BorMagazin.com

Bojan Čukić

Bor ima građansko društvo i u njemu postoje ljudi koji hoće da slušaju kvalitetnu muziku
Februar, 2015.
Pijanista Bojan Čukić počeo je da nastupa sa profesionalnim muzičarima još kao tinejdžer. Ipak, tadašnja estrada ga nije mnogo privlačila pa se posvetio ostvarenju svog sna - hteo je da svira džez. Danas je cenjeni džez pijanista, a komponovao je i muziku za pojedine scene filma „Tesla“. Trenutno je umetnički urednik u Centru za kulturu u Boru i „odgovoran“ je za koncerte koji se odvijaju u pomalo zaboravljenom klubu, „Teatar“.
Bojan Čukić

Odrastao je u Boru, u srećnim vremenima, kada je grad bio znatno bogatiji.

– Rođen sam 1964. godine u Boru. Moji roditelji su, najpre, živeli u Beogradu. Otac mi je bio dugogodišnji novinar „Politike“. Kada su došli u Bor, otac je bio novinar „Kolektiva“, ali i dopisnik „Politike“. Kasnije se on vratio u Beograd, a ja sam ostao u Boru sa majkom. Ta vremena, kada sam odrastao, nazivaju srećnim vremenima. Stanovao sam ispod Fakulteta, pa smo se kasnije preselili.

Paralelno je sticao i muzičko, ali i, kako sam kaže, konvencionalno obrazovanje.

– Moji su, sa majčine strane, svi svirali klavir. Bio je u kući kad sam se rodio i ja sam odrastao pored klavira. Ali, nisam mislio da će to da mi odredi život, niti je iko na tome insistirao. Moj deda je bio koncert-majstor, pijanista i orguljaš, a baba je držala časove klavira. Ne pamti se generacija koja nije svirala klavir u mojoj porodici. Kada sam bio II razred osnovne, roditelji su me upisali i u Muzičku školu. Tada sam se prvi put bliže upoznao sa klavirom. U Boru sam završio i Gimnaziju, bio sam druga generacija usmerenog obrazovanja.

Da li ste, dok ste bili mlađi, sanjali o tome da ćete se baviti muzikom?

– Kada sam krenuo u Muzičku školu, to nikako nisam voleo. Baš naprotiv, izbegavao sam je na sve moguće načine i služio sam se raznoraznim lukavstvima. Ipak, već od 16. godine sam počeo profesionalno da sviram. Šta znam, možda postoji nešto u genetici. U Boru je, kada sam imao 18 godina gostovao Zlatko Golubović, pevač koji je u tadašnjoj Jugoslaviji bio strašno poznat, poput Đorđa Marjanovića. Ne sećam se kojim povodom je gostovao, ali ja sam bio u orkestru koji je pratio njegov nastup. Zasviđalo mu se kako sviram i odabrao me je da budem deo orkestra koji ga prati. Tako sam pošao sa njim u Split. To je bio vrhunski orkestar, a ja sam bio najmlađi u njemu.

Bojan Čukić

Gde ste sve nastupali tada?

Golubović je pevao svetski repertoar. Nastupali smo na zaista najekskluzivnijim mestima, boljih tada nije bilo. Ipak, ja sam gledao da bežim od toga, da dolazim kući i družim se sa prijateljima. Čak mi nije ni prijalo. Dešavalo se da nastupamo sa poznatim pevačima, pa da, osim njima, i nama, članovima orkestra, traže autograme. Obišli smo celo hrvatsko primorje, Hvar, nema nijednog mesta u Srbiji koje je nešto značilo, a da tamo nismo svirali. Ipak, meni je sve to bilo na nivou tezge, bez obzira na to što sam tu učio zanat. Iz današnje perspektive gledano, bilo je zaista glamurozno. Na neki način, to mi je i odredilo život.

Po povratku iz vojske, Čukić upisuje Pravni fakultet u Beogradu.

– Prava sam upisao samo zato što mi je majka odnela dokumenta na fakultet. Ja nisam izašao na prijemni za Akademiju muzičke umetnosti, za koji sam se spremio dobro, zato što sam bio sa Golubovićem u Splitu. To je bio period kada sam mogao da biram gde ću, u muzičkom smislu. Uživao sam veliko poverenje kako Golubovića tako i njegove supruge, koja je bila sekretar koncertne agencije “Beogradska estrada”. Međutim, nije me baš mnogo privlačila estradna sfera, čak ni tada, kad je bila mnogo kvalitetnija i poštenija, ali i mnogo ozbiljnija stvar.

Uprkos fakultetu i obavezama koje on nosi, vratio se muzici.

– Završio sam dve godine na fakultetu, ali ovaj posao je išao za mnom, jurio me je. Nakon toga sam opet počeo da sviram. Međutim, estradni ambijent mi nije „ležao“ iako je nosio ogromnu zaradu. Nisam tome pridavao veliki značaj, jer sam imao drugu sferu interesovanja u muzici – džez. To mi je bilo tako nedostižno, a literature o tome tada nije bilo. Hteo sam da upišem i Džez akademiju u Gracu, ali je bila jako skupa.

Bojan Čukić, Duo moderato i Dragoljub Firulović

Bojan Čukić, Duo moderato i Dragoljub Firulović

Devedesetih godina, kada su počela ratna dešavanja, vraća se u Bor.

– Ovde sam, jedno kratko vreme bio muzički urednik u TS-u, klubu u Boru. Gledao sam da dovedem neke bendove, ali da iskoristim to što sam mnogo putovao i imao dobre kontakte, kako njihovi nastupi ne bi koštali mnogo. Tako sam u Bor doveo i EKV. Tih godina, svi su radili ono što su morali i to više ne može da se nazove ni kompromisom. Ponekad sam malo stresao prašinu sa tih snova koje sam imao i usudio se da maštam. Ali, bavljenje džezom mi je tih godina delovalo nedostižno.

Iako nikada nije upisao Džez akademiju, uspeo je da ostvari svoje snove na drugi način.

– U poslednjih 15 godina postigao sam ono što sam mislio da nikada neću. U muzici su stvari malo drugačije: formalni deo obrazovanja koje bi mi pružila Akademija, zapravo bi mi služio da dođem tamo gde sam stigao. Meni je ovako trebalo mnogo više vremena. Došao sam do vrhunskih džez festivala i vrhunskih džez muzičara i to ti onda znači više. To je suština. Naravno, pre toga je neophodan veliki rad.

Kako ste uspeli da ostvarite svoj san?

– Pre 15 godina sam odlučio da sve to što se tiče komercijalne muzike sklonim iz svog života, na neki način. Mnogo ljudi mi je reklo da je to što hoću da radim nerealno, da u današnjim uslovima nije izvodljivo, da od toga ne može da se živi i da niko neće to da vrednuje kako treba. Meni sve to nije bilo važno. Ne bi mi bilo žao što sam doneo takvu odluku i da nisam uspeo, to je bio moj izbor. Stvarno sam puno radio, a tada sam već imao porodicu. Međutim, upravo mi je porodica pružila veliku podršku i verovali su u mene kada su svi ostali bili skeptični. Svirao sam 8-10, ali dešavalo se i po 15-16 sati dnevno da bih, eventualno postigao neki rezultat. I onda kad radiš toliko, misliš da se nešto slučajno desilo. Jeste to sticaj okolnosti i jesu to bile slučajnosti, ali desilo se kad sam bio spreman da pružim kvalitet.

Gde ste sve nastupali kao džez muzičar?

– Nastupao sam na dobrim i značajnim festivalima, odnosno na onim za koje sam ja mislio da vrede. Tu mi je najvažniji bio Valjevski džez festival. Danas na džez festivalima ima svega i svačega, ali ovo je zaista pravi džez festival. Bio sam na Nišvilu i tad mi je to mnogo značilo. Mnogo je bilo džez koncerata i stvarno ne mogu svih da se setim. To nije donosilo toliko novca kao ranije, ali je donosilo ogromnu satisfakciju.

Foto: Stanoje Radulović

Foto: Stanoje Radulović

Čukić je nekoliko puta nastupio sa Urban bendom, čiji su članovi mahom bili iz Bora.

– Bor je imao jednu okosnicu džez benda koji se zvao Urban bend. Bilo je i muzičara koji nisu bili iz Bora, ali uglavnom su bili odavde. Nastupali smo i na Nišvilu, a osim toga smo imali puno koncerata. Međutim, to institucionalno u ovom gradu nije podržano. Ostaje pitanje: zašto Bor nije održao neku okosnicu džez benda; zašto institucionalno nije uticao da se to zadrži? Malo gradova ima džez orkestre, to je privilegija. Skoro da ih nema, a oni malobrojni su se, uglavnom, pomerili ka Beogradu. To je dovelo do toga da su svi članovi Urban benda otišli na svoju stranu.

Sa borskim muzičarima nastupao je i na BELEF-u.

– Deo orkestra su bili ljudi iz Bora, a sa nama je nastupao i profesor iz Insbruka. U pitanju je Aleksandar Kočar, basista, koji je završio Muzičku akademiju. Sada je poznati profesor i muzičar, poznat širom Evrope, osim u Srbiji. Takođe, sa nama je nastupao i Dragoljub Firulović. On je jedan renesansni čovek: bavi se književnošću, član je Udruženja književnika Srbije, slikar i član ULUS-a (Udruženja likovnih umetnika Srbije). Tada smo imali etno nastup i sva srpska štampa prenela je naš koncert kao najvažniji od onih koji su se tada održali na BELEF-u. Ni tad nismo imali ovde, uslovno rečeno, podršku. Institucije u Boru bile su potpuno nezainteresovane i bavile su se, mahom, sabornim manifestacijama.

Posle džez festivala, nastupio je period u kome je najčešće sarađivao sa Duo moderatom.

– Poznati džez muzičari su me nakon toga zvali da radim sa njima. Sa nekima, kao što je Duo moderato, sarađujem i danas. To je vrsta kamerne muzike, koja ima elemente klasične, džez i etno muzike. To je jedan spoj koji se pokazao kao nešto što ima rezultata. Radili smo zajedno i CD koji je sada aktuelan. Ja sam svirao klavir i radio aranžmane. Na njemu se nalaze i dve pesme koje su urađene za Katarinu Kovačević, pobednicu četvrte sezone takmičenja „Ja imam talenat“. Uskoro ću sa svima njima nastupiti i u Narodnom pozorištu u Beogradu.

Bojan Čukić i FIRUL Orchestra

Bojan Čukić i FIRUL Orchestra

Usledili su nastupi za koje je Čukić ranije verovao da su nedostižni.

Nastupao sam u Madlenianumu, sa Duo moderatom. Oni uvek na nastupima imaju goste koji su nešto u svetu kulture, ne u svetu estrade. Nastupao sam i na Gardošu, i to je, takođe, kulturna institucija, zatim ponovo na BELEF-u, ali izvodeći drugu vrstu muzike – džez, kao i u Domu omladine. Nastupao sam i u Ruskom domu, na velikom koncertu na kojem su bili svi značajniji umetnici. Nedavno je održan i koncert na Starom dvoru, u Skupštini grada Beograda. Tada sam na Danima evropske kulturne baštine sa Duo moderatom, predstavljao Srbiju. To je stvarno nešto što može da bude vrhunac karijere, ali ja, za sada, nisam spreman da neki nastup tako okarakterišem.

Komponovali ste muziku za pojedine scene filma „Tesla“. Kako se dogodila ta saradnja?

– Nakon koncerta u Madlenianumu, muzičari, producenti i umetnici provedu neko vreme zajedno, družeći se. Tada mi je prišao čovek koji se predstavio kao producent filma “Tesla” i rekao da im je potrebna etno muzika, ali na neki diskretan način. Pitao me je da li bih hteo to da uradim i ja sam pristao. Međutim, pošto sam te večeri razgovarao sa mnogo ljudi, ja sam nekako izgubio njegovu vizit kartu. On se javio posle dve godine, a ja sam se jedva setio o čemu se radi. Dali su mi tada prepričane delove scenarija i minutažu kako bih im poslao muziku. Ja sam im poslao ono što sam komponovao i to je prihvaćeno. Za film je zadužena kompanija „Holiday Works Canada“, ali zaista nisam siguran u kojoj je fazi njegovo snimanje.

Trenutno ste umetnički umetnik u Centru za kulturu. Koliko Vas ispunjava taj posao?

– Tu imam neka podeljena osećanja. Pre svega, drago mi je što je posle toliko godina neko rekao: „Hajde da vidimo šta bi ti tu mogao da uradiš“. Mada, malo se plašim. Ne znam kako ću taj posao da „pomirim“ sa svojim obavezama. Ako hoću da sviram na ovom nivou na kome sam sada, moram na tome da radim svakog dana po 5-6 sati ili bar da više vežbam pred koncert. To je kao kod sportista, bez treninga, ne vredi ti ništa. Možeš da budeš i Mesi, ali ako ne treniraš tri meseca, nema fudbala. To me malo sad brine.

Bojan Čukić i Duo moderato

Bojan Čukić i Duo moderato

Velika posećenost koncerata koji se održavaju u „Teatru“ ga raduje.

– Sve vreme tvrdim da Bor ima građansko društvo, ali neki ljudi guraju to u drugi plan i prave neke saborne manifestacije. Ne želim da me neko shvati pogrešno, da misli da sam ja neko ko ne voli narodnu muziku. Naprotiv, to uopšte nije tačno. I ja se na svoj način bavim narodnom muzikom. Ali ono što viđamo na televiziji je surogat narodne muzike i stvarno je ispod svih mogućih kriterijuma. A stalno nam okreću to lice Srbije. Ne može narod da voli nešto što vi njemu niste pustili. Hoću da kažem da me raduje ovo u „Teatru“ jer to pokazuje pravo lice grada. Evo, 7. marta dolaze Jovan Maljoković i Salsa bend. Pričao sam baš sa Jovanom o ovome. Rekao mi je: „Svaka čast vama, Boranima“. Odgovorio sam mu da ništa mi tu nismo uradili, već da samo postoje u gradu ljudi koji hoće to da slušaju. A postoje i ovi drugi koji nas ubeđuju da to neće niko da sluša.

Koje ste sve zemlje i gradove obišli? Da li biste mogli da živite u nekoj od njih?

– U bivšoj Jugoslaviji sam obišao sva mesta gde je nastup mogao dobro da se plati. Ipak, najviše mi se sviđa Nemačka. Nastupao sam tamo, i voleo bih opet da odem. Lepo je kad odeš u sređenu zemlju, pa radiš to što voliš, a neko adekvatno vrednuje to što ti znaš da radiš. Nažalost, nas u Srbiji svi pokušavaju da ubede da smo mi narod gde takav uređeni sistem ne bi mogao da se primeni, a to nije tačno. To pokušavaju da nam kažu oni kojima je to u interesu. Zapravo je ranije tako kod nas i bilo i nadam se da će opet tako biti.

Ipak, uvek se vraćao u Bor.

– Bilo je dugih perioda kada nisam bio ovde, ali sam se uvek vraćao. Bor je urban grad. Uprkos svim višedecenijskim problemima koje ima, a to nisu dnevno-politički problemi, u Boru se održao građanski sloj. Ima gradova u Srbiji gde toga više nema. Infrastruktura je poboljšana. Ali grad ne čine zgrade. Grad čine ljudi. A ljudi ovde su uspeli da održe gradski duh.

*Fotografije: Privatna arhiva Bojana Čukića


Share Button



Ostavite komentar svojim Facebook nalogom

Ostavite komentar


Linkovi: