu medalju osvojila sam tri godine kasnije, 2007. Tada sam po prvi put učestvovala na Prvenstvu Evrope, koje se tada održalo u Francuskoj. Bila je to srebrna medalja u kategoriji juniorki. Takođe, tada sam osvojila i svoju prvu pojedinačnu medalju na evropskim prvenstvima i to bronzanu.

Bobana Velicković

Iako nije sigurna koliko je tačno medalja osvojila do sada, nekima se posebno ponosi.

– Izdvojila bih medalje sa seniorskih evropskih prvenstava. Osvojila sam pet zlatnih, a od toga su dve pojedinačne i tri ekipne. Takođe, veoma mi je draga i poslednja ekipna zlatna medalja sa Prvenstva sveta u Granadi.

Najdraže takmičenje do sada joj je bio Svetski kup u Sidneju, održan 2010. godine.

– To je takmičenje koje bih izdvojila, mada je to najviše zbog destinacije. Ostali smo u Sidneju 20 dana, 10 na takmičenju, a potom i 10 na pripremama. Nakon toga smo produžili u Koreju, gde smo ostali još deset dana. Iskreno, nisam sigurna da bi mi sad prijalo da otputujem negde na mesec dana, ali mi je u pamćenju ostao prelep sportski kompleks u kome smo se takmičili i trenirali, topla klima i divan grad. Takođe, tamo sam izborila i svoje prvo finale na Svetskim kupovima i zauzela šesto mesto.

Bobana Velicković

Onda je usledilo Evropsko prvenstvo u Finskoj 2012. godine. Za Bobanu je bilo važno da se plasira u finale, kako bi „obezbedila vizu“ za London.

Nakon osvojene zlatne medalje u gađanju vazdušnim pištoljem, izborila je plasman na Olimpijske igre 2012. godine.

– Učešće na Olimpijskim igrama je san svakog sportiste i vrhunac karijere. To je takmičenje koje se, po svojoj veličini i važnosti, ne može meriti ni sa jednim drugim. Samim tim i organizacija je bila savršena. Atmosfera je bila super kako u borilištima, tako i u olimpijskom selu, a otvaranje igara je proteklo spektakularno. Nadam se da ću izboriti kvotu i predstavljati prvenstveno naš grad, a zatim i zemlju i na sledećim Olimpijskim igrama u Riju.

Da je tim koji čine Zorana Arunović, Jasna Šekarić i Bobana Veličković „dobitni“ reprezentativke Srbije pokazale su i nedavno u Granadi.

– Bilo je toliko dobrih reprezentacija i takmičarki. Kineskinje, Ruskinje, Ukrajinke, Korejke, Indijke, Francuskinje su zaista uspešne. Konkurencija je bila oštra i još uvek ne mogu da verujem da smo uspele da im pariramo i da ih pobedimo. Bilo je jako teško, ali, s obzirom na to da već imamo uspehe kao ekipa, očekivale smo da ćemo ući u borbu za medalje. Na kraju smo bile presrećne što je ta medalja zlatna.

Bobana Velicković

Iako su, praktično, rivalke u streljani, članice naše reprezentacije su dobre prijateljice.

– Jasna Šekarić i Zorana Arunović su, pre svega, veliki sportisti i veliki ljudi. I pored toga što se takmičimo u istim disciplinama, mi smo i drugarice. I privatno se družimo, tako da imam samo reči hvale za obe.

Nakon završetka karijere, volela bi da nastavi da se, na neki način, bavi sportom.

Treniram streljaštvo već 13 godina, tako da ne mogu sebe da zamislim bez toga. Da ga ne treniram, verovatno bih se bavila nekim drugim sportom, ali ne znam kojim. Kad završim sa svojom karijerom, volela bih da nastavim da se bavim streljaštvom u svojstvu trenera. U suštini, važno mi je da ostanem u sportu.

Za uspeh u streljaštvu, kao i u životu, potrebno je, smatra Veličkovićeva, da se bavite onim što volite i što vas čini srećnim.

– Kažu da treba biti smiren da bi se bavio ovim sportom. Sa druge strane znam za nekoliko osoba za koje to ne važi, a vrhunski su strelci. Mislim da ne postoji određeni tip čoveka koji treba da se bavi određenim sportom. Ono što je najbitnije je da voliš to što radiš i da uživaš u tome. To je najjednostavniji recept za uspeh u svemu.

Bobana Velicković

Iako je proputovala mnoge zemlje i obišla mnoge gradove, i dalje živi u Boru.

– Posetila sam mnogo zemalja i ne bih mogla sebe da zamislim ni u jednoj od njih. Savršeno mi odgovara da živim u Boru, a da putujem i obilazim sve ostalo. Ipak, volela bih da mogu više da putujem privatno. Možda ću i za to imati priliku kada odem u penziju. Trenutno jedva imam vremena za letovanje – objašnjava Bobana kroz smeh.

Iako se situacija u gradu popravila, po njenom mišljenju, još ima prostora za napredak.

– Bor se promenio u poslednjih 10 godina. Malo je živnuo, ali nedovoljno po mom mišljenju. Uprkos tome, ne planiram da se selim iz Bora. Nemam omiljeni deo grada, ali najviše volim da šetam sa psom po Novom gradskom centru, oko Sportskog centra i gore, do naselja Sunce.


Share Button



Ostavite komentar svojim Facebook nalogom

Ostavite komentar


Linkovi: