BorMagazin.com

Dragan Petrović

"Folklor i KUD su mi od rođenja u krvi"
10. 07. 2010.
Detinjstvo je proveo u prostorijama Kulturno Umetničkog Društva Bor. Narodna pesma i igra su porodično nasleđe koje je preuzeo i zavoleo. Nakon 9 godina uspešnog bavljenja folklorom dolazi na mesto umetničkog rukovodioca. Pored organizovanja koncerata i vođenja mladih ljudi kaže da pronalazi vremena za uživanje u svom gradu.
Dragan Petrović

Bio je sasvim običan klinac koji je kao i svi mladi želeo da se oproba u mnogo čemu. “Prvi sport mi je bio karate, pa zatim džudo, košarka, rukomet i fudbal”. Detinjstvo je provodio u prostorijama KUD-a Bor jer mu je otac još od 1971. godine šef orkestra. Ponekad, kako napominje Dragan, nije ni u obdanište išao jer je više voleo da bude tamo, gleda koncerte i probe. Na kraju je ljubav prema folkloru i Kulturno Umetničkom Društvu Bor bila glavni “krivac’” što je u tome najistrajniji.

“Shvatio sam da nekako baš ta želja za igrom, pesmom, druženjem, koncertima, pa i onom tremom koja nas sve drma kada izađemo na scenu, jednostavno nikada neće prestati i da će mi to biti samo dodatna motivacija za očuvanje i poboljšanje svega što se već 65 godina održava u kontinuitetu i što su mnoge generacije gradile pre nas. Tako da i u folkloru, kao i u svemu što radimo u životu mislim da su presudni doslednost i ljubav prema onome čime se bavimo.”

Zvanično je generacija, sa kojom je krenuo Dragan, počela sa probama 1.oktobra 2000. godine. Kao i svi polaznici, počeo je u drugom ansamblu gde su učili najosnovnije korake, trčanje i trokorak, što se, kako navodi Dragan može primetiti i danas sa početnim ansamblom.

“Aktivno sam počeo da igram kada sam krenuo u prvu godinu srednje škole. Pošto sam bio učenik Mašinsko-elektrotehničke škole, kao i ostali učenici čuo sam priču da profesor geografije Žika, šalje učenike na folklor i da se, iskreno, tako lakše dolazi do boljih ocena. Rešio sam na taj način da ostavim bolji utisak, jer malo olakšice u školi nije na odmet. Kada su krenule prve probe bilo nas je puno, pa je bilo potrebno da prođe neko vreme kako bismo se svi oslobodili i sprijateljili. Nakon audicija, oni koji su ostali, već su ozbiljnije pristupili probama i radu na istim. Više se vremena provodilo u KUD-u jer smo tada već krenuli sa učenjem programa koji se igra, tako da smo samim tim imali više vremena da bolje upoznamo jedni druge i nekako nas je već tada to drugarstvo spajalo na jedan poseban način. Postajali smo deo jedne velike porodice Kulturno Umetničkog Društva Bor, tako da vas taj osećaj da pripadate celini jednostavno nikad ne napušta.”

S obzirom da KUD Bor često nastupa, medijski ste prilično propraćeni. Da li se to zadržalo samo na lokalnoj televiziji ili i šire?

“Nastupi ansambla ranije bili su prikazivani na programima RTS, a osim prikazivanja koncerta KUD-a na lokalnim televizijama, izdvojeni su delovi nastupa kada je KUD gostovao u nekim gradovima Srbije, koji su prikazivani u emisiji „Žikina šarenica“.”

Otac ti je poznati muzičar i radite zajedno. Da li ti je to predstavljalo olakšicu?

“Moj otac je Vita Petrović i ove godine je napunio 62 godine, a punih 39 godina je član i šef orkestra KUD-a Bor. Skoro dve godine sarađujemo i poslovno, od kada sam ja nasledio Stanimira Stojanovića, ali mogu reći da sve to i nije olakšica, jer smo van posla otac i sin, ali kada je posao i sam rad sa ansamblom u pitanju, nema baš nekih popuštanja.

Kada sam bio samo igrač, najviše kritika je dolazilo od njega. Bez obzira na sve to, nisam imao nekih posebnih povlastica ni kod umetničkog rukovodioca, iako bi to neki pomislili. Naprotiv, upravo sam nosio taj teret da baš zbog toga moram dati uvek sve od sebe, bilo na probama ili koncertima. Ipak, kako sam postajao zreliji, shvatao sam da su sve te kritike pozitivne i za moje dobro.”

Svake godine prihvatate nove članove. Postoje neki koji su pravi antitalenat, kako se nosiš sa tim, gubiš li nekad strpljenje?

Svake godine se u KUD-u vrši upis novih članova raznih uzrasta i svima su vrata društva otvorena, ali kao i u svemu, i u folkloru neko korake nauči pre, neko kasnije, nekome jednostavno ne ide to od ruke. Strpljenje možda izgubim ponekad sa onima koji znaju i mogu a ne žele da se tako izrazim, a ne sa onima kojima recimo i pored upornosti i velike želje, jednostavno ne ide. Svako je stvoren za nešto, ako mu ne ide folklor možda je bolje da se oproba u nečemu drugom, jer zaista folklorom i ne mogu da se bave svi. Ako neko nije sluhista i ne čuje muziku da je ispuni i isprati, onda je sve to malo teže da se na silu nauči. I kada se sve nauči nije završeno sa radom, zato što i pored naučenih koraka, potrebno je da svako da svoj maksimum, još rada i usavršavanja jer i gluma ima dosta uticaja, odnosno način na koji će igrači preneti određeni segment koreografije publici.”

U čemu se sastoji tvoj rad sa onima koji su tek počeli da dolaze u KUD?

“Što se tiče rada sa polaznicima, tu se kreće po razrađenoj šemi od osnovnih koraka i držanja u kolu, pa priče o poreklu igre i samih koraka koji se rade, način na koji se određeni koraci trebaju igrati, i naravno pre svega kroz taj rad i edukaciju, tu je i učenje o ponašanju i vaspitanju kako na probama, tako i van Društva. Kroz audicije se vrši selektiranje i odabir igrača koji su ispunili neke uslove da bi mogli nastavili dalje sa radom i probama, od kojih većina po zasluzi, posle bude prebačena u prvi ansambl, gde se usavršavaju i pripremaju za prve nastupe kada bude procenjeno da su za to spremni.”

Vrhunac svoje dosadašnje karijere si dostigao kada si preuzeo mesto umetničkog rukovodioca. Da li se nešto promenilo u međusobnom odnosu tebe i tvojih saigrača?

“Na mesto umetničkog rukovodioca došao sam januara 2009. godine. Par dana pre toga, pozvao me je tadašnji umetnički rukovodilac i čovek koji me je godinama unazad uhodavao u ovaj posao, Stanimir Stojanović-Nino i rekao da dođem jedno prepodne do KUD-a na razgovor. S obzirom da je skoro 40 godina bio na tom radnom mestu, bilo mi je nekako neobično kada mi je saopštio da ide u penziju i da je mene planirao i preporučio za svog naslednika. Sve se tako brzo izdešavalo, i ja sam od 5. januara stupio na to radno mesto.

Nije bilo lako, još uvek su glavnu okosnicu ansambla činili igrači iz generacije kada sam i ja počinjao, tako da mi je osnovni cilj pre svega bio da se što bolje pripremim za rad i da me prihvate. Imao sam tremu malo pre početka proba, ali sam se nekako brzo uhodao u sve to. Najnormalnije sam pristupio svemu i uz jedan dogovor sa svim igračima, međusobnim poštovanjem i razumevanjem, i pre svega dobrom saradnjom, krenuli smo da radimo i da se polako spremamo za nastupe.”

Kako se snalaziš u ulozi umetničkoj rukovodioca?

Odgovornost je svakako veća sada, kada sam zadužen za više stvari, počev od kvaliteta svega toga što radimo na probama, gde mi je veliki oslonac i sigurnost korepetitor, tj. šef orkestra, tako i za uopšte odnose u Društvu. Za sada se dobro snalazim ali tek sam na početku i imam još dosta toga da učim, jer i sam čovek uči dok je živ. Uvek ću ostati dosledan svojim principima i samom pristupu poslu, a to je da svemu pristupam krajnje ozbiljno i organizovano, jer ima dosta stvari koje se rade i rešavaju tokom cele radne godine, tako da jedino tako sve može funkcionasati kako treba i pored raznih okolnosti. Za saradnju i svaki razgovor sam otvoren uvek, i smatram da se samo poštovanjem svakog kao ličnosti, autoritet i respekt može izgraditi.”

Nakon primopredaje dužnosti usledio je i prvi koncert u tvojoj režiji. Kako je protekao?

“Moj prvenac kada su koncerti u pitanju, odigrao se u aprilu 2009. godine pod nazivom „Na krilima proleća“. Sam naziv je govorio dosta toga, dakle trebalo je označiti neko novo nadahnuće, tj. simboličnost za te neke nove početke. U pripremanju programa mi je dosta pomogao i otac, odnosno šef orkestra tako da je sve uglavnom išlo kako treba. Pripremali smo se od januara meseca, kondicija se do koncerta vratila na željeni nivo. Posle dužeg vremena, vratili su se neki igrači koji su bili odsutni. Danima smo dobijali pohvale i čestitke za napravljen program. Nastup je propraćen i prenosom uživo od strane televizije Bor, utisci su bili zaista pozitivni, pa se i snimak tih dana emitovao više puta. U istom trenutku sam za vreme, i na kraju nastupa bio i zbunjen i presrećan. Jednostavno, to je osećaj koji se ne može objasniti rečima. Naravno, nisam smatrao da je sve to samo moja zasluga jer su najveći doprinos svemu dali igrači i sami izvođači koji su jednim ozbiljnim pristupom ceo nastup izneli na svojim leđima, podržali me na taj način, i mislim da ću uvek pamtiti to i biti zahvalan svima.”

Da li je potreban veći broj kulturnih dešavanja u Boru?

“Mislim da imamo dosta kulturnih događaja i manifestacija u Boru. Sve što se može oceniti kao kulturno dešavanje dobrodošlo je u našem gradu kao i u svakom drugom. Pravi problem leži u tome što i te kulturne događaje koje imamo veoma mali broj mladih isprati, šta više, većina i ne zna jednostavno za njih, jer i kad čuju nešto tako oni okrenu glavu i to ih i ne interesuje.”

Šta je glavni problem današnje omladine?

“To sam već i rekao na neki način. Mislim da je glavni problem omladine što se vode nekim pogrešnim idealima i lažnim vrednostima, što su nedovoljno informaisani o svemu onome sto je nekada bilo vredno i važno. Jednostavno, vremena se menjaju i možda su to neke stvari koje se ne mogu promeniti. Sve što se može mladima pružiti jeste normalan pristup u radu i edukovanje o onome što vredi, da se i pored svih ovih novih doba koja dolaze, ne dozvoli da se izgube sećanja na sve ono što je nekada vredelo i što su mnogi pre nas vredno radili i stvarali.”

Šta posebno voliš u ovom gradu?

“U Boru, iskreno rečeno, i pored svih mana, mislim da volim baš sve. Iako imamo jednu ulicu kojom svi šetaju, meni bar nikada nije dosadila jer je i ona jednostavno deo ovog grada. Volim parkove, iako ih može biti malo više. Jednostavno volim sve u ovom gradu i uvek sam se lepo osećao što sam stanovnik Bora. Možda bih izdvojio svoju ulicu kao mesto gde se najlepše osećam, verovatno jer sam tu detinjstvo proveo, razne nestašluke pravio i odrastao sa vršnjacima iz Njegoševe. Drugo što volim kod svoje ulice je što nema velike gužve, ne bude me ujutru motori automobila i kamiona, sve je  mirno, dosta je zelenila i baš mi prija sve to.”

Spomenuo si mane našeg grada. Na šta konkretno misliš?

“To su možda te zelene površine na kojima se mogu napraviti tako lepi parkovi u vidu šetališta. Zatim su tu parkovi koji se mogu i doraditi i napraviti lepša igrališta za decu, veće površine zelenila i cveća, mesto gde bi svako mogao otići kada je preblokiran obavezama i mislima, da ga ništa drugo ne okružuje osim same prirode.”

Imaš li omiljeno mesto u gradu?

“U gradu ne baš ali volim recimo, kada mi vreme dozvoli, da prošetam do Brestovačke banje gde je mirno i tiho, i tamo ponekad mogu da pronađem svoj mir na nekoj klupici gde me okružuje sama priroda.”

A za druženje?

“Astoria” mi je omiljeni lokal, pored kafe jako mi se dopada i kuhinja. Pored Astorie, volim i piceriju “Vaneli”, gde je hrana takođe dobra i ukusna.”

Pored svih obaveza, da li pronalaziš vreme za neki hobi?

“Pa može zvučati smešno u mojim godinama, ali hobi su mi igrice na računaru, kao što je fudbal, neka dobra akcija i slično. Volim dosta da gledam filmove i naravno sve što je vezano za sport. U slobodno vreme volim da idem na fudbal ili basket. Naročito leti, kada je toplo, volim dosta da šetam i da provodim vreme sa meni dragim ljudima.”


Share Button



Ostavite komentar svojim Facebook nalogom

Ostavite komentar


Linkovi: