Moji prvi DJ koraci datiraju još iz 1995. godine. U to vreme je postojala diskoteka “Le Zero” koja je bila sinonim za noćni provod u celoj Istočnoj Srbiji. DJ-ing mi je još tada privukao veliku pažnju i naveo da se maksimalno posvetim tome. Nekoliko godina kasnije su se otvorili i drugi klubovi u Boru gde smo moji drugovi i ja radili žurke maštajući o tome da jednog dana postanemo popularni i uspešni u svom poslu.

Šta te je održalo da punih 16 godina budeš DJ?

Brojna putovanja i gostovanja, pre svega. Kada sam krenuo da se bavim DJ-ingom imao sam želju da radim ne samo u svom gradu već i u okolnim gradovima. Uporno sam radio na sopstvenoj afirmaciji i promociji, i rezultat je morao da ispliva na površinu. Želja mi se vrlo brzo ostvarila i krenula su gostovanja.

Vodio si i razne muzičke emisije, i kako si se u tome snalazio?

Paralelno sa DJ-ingom sam radio skoro i na svim tadašnjim radio i TV stanicama u Boru. Jedna od najdražih radio emisija u tom periodu mi je bila emisija “Zona ritma”. Pored DJ-inga i radija, moja velika ljubav je i televizija. Duzi niz godina sam uređivao i vodio emisiju “Music time” na televiziji Bor koja bila dosta gledana. Sudeći po brojnim komentarima i pohvalama, čini mi se da sam se podjednako dobro snalazio i u tom poslu.

DJ-ing, radio ili TV emisije? Šta ti je najdraže?

I radio i televizija su mediji koje ja volim ali od svega mi je najdrazi DJ-ing kome sam se maksimalno posvetio. Ukoliko se ukaže još neka prilika i ideja za nekom dobrom emisijom možda ću se jednog dana opet latiti mikrofona.

Izlasci u Boru nekad i sad? Da li je ranije bilo više mesta za izlaske? Koji je period bolji?

U Boru se duže vreme oseća neka praznina koja će sigurno za veoma kratko vreme nestati. Meni je lično zanimljiviji period od pre nekoliko godina kada sam bio tinejdžer jer je tada bilo više mesta za izlaske nego sada. Sve je bilo drugačije ali eto vidim da se situacija po tom pitanju popravlja iz dana u dan što me jako raduje.

Što se tiče Borskog klabinga, situacija i nije na nekom zavidnom nivou. Današnja omladina izlazi u klubove sa mnogo manje para nego ranije. Boru inače fale razni programi, promocije i slično. Imam utisak da svi lokali kopiraju jedni druge, umesto da svako ima svoj stil rada i bude prepoznatljiv po nekim dešavanjima.

Nekoliko leta si organizator žurki na bazenu u Boru. Da li planiraš da nastaviš tim tempom?

Ako postoji dobra volja i jaka organizacija sve se može napraviti. Činjenica je da sam pre par godina organizovao neke velike žurke od po 1000 i nešto ljudi na prostoru koji nikad nije imao tradiciju da se organizuju letnje žurke i to je fino prošlo. Zbog obaveza ovog leta će sigurno izostati žurke u mojoj organizaciji ali se iskreno nadam da će ih neko drugi organizovati, a ja ću se rado odazvati pozivu.

Čime se trenutno baviš, gde nastupaš, da li uživaš u poslu?

Trenutno se aktivno bavim DJ-ingom i produkcijom. Zahvaljujući ovom poslu imao sam priliku da obiđem gotovo celu Evropu.  Pored gostovanja, dosta sam okupiran i produkcijom koja je takođe moja velika ljubav, tako da sam uspeo da spojim zadovoljstvo i posao i sa velikom dozom radosti mogu reći da uživam u ovom poslu i da sam maxsimalno ispunjen.

Gde inače trenutno stanuješ u Beogradu? Da li planiraš povratak u Bor?

Stanujem na Novom Beogradu i to mi je jedan od najlepših krajeva Beograda. Za sada ne planiram povratak u Bor jer sam iz dana u dan preokupiran poslovnim obavezama.

Gde najvise voliš da gostuješ? Odakle nosiš najlepša iskustva?

Kada sam krenuo iz malog grada u provinciji, nisam ni slutio da ću jednog dana imati veliki uspeh u svojoj zemlji a naročito van nje. Kruna moje dosadašnje DJ karijere je saradnja sa najvećim zvezdama domaće estrade, gostovanje u svim većim klubovima u Srbiji, Bosni i Hercegovini, Makedoniji, višegodišnja rezidentura u klubovima na moru u Crnoj Gori, gostovanje na brodu Partyshiff na Bodenskom jezeru u Austriji kao i žurka – krstarenje od 24 sata u Švedskoj i Finskoj na brodu CRUISE (brod od 9 spratova) na kome je bilo nekoliko hiljada ljudi. Gostovanje u Danskoj (Kopenhagen), Austriji (Bec i Linc), Francuskoj (Pariz), Nemačkoj (Berlin), Švedskoj (Stokholm i Malmo) kao i turneja i rezidentura u najboljim klubovima u Švajcarskoj (Cirih, Sent Galen) a uskoro sledi turneja i u ostalim zemljama Evrope, Australije i Amerike.

Opiši nam kako izgledaju žurke koje si recimo radio u Austriji i Švajcarskoj? Koliko se razlikuju od provoda u Srbiji? Kakav je program jedne žurke koju radiš?

Žurke u inostranstvu su daleko bolje nego žurke na našim prostorima. Jedini grad u Srbiji koji bih uporedio sa nekim gradom u inostranstvu, u kom je klubing sličan, je Beograd. Žurke se prvenstveno razlikuju po tome što je tamo mnogo jači i bolji standard u onosu na našu zemlju tako da je njima mnogo jednostavnije. Menadžeri i vlasnici klubova u inostranstvu organizaciju rade na mnogo većem nivou tako da je i provod zagarantovan. Ukoliko želite da vidite delić atmosfere iz nekih klubova u Austriji, švajcarskoj, Francuskoj, pozivam Vas da posetite moj sajt www.djshone.com i da se i sami uverite u ono što pričam.

“Diskoteka” sa Cvijom je pregledana više od 2 miliona puta na YouTube-u. Kakav je to osećaj?

Osećaj je neverovatan jer su mnogi osporavali uspeh pesme ali se ispostavilo da smo Cvija i ja uradili pravu stvar i skroz nešto novo na ovim prostorima. Prvenstveno mi je drago i zbog toga što broj poseta i pregleda iz dana u dan konstantno raste. Najveća radost je to kad vam svaki dan neko javi da vam se pesma sluša u nekom klubu ili da vas je video u spotu na nekoj televiziji kao i to što mnogo ljudi očekuje slikanje i deljenje autograma gotovo posle svakog nastupa. To je smisao i draž ovog posla.

Kako je krenula saradnja sa Cvijom?

Cvija i ja se poznajemo dosta dugo i vremenom smo došli na ideju da uradimo zajedničku pesmu koja će se vrteti po klubovima u zemlji i inostranstvu. Na radost, uspeli smo u tome.

Kada je u pitanju Cvija moram reći da je to jedan od najperspektivnijih muzičara među mlađom generacijom. Ima preko 100 000 fanova na svom fan page-u na facebook-u i nedavno je objavio novi album za produkciju “City records” na kome se i nalazi pesma “Diskoteka”.

Tvoje formalno školovanje nema veze sa ovim što radiš. Koju si srednju školu završio i kako si prelomio da se ipak ne baviš time?

Zavrsio sam tehničku školu a potom upisao industrijski menadžment ali me posao u struci nikad nije privlačio osim menadžmenta koji nije vezan za industriju već za estradu.

Vratimo se na kratko na grad Bor. Kako ga pamtiš iz perioda detinjstva?

Bor mi je simpatičan grad i pamtim ga po zaista lepim stvarima. Čini mi se da je bio mnogo življi i dinamičniji pre nekoliko godina ali nadam se da ima pespektivu da u nekoj skorijoj budućnosti i zvanično dobije status grada i da samim tim gomila stvari počne da funkcioniše na pravi način.

Koliko vremena dnevno provodisa na Fejsbuku? Da li imas vremena da komuniciras sa fanovima?

Mogu reći da dosta vremena provodim na facebook-u i da mi je to trenutno jedan od najvećih poroka. Najviše vremena mi oduzima postavljanje slika i video klipova sa gostovanja ali i komunikacija sa fanovima jer smatram da sve ovo sto radim, radim isključivo zbog njih.

Devojka, porodica?

Srećno sam zaljubljen i vreme je da se polako ozbiljnije razmisli i o porodici.

Šta lično voliš da slušaš od muzike?

Volim sve da slušam. Nisam ograničen po pitanju muzike, da slušam samo jedan muzički pravac, jer ja muziku delim na dobru i lošu. Najbliža mi je elektronska muzika kojom se bavim ali kada je odmor u pitanju, volim da se relaksiram uz pop rok balade. To često volim da slušam i dok vozim.

Kako provodiš slobodno vreme? Gde odmaraš?

Slobodno vreme gotovo i da nemam, stalno sam u nekom pokretu. Kada se ipak nađe malo slobodnog vremena, onda ga provodim u restoranima i kafićima sa prijateljima. Ponekad se nađe malo vremena i za masaže, teretanu i neke fizičke aktivnosti.

Reci nam za kraj tri hita koja bi trenutno pustio citaocima da su slušaoci.

Pogledajte stranicu TOP CHARTS na sajtu www.djshone.com na kojoj svakog meseca postavljam svoju plej listu 10 najaktuelnijih hitova house muzike. Siguran sam da će tu svako pronaći nešto za sebe.

Šta nam možete reći o periodu koji ste proveli kao sportista?

Kao igrač, najpre sam se bavio rukometom koji sam trenirao u periodu dok sam pohađao Osnovnu školu „Branko Radičević“ u Boru. Cela moja generacija je potom sa rukometa prešla na fudbal. Trenirao sam fudbal u FK Bor i tadašnjem FK Mladost iz Bora. Nakon toga mesec dana sam trenirao košarku kod Perice Vučkovića u KK Boru, ali sam ubrzo video da ne mogu da igram košarku i odlučio sam da se prebacim na trenerski posao.

Kada bi uporedili period pre 20-30 godina i danas, u čemu su osnovne razlike rada u trenerskom poslu?

Najpre, prva i glavna razlika je u tome što mi tada nismo radili kao treneri zbog novca, a danas svaki trener želi da se plati. Novac nikada nije bio moj motiv ili glavni stimulans da radim kao trener. Zaista se to tada volelo i mnogi treneri su čak šta više trošili sopstveni novac kako bi došli prevozom na treninge. Jedna od dobrih stvari današnjice je posedovanje licenci. Svako od trenera mora da ima licencu za rad, što je dobro, jer je važno da treneri osim stručnog znanja, uče i pedagogiju i medicinu sporta. Trener mora prvi da bude taj koji će ukazati svaku pomoć svom igraču i da na treningu bude pedagog bolji od onih koji su zapošljeni u školama.

Da li je bila teška odluka, da se posle skoro 40 godina pređe sa košarkaške na odbojkašku klupu?

Odluka je bila izuzetno teška. Posle više od dva meseca razmišljanja prihvatio sam poziv ljudi iz OK Bor koji  su mi pomogli da se prilagodim od samog starta. Upravo zbog njih i njihovih upornih molbi da pomognem, pristao sam i postao trener prvog tima odbojkašica. Uspeo sam da odbojkašice Bora iste sezone po preuzimanju uvedem u viši rang takmičenja, Drugu ligu Istok.

Kako trenutno ocenjujete rezultate borskih klubova, i u kom pravcu bi trebao da se razvija sport u Boru?

Ako se nastavi da se radi ovim intenzitetom, kao što rade pojedini treneri u Boru, sport u ovom gradu ima svoju šansu. U košarci vidim 2-3 trenera koja dobro rade. Treba da se mladi borski treneri podrže, da im se omogući da odlaze na kampove, seminare, usavršavanja. Ne mogu svoje trenersko znanje da steknu samo preko knjiga, potrebno je da stiču znanja na terenima, na kampovima gde će moći da oplemene svoje znanje kao sportski pedagozi i demonstratori.

Žao mi je što smo nakon ispadanja ŽRK Bor, ostali bez kluba u najvišem stepenu takmičenja. Takođe, šteta je i što su košarkaši Bora ispali u drugu Srpsku ligu Istok, ali nadam se i uveren sam da će za koju godinu glatko preskočiti taj stepen takmičenja. Odbojkašice su trenutno na petom mestu druge lige, što je dobar rezultat za nas s obzirom da nam je to prva sezona u tom rangu takmičenja. Nadam se da nas na proleće očekuju i znatno bolji rezultati u fudbalu i ostalim dvoranskim sportovima. Izbegavam da govorim o individualnim sportovima, jer se u njih ne razumem i ne gledam ih, ali svaka čast i svim ljudima koji rade u tim sportovima.

Predstavnici klubova trebaju da rade transparentno, a ne da pomisle da su oni gazde novca koji je namenjen sportu. Mnogi klubovi naplaćuju članarine, ali ostaje sumnjivo gde kasnije završi taj novac, jer se u tim istim klubovima desi da treneri mesecima ne prime platu. Želeo bih da apelujem na predstavnike svih klubova da traže sponzore i da se više angažuju u tome, a ne da samo čekaju da im neko uplati neki dinar. Oni moraju da jure svaki dan sponzore, i da objasne preduzetnicima zašto je važno ulagati u sport. Pre svega da se u svim klubovima obezbede maksimalni uslovi za treniranje i takmičenje mlađih kategorija, a ne da nam se desi da deca nemaju opremu kada putuju na utakmice. Takođe bih dodao da je izuzetno važno ko radi sa decom, da li su ti ljudi pedagozi ili nisu. Ne smemo decu da prepustimo trenerima koji ne umeju da utiču pravilno na njihov razvoj. Svaki trener mora imati dnevni, nedeljni i mesečni plan rada, kako bi znao šta je danas radio, i kako bi mogao to sutra  da nadogradi. Treneri moraju da poseduju sportsku opremu i da su pre svega psihički pripremljeni za trening. Ne da dođu sa rukama u džepovima i kažu „ajde“ da radimo trening napamet. Niko mene recimo od trenera iz košarke ne zove i ne pita za savet, osim trenera Alena Tošića i  Tonija Paunovića koji me pitaju po nešto o košarci, i sa kojima jedino malo sednem i popričam. Jedan Gera iz Zaječara stalno traži savete od mene, a zovu me i drugi treneri sa mnogih strana Srbije, koji me pitaju o fizičkim pripremama, spremanju utakmice itd. Ja mislim da i sam mogu još mnogo da dam košarci, a zašto nisam prisutan u tom sportu trebali bi da se zapitaju mnogi.

Šta je najveći problem košarke u Boru?

Najveći problem košarke u Boru leži trenutno pre svega u KK Bor, u kome je prisutna potpuna neorganizacija u okviru kluba. Ja znam ko je trener KK Bor, ali ne znam ko je predsednik, potpredsednik, sekretar kluba. Sve te stavke moraju da postoje u bilo kom klubu. Da bi isti ti predstavnici kasnije mogli da pravdaju gde idu sredstva i na šta se troše. Ovo ne važi samo za KK Bor, već za sve klubove u gradu. Dejanu Aleksiću treneru Bora treba pomoći i pružiti podršku, i on bi trebao da skupi savete mnogih trenera iz Bora pre treninga, nakon treninga, da mu dobace i tokom treninga ako treba, ali uz to da mu se ne mešaju u vođenje ekipe. Da prikupi sve savete i smernice, kako se vodi ekipa, na šta obratiti pažnju itd. To može samo da koristi i Dejanu i košarci u Boru.

Jedan od glavnih problema borske košarke je košarkaška „Nišizacija“ Istočne Srbije. Svojevremeno je u Boru bilo sedište košarkaškog saveza Istočne Srbije. Taj Savez je obuhvatao sve opštine Istočne Srbije, odnosno Borskog i Zaječarskog okruga. Međutim, Košarkaški Savez Srbije, koga ja najviše krivim za to, dozvolio je da Košarkaški Savez Južne i Istočne Srbije bude samo kao Region 7 u Nišu. Što nisu pripojili Leskovac koji je bliži Nišu? Nisu smeli, jer su se u Leskovcu pobunili. Tako je došlo do situacije da košarka u istočnoj Srbiji umire, klubovi se gase ili jedva preživljavaju. Svojevremeno je prvak lige koju je vodio savez u Boru igrao sa prvakom iz regiona Niša. Sada klubovi iz Bora i ovog dela Srbije igraju kvalitetnu ligu u kojoj su u grupi sa nekoliko klubova iz Niša, Leskovca, Pirota, Vladičinog Hana, Medveđe, Vranja.. Oni su svi tu jedni drugima blizu, a pazite koliko je to trošak za neki klub iz Bora, ili još gore Majdanpeka ili Kladova?! Da ne pominjem da su se dešavale situacije da mi odemo na sva ta gostovanja, a nekoliko kola pre kraja prvak lige postaje klub iz Leskovca, koji odluči da ne dođe na gostovanje u Bor, da ne bi trošio sredstva. Oni ih kao kazne i uzmu im bod, ali je taj klub već stekao dovoljnu prednost da ostane prvi.

Savršeno dobro znam šta rade u Nišu, da se u jednoj ekipi napravi reprezentacija lige i da ako treba i preko noći igrači prelaze iz jednog u drugi klub. Kvalitetna liga u mlađim kategorijama i Bor u grupi sa 3 tima iz Niša. Zar realno iko misli da Bor može da bude prvi u toj grupi? Krivi smo i mi jer nismo složni. Jedni druge mrze u ovom gradu, uspeh se nikome ovde ne prašta. Kada sam dobio pojedine nagrade, malo je onih koji su mi u Boru prišli i iskreno čestitali.

Koliko košarci u Boru nedostaje kamp „Savača“ i Opštinska košarkaška liga?

Savača nedostaje da se izrazim kao od zemlje pa do neba. Nama je ona najveći gubitak. Tu smo nalazili decu i radili sa njima uz puno volje. Bilo je puno igrača, igračica, trenera. Kada ja igrača imam pored sebe dve nedelje, budem u prilici da vidim kako se taj igrač ponaša, šta razmišlja, od kada ustane pa do kasnih sati. To je najveći promašaj i mislim da ako ima neko snage to da pokrene i da bude kao nekada odmah ima da se odrazi i na rezultate. Opštinska košarkaška liga takođe nedostaje puno. Meni se čini da današnji sport treniraju uglavnom deca koja imaju novca, odnosno čiji roditelji imaju para da finansiraju članarine. Šta je sa decom koja nemaju tih uslova? Opštinska liga je upravo za to služila, da se u njoj deca naigraju sporta i košarke, i da klubovi nađu nove talente. Koliko je samo igrača za prvi tim pronađeno u toj ligi. Nedostaje nam i turnir za 6. Avgust na malom stadionu na kojem je uvek bilo puno dece, kao i Novogodišnji i Božićni turniri 3 na 3 i 5 na 5.

Koja su Vam najdraža priznanja koje ste dobili?

Iz košarke sam dobio mnogo priznanja, ali mi je najdraže dobijeno priznanje za najboljeg trenera srpske lige Jug, kada sam u toj ligi sa košarkašicama Bora osvojio prvo mesto. Takođe, drago mi je i priznanje od Košarkaškog saveza Beograda za razvoj košarke u Srbiji. Imam još puno priznanja, ali nekako bih izdvojio ova dva pomenuta.

Da li je mali broj gledaoca na tribinama u Boru, posledica upravo lošeg rada sportskih radnika?

Publika traži da gleda kvalitet i vrhunske stvari, a to trenutno u Boru nije u prilici. Klubovi u Boru bi trebali da konačno odrede plan rada na duže staze, da se trenerima da šansa na duži period, a ne da se smenjuju nakon jednog poraza. Ja nisam pristalica dovođenja igrača sa strane, jer mi u Boru imamo puno omladine i sramota je da od nje ne možemo da napravimo ekipe za viši rang.

Od čega je potekla želja za pisanjem knjiga i pretakanjem stečenog znanja na papir?

Moja je želja da preko knjiga prenesem znanje mlađim trenerskim generacijama. Postoje sujetni treneri koji kriju stečena znanja, ali ja nisam jedan od njih što se vidi i kroz moje objavljene knjige. Svaka moja vežba je detaljno opisana i treneri samo treba da prate to, u datom trenutku eventualno nešto preprave ili ubace nešto svoje. To je po meni trener, onaj koji se interesuje, prati literaturu i stalno usavršava svoja znanja.

Koga predlažete za naredni intervju?

Ja bih predložio Andreju Dragašanovića, nekada jednog od najboljih rukometaša svih vremena u Boru, koji je igrao rukomet i u beogradskoj Crvenoj Zvezdi.

————————————–

POTREBNA POMOĆ ZA IZDAVANJE ČETVRTE KNJIGE

Dušan Ž. Nakić je do sada izdao tri knjige sa košarkaškom tematikom i to: „700 košarkaških vežbi“ (1994), „Akcije iz auta“ (1996) i „Vežbe za agresivno igranje košarke“ (2002). Završena je i četvrta Nakićeva knjiga „Kriptologija košarkaških vežbi“ kojoj je predgovor napisao naš čuveni košarkaški trener Dušan Vujošević, koji je ujedno i stručni konsultant knjige. Duško Vujošević je svojevremeno napisao predgovor i za knjigu „Vežbe za agresivno igranje košarke“, dok je Vladislav Lučić potpisao „700 košarkaških vežbi“, a Vladan Marković „Akcije iz auta“. Da bi četvrta knjiga, koja sadrži preko 2000 vežbi na oko 800 stranica ugledala svetlost dana, potrebno je još dodatnih sredstava. Ukoliko želite da pomognete izdavanje ove knjige, to možete učiniti uplatom na žiro-račun:  115320010015918011, KBC Banka, Dušan Nakić.

Ukoliko želite da lično kontaktirate Dušana Nakića to možete učiniti putem e-maila: mimishoca@sezampro.rs

Lična Karta
Datum rođenja: 1942. godine
Mesto rođenja:  Vava, Srbija
Mesto boravka:  Bor, Srbija

Klupska trenerska karijera: FK Grafičar, KK Bor, KK Mladost Zaječar, KK Hajduk Veljko Negotin, KK Rtanj Boljevac, KK Majdanpek, ŽKK Bor, OK Bor.

Reprezentativna trenerska karijera: Kadetska i Juniorska reprezentacija Srbije

Najveći uspesi: Šef stručnog štaba KK Bor u vreme najvećeg uspeha u istoriji kluba – plasmana u drugu ligu Jugoslavije. Uveo Hajduk Veljko iz Negotina u Prvu Srpsku ligu, ŽKK Bor u Prvu B ligu, Ženski odbojkaški klub Bor u Drugu ligu, bio rukovodilac kampa na Borskom jezeru i, selektor reprezentacije druge Srpske lige Istok, trener selekcije Škole košarke Srbije. Sa kadetima i juniorima Bora bio prvak istočne Srbije. Jedan od najcenjenijih trenera u istočnoj Srbiji.

Bračno stanje: Oženjen i otac troje dece.

Radno stanje: Penzioner. Penzionisan u Institutu za bakar u Boru 2003. godine.

Najpre sam se upisao u PSD Crni Vrh Bor 1979 godine. Uglavnom smo boravili po planinama po Srbiji tada, gde smo pešačili i obilazili planine. Već 1981. sam počeo da se sa starijim alpinistima penjem. Uveli su me u to Aleksandar Vajdinger i Zvonko Golik. Sećam se kada mi je prišao 1984. Borko Gajić i upitao me: „Da li hoćeš da budeš čovek?“. Kada sam odgovorio potvrdno, Borko mi je saopštio da ima Zimski tečaj-alpinistički.

Meni su putovanja bila jako zanimljiva. Jedino sam ja otišao od mojih drugara u alpinizam, ostali su otišli u skijaše. Završio sam zimski tečaj, i još pre završenog letnjeg, Saša, Borko i ja idemo na Grosglokner (3798 m) najviši vrh Austrije. Sa nepunih 15 godina izašao sam Grosglokner. Do tada je to bio najveći uspeh za Bor i Istočnu Srbiju. Išli smo na pripreme za Kilimandžaro. Posle Grosgloknera, popeli smo se na Triglav (2864 m) i Monte Rosu (4634 m). Žao mi je što me na samom Kilimandžaru (5895 m) uhvatila visinska bolest i da nema fotografija ne bih ni znao da smo izašli na sam vrh. Nakon toga dolaze godina rata u bivšoj Jugoslaviji, pa nije bilo puno aktivnosti. 1996 godine na takmičenju u sportskom penjanju, nisam bio naročito pripremljen, ali sam osvojio drugo mesto, što ljudi nisu očekivali tada.

Slede međutim nove aktivnosti i između ostalog i otvaranje kluba?

Sa prijateljima sam 1999. godine otvorio klub „Rock & Ice“. Organizovali smo prvi „Mountin bike“ na području grada Bora i sela u Opštini Bor. Došlo je 78 takmičara sa teritorija širom bivše Jugoslavije. 2003. godine smo otišli na Mon Blan (4807 m). Uspešno smo se popeli na Mon Blan. Naredne godine organizovana je prva srpsko-hrvatska ekspedicija. To je jako lepa tura bila i izašli smo na Grosglokner, Triglav, Mon Blan. Novine su tada objavljile članke pod nazivom „Srbi i Hrvati na istom užetu“.

Ja i Sale smo krenuli naredne godine putem Amerike, cilj je prevashodni bio da se popnemo na El Kapitan. U pitanju je izuzetno nezgodna stena i tada nismo bili spremni za takav poduhvat. Bilo je teško penjati se na stene i raditi u isto vreme tamo. Vratio sam se u Srbiju, penjali smo se po nekim planinama u Srbiji, a 2006. je najuspešnija godina. Moj prijatelj Hoze iz Subotice, kome sam inače bio u komisiji dok je polagao za alpinistu, pozvao me je da učestvujem u ekspediciji Ama Dablam na Himalajima (6812 m). Žena mi je bila trudna i tada se očekivao porođaj, ali uz njen pristanak nisam želeo da propustim tu veliku priliku. Otišli smo na jedan od najtežih vrhova. Jedina želja mi je ostala da popnem Cero Tore u Južnoj Americi.

Osećaj je bio fenomenalan. Tada sam prvi put osetio neku energiju. Jak osećaj je tamo, tako da sam imao i želju čak da ostanem tamo. Ali, naravno da imam ovde porodicu, tako da sam se vratio. Ovde su ljudi drčni za pare, brz je život, a tamo je zaista drugačije. Otišao bih ponovo, ali je mnogo skuplje otići tamo nego recimo u Ameriku. Himalaji su zaista specifični. Nisam znao da se tamo može videti onoliko mnogo zvezda. Nema nikakvog svetla bukvalno, pa se sve zvezde na nebu vide izuzetno jasno. Sledeće godine 2007 otišao sam kod mog prijatelja Saleta u SAD, i avanturistički smo kamionom prešli SAD uzduž i popreko. Bila je to moja želja. Prošle godine smo ronili na Vest Palm Biču, snimali smo veliku ražu, neke barakude. Obišli smo Tenesi, neke pećine. Biće uskoro gotov film. Ja i Sale smo nakon toga otišli na stenu Red Rok i penjali se tamo.

Da li bilo nekih padova i povreda?

Bilo je i padova. Jednom sam pao na leđa, osetio sam da mi se sve „nabilo“ u grlu. Kako sam borac, želeo sam da ustanem i da nastavim, ali sam ispljuvao krv i morao ipak u bolnicu. Ispalo je da sam samo polomio rebro.

Da li je bilo i lavina?

85’ na Triglavu da. Golik Zvonko je stao ispred nas, nabio cepin i pukla je odjednom velika linija, od gore istog momenta velika ploča je krenula da klizi. Nismo odmah ni shvatili šta se dešava. Na tečaju se uči da se pliva uz lavinu, ali smatram da je to moguće kada ti kreneš zajedno sa lavinom. Međutim, kada je u pitanju da lavina ide prema tebi, teško tu ima spasa, jer sam jak vazduh vas najpre dobro protrese, a onda tek i sama lavina. Jedan dom u Sloveniji je upravo srušen od samog tog pritiska vazduha a ne same lavine.

1988. ja i Sale na Triglavu, prvi put nas je zatrpalo. Saleta je lavina bacila i zatrpala, ali sam ga zadržao. Mene je zatrpalo ali ne mnogo. Sreća nije bilo velike količine na nas, jer je većina snega otišla od stene. Tri dana nismo mogli da siđemo od lavine, pa smo samo na čokoladi i mleku živeli, to smo jedino imali.

Ali pored samih padova i lavina, bilo je još nezgodnih situacija?

Ništa mi se nije desilo toliko dramatično u vezi povreda u alpinizmu. Tu se zna da ipak ukoliko se poštuju pravila, ne može doći do nezgode. Ali sam zato dok sam igrao fudbal i odbojku, povredio nogu i polomio rebro. Na sportovima sa loptom ne vodiš toliko računa, ali se dese takve stvari. Na mom sportu nemaš mnogo prava na grešku. Ko greši ne prolazi dobro. Na Himalajima do krajnje visine nalazi se mnogo leševa. Skupo je spuštanje tela, pa se mnogo njih samo pomeri i pokrije na stranu.

Na Himalajima kada smo se vraćali sa vrha, Hoze i ostali su se zbrzali, a ja sam polako silazio, pošto volim da slikam. Ali desilo se da me je uhvatio mrak, pa sam promašio stazu i zalutao. Bilo je vedro nebo. Samo sam se okrenuo u jednom trenutku i shvatio šta se dešava, kada sam primetio da ne vidim nigde Ama Dablam. Nisam imao vodu, a nema teže situacije od te. Počeo sam da kašljem, to je sve bilo jako opasno.

Kada smo ronili, pokvario mi se regulator pa je teže bilo disanje. Hteo sam da se izdignem i da odem do površine, napumpao sam „lajf džeket“ (jakna koja se koristi za ronjenje) i krenuo ka vrhu. Međutim, hteo sam da se uhvatim za njega, ali sam nehotice njemu skinuo masku. On je bio tada u velikom problemu i jako sam se uplašio za njega. Napumpao je i on „lajf džeket“ i nekako isplivao. Nije mogao da gleda od pritiska vode, bio je to veliki izazov i baš sam se zabrinuo tada za njega.

U jednoj pećini desilo mi se tokom ronjenja da ostanem bez lampe u mrklom mraku. Blaga panika me je uhvatila, situacija nije bila prijatna. Čoveku u tim situacijama treba hladna glava. Jako sam se odgurnuo i video zeleno malo, što je bio izlaz. Kada padaš nemaš vremena da razmisliš, ali su jako komplikovanije bile ove situacije, poput situacije kada sam zalutao na Himalijima ili ove kada sam ostao bez lampe u pećini. Neke situacije u pećini su tako lepe pa poželiš da ostaneš tu. Jedna dvorana koja je sva crveno-svetlucava izgledala je neverovatno lepo, kao kada bi čovek stao u neki kristal. Vredi biti deo tih situacija i momenata.

Reci te nam nešto o „Rock and Ice“ klubu i opremi koju poseduje

Nemamo mnogo članova, osam je članova koji imaju našu cenjenu karticu (spelologija, alpinizam, paraglajding, ronjenje, mountin bike, triatlon i spasilačka služba). Imamo dosta ljubitelja. Svaki naš član mora da bude donator organa. Klub poseduje 5 glajdera, jedan ronilački komplet, opremu za penjanje, za spelologiju, za stenu, za sneg, jedan veliki desantni čamac.

Osećate kivnost prema vlastima u Boru?

Da. Žao mi je što vlast u Boru nikada nije umela da me iskoristi. Bio sam kod gradonačelnika grada Stoktona u SAD-u. Čovek je pokazao veliku želju da uđe u saradnju sa Borom, kasnije i sestrimljenje. Objasnio sam da je Bor rudarski grad, ali da ima i puno drugih potencijala. Želja je bila da bude razmena srednjoškolaca, da se napravi raznovrsna saradnja. Čovek je oduševljen i želeo da dođe. Naravno napomenuo je da mu treba zvanični poziv. Bio sam u Opštini, apelovao, ali čovek nikada nije dobio poziv…

Tamo sam imao i razgovore sa ljudima koji se brinu o Mustanzima. Na hektar zemlje idu osam mustanga. Ljudi su hteli da mustange ustupe našem gradu bez problema, jedino da platimo taj transport njih. Predložio sam u našoj Opštini da bi mogli da iskoristimo i to, i da na recimo Dubašnici imamo mustange. Retko lepa slika. Ali ispao sam samo ismejan.

Bor je grad koji je za mene izuzetna destinacija. Pećine, planine, jezera.. Ne koristimo sve te mogućnosti. Ne asfaltiramo puteve, ne gradimo sportske terene, ne prezentujemo svoja bogatsva. Sve nam je Bog dao, ali ne koristimo ni malo. Jako sam kivan na svu tu nesposobnost i manjak želje za boljim kod ljudi koji vode Bor.

O porodici

Moja supruga Ljubica Francišković je bila vicešampion stare Jugoslavije u brzom penjanju. Ona je iz Subotice, a upoznali smo se na Durmitoru 1987. godine, a 1991. smo počeli da živimo zajedno. Zna da leti, roni takođe. Imam troje dece, ćerku Milicu i sinove Damjana i Luku.

Lična Karta
Datum rođenja: 15. 09. 1969
Mesto rođenja: Bor, Srbija
Mesto boravka: Bor, Srbija

Ulazimo u predsoblje, u imprvizovanu, ali prijatnu ordinaciju. Smeštamo se svako na svoju stolicu i uz pucketanje vatre iz šporeta, započinjemo razgovor. Nisam ni stigla da ga pitam, a čika Velja je počeo da mi priča o starom Boru. Priseća se da je na mestu sadašnjeg SUP-a nekada bio most.

„Bolnica je izgrađena 1932. godine, a veliki dimnjak dve godine kasnije. Naselje iznad bolnice se zvalo „Smolnice“ i tu su bili čuveni borski vinogradi. Tih davnih godina, kada je selo Bor bilo manje od varošice Krivelja, čistog i dobrog vazduha i vode ovde je bilo na pretek. Francuzi su sve do šezdesetih godina plaćali boranima odštetu zbog koncentracije dima u vazduhu koji je tada bio samo 0, 4. Posle oslobođenja, pedesetih godina, Bor je počeo da se puni ljudima koji su dolazili iz svih delova bivše Jugoslavije. Tada se gradila pruga Bor- Crni Vrh. „

Velimir Velja Simonović je rođen 22. aprila 1928.godine. Imao je tri brata. Najmladji je umro kada je Velja imao 5 godina, a najstariji kada je imao 18. „I sada kad zatvorim oči, vidim ih sasvim jasno. Rano sam i bez oca ostao, kada je imao samo jedanaest godina. Svi su umrli od tuberkuloze, tada neizlečive i česte bolesti,“ priča čika Velja.

Sledeće godine, čika Veljina majka se preudala za čoveka koji je pomagao ljudima koji su prilikom neke nesreće polomili ruku ili nogu ili imali neku sličnu povredu. U to vreme je on završio četiri razgreda škole, osnovnu školu Kralja Aleksandra I Ujedinitelja, koja je za vreme okupacije pretvorena u Nemačku kasarnu, a danas je poznata pod imenom Vuk Karadžić.

„Osam narednih godina sam posmatrao svog očuha kako radi, upijao znanje i krao zanat. Iako lepo, detinjstvo mi je bilo teško, pamtim ga po mukotrpnom življenju.“

Njegova porodica je bila izuzetno siromašna, pa je ovaj Boranin radio i kao sluga.

„Sa četrnaest godina sam počeo da služim kod izvesnog Adama Trailovića. Dve pune godine sam mu čuvao 60 ovaca i 5 krava, a radio sam i druge teške poslove. Porodica Trailović mi je davala i da se hranim kod njih, a kada je isteklo predviđeno vreme dobio sam i par odela i torbu u kojoj je bilo 20 kilograma pšenice. Moja porodica je bila presrećna“, priseća se ovaj Boranin.

„I tako, nikada se nisam bavio sportom, kao druga deca. Sport je za mene bio fizički rad koji sam svakodnevno obavljao. Sportske aktivnosti su se upražnjavale samo u školu „Sokolac“, a trener Bogoljub Bošković je učio decu čuvenim sokolskim vežbama.“

Početkom pedesetih, u vojsci, čika Velja je imao prvog pacijenta. Njegov prijatelj, vojnik je prilikom fudbalske utakmice iščašio nogu, a on je uspešno rešio problem.

„Od tada do dana današnjeg neprestano radim. U početku sam bio dosta nesiguran, ali smatram da posedujem prirodan talenat, čulo dodira koje sam sam dugogodišnjim radom pretvorio u veštinu kojom pomažem ljudima,“ otkriva nam čika Velja.

Ovaj Boranin je stekao u vojski diplomu za radio veze i 6 godina je u Boru radio kao telefonski tehničar. „I danas mogu da učinim da par žica progovori“, kroz šalu govori Velja.

„Posle sam radio na jami, na održavanju novog skipa. Šezdesete godine sam završio majstorsku školu za elektromontera i stalatera i taj posao sam radio do penzije, odnosno do pre dvadeset šest godina. Od tada se intezivno bavim pomaganjem ljudima.“

Za razliku od svog očuha, on radi samo rukama, uz pomoć svojih deset prstiju.

„Nikada nisam vodio evidenciju i kajem se zbog toga, ali vec 50 godina mi svakodnevno dolaze pacijenti, a od kako sam u penziji dnevno dodje najmanje njih deset.“

Proces izlečenja je veoma jednostavan i brz. Najteže je uspostaviti dijagnozu. Doktori snimaju svojim rendgen aparatima, a Velja rukama.
„Opipom vršim ispitivanje, to traje dvadesetak minuta, a kad utvrdi šta je problem, sledi i „doterivanje“ “.

Nakon toga, pacijentima čika Velja preporučuje i određenu terapiju, pa i nekog vremena da dodju na kontrolu kod njega.
„Prilikom loma i iščašenja delova tela obavezno treba mazati domaće svinjsko salo, belance od jajeta ili, za otoke i podlive, koristiti neopranu ovčiju vunu. Nikada mi se pacijent nije vratio zbog istog problema. Kada su u pitanju frakture, pacijente vraćam lekarima, pošto je bitno da im se povreda imobiliše.“

„Ja sam samouk, ali sam često čitao medicinske knjige i uz pomoć anatomskih atlasa proučavao ljudsko telo. Zimi više dolaze stariji pacijenti, a leti deca i mladi. Za posao kojim se bavim je, pored znanja, veštine i talenta, potrebna snaga, sila. Tehnika je važna, ali je snaga ruku takođe bitna, jer nekad treba jako pritisnuti ili stegnuti.“

Prelome i uganuća najlakše podnose mladi, dok kod starijih to može biti pogubno.

„Dok sam bio mladji, dođu tako po mene, pa me odvedu kod pacijenta. Proputovao sam celu Srbiju. Jednom, početkom devedesetih, odveli su me u Beograd na Vojno medicinsku akademiju, kako bih rukovodiocu te ustanove pomogao, jer je imao tešku saobraćajnu nesreću. Dolaze i kod mene ljudi iz svih delova Srbije. Pre mesec dana je tako došla žena iz Beograda, čitala je o meni na internetu i rešila da me poseti. Često kod mene dolaze novinari, to ljudi čuju i vide i dodju da im pomognem. Ja ovaj posao mnogo volim, zato ga dobro i radim. Moje čulo dodira je preciznije neko kog mnogih. Imam dobru tehniku, tako da je moj napor minimalan. Presrećan sam kad mogu da pomognem ljudima. Pre dvadeset pet godina majka je došla sa bebom kojoj je pri porodjaju ispala ruku. Ja sam joj namestio ruku, i ta beba, već žena koja ima svoju decu, kad god me vidi, iskreno mi se zahvaljuje.“

Deda Velja ima sina i kćerku, tri unuka, unuku i jednog praunuka. Ipak, niko od njih još uvek nije pokazao interesovanje da nastavi ovaj poziv. I sam čika Velja je čuo za još neke ljude koji se u našem kraju bave ovi pozivom, ali ne zna na koji način i koliko uspešno oni rade. U narodu ga zovu kostolomac, a on ističe da se ne bavi vražbinama, već manuelnom medicinom koja je danas sve priznatija u svetu.

„Žao mi je što nisam nigde zapisao neka moja zapažanja i utiske o pacijentima i povredama, jer bi to možda nekom u budućnosti značilo za neko proučavanje ili sopstven rad“.

I tako, u toku razgovora, začulo se zvono na vratima, a gospođa Kosana, čika Veljina žena je primila pacijentkinju. Žena je pala i povredila kičmu i stvar je već ozbiljna. Ne može ni da hoda ni da sedi. Daje čika Velji rendgen snimke, koji, gledajući ih, objašnjava gde je problem. Žena se žali, uplašena je i na ivici suza. Čika Velja pipa masira i namešta nešto u delu kičme koji je boli, a onda joj upućuje nekoliko toplih reči i ubeđuje je da će sve biti u redu. Govori joj da nikad ne pomišlja da će joj se desiti ono najgore i da su pozitivne misli pola zdravlja. Onda se obraća meni i objašnjava da je tako i u njegovom slučaju. Ona mu se zahvaljuje, a on odgovara- „U zdravlje!“

Koristim priliku da ga pitam za zdravlje. Ima mnogo godina, osamdeset tri, a još uvek radi i nema nameru da prestane. U čemu je tajna?

„U umerenosti. Sve treba raditi tako. I hraniti se i radeti treba umereno. Ja sam se od posla uvek odmarao šetnjom ili uz neku knjigu. Žena mi dosta pomaže, ona je bila uz decu dok sam ja radio, a i inače ne bih mogao bez nje. Oženio sam je kada mi je bilo 26 a njoj 17 godina. Sreli smo se u njenom rodnom Krivelju, bila je to ljubav na prvi pogled. Pre nekoliko godina smo proslavili zlatnu svadbu, 50 godina braka. Kao i svi drugi, ponekad se posvađamo, ali smo uglavnom složni. Ona uvek gleda kako ja radim, gosti pacijente, čini da im bude prijatno. Kao i ja, uputi im reči utehe, a nadam se da smo ljudima uplašenim za svoje zdravlje ona i ja primer za lep i dugovečan život.“

Kao što me je dočekao, tako me je i ispratio. Uz iskren i topao osmeh i srdačan stisak ruke. Tu, na izlazu, nije propustio da mi pokaže gde su se naši šest dana borili sa Nemcima davne 1943. Priča mi i da je blizu njegove kuće bila kasarna, te da je upoznao jednog Nemca koji ga je naučio njihov jezik.

Pre nego što sam otišla, molim ga da naš susret ovekovečimo fotografijom ispred kuće. Rado mi izlazi u susret, ali sakriva štaku koja mu pomaže da hoda. U vojsci je promrzao, što mu je često zadavalo probleme, a sada mu se to manifestovalo kroz bol u nozi i zato otežano hoda. Nakon slikanja, još jednom se pozdravljamo, čika Velja, uzima štaku, maše i odlazi u toplu kuću svojoj porodici, prijateljima i obavezama.

Supa je obavezna na stolu svakog dana. Bilo da je to ona iz kesice ili domaća. U zavisnosti već od vremena sa kojim raspolažem. Pored supice danas su na stolu bile pohovane šnicle i krompir pire. Volim da kuvam po sistemu „otprilike“ ali tako nešto ne prolazi na internetu. Posetioci traže tačne mere kada su količine namirnica u pitanju, vreme pripreme itd. Ono što moja porodica voli najviše da jede znam da pripremim iz glave i ne trebaju mi mere. Za neke stvari mi treba recept, pa i ja svratim na Grne da se podsetim. Obožavam da čitam kuvare (kojih imam stvarno puno) i mnogo volim da prerađujem te recepte. Vidim šta ide od namirnica i postupak pripreme, a onda sama odredim neke svoje mere. Skoro da uvek nekom receptu za koji se odlučim da ga isprobam iz kuvara ili kulinarskog časopisa nešto dodam ili oduzmem. U stvari uskladim recept četvoročlanoj porodici kakva je moja. Smišljam i sama, tako da na blogu imam dosta svojih autorskih recepata. Nisam veliki ljubitelj egzotike, i jako sam lenja kad su u pitanju dekoracije u kulinarstvu, što mi mnogi zameraju. Ovim blogom sam želela da pokažem jela i podelim recepte koji su jednostavni, ne zahtevaju puno vremena i, što je najvažnije, namirnice potrebne za pripremu su dostupne uvek i svima.

Otkud domaćica na internetu?

Na internetu sam već preko deset godina, samo što su moja prva interesovanja bila vezana za forum. Onda sam se valjda po nekoj logici kada sam i sama započela sa blogovanjem preorjentisala na čitanje i diskusiju na blogovima. Najviše vremena sam provela na forumu Roditelj.com i bila aktivni učesnik u diskusijama i tu stekla divna poznanstva koja i dan danas traju. Što u stvarnom životu, što virtuelno.

Ko te je uveo u bloging? Kako si se snalazila u početku?

Glavni „krivac“ za moje blogovanje je moja bliska prijateljica. Nas dve smo se „srele“ prvobitno baš na forumu Roditelj.com. Kasnije smo se zbližile i privatno. Deca su nam bila zajedno u vrtiću u istoj grupi, a sada su u istom odeljenju u školi. Tako smo se i nas dve našle na istim „talasnim dužinama“. Ovo što sad radim na Grnetu sam prvobitno objavljivala na forumu u podforumu „Kuhinja“. Tema je bila aktivna i posećena, ali shodno da objave na forumu mogu da vide samo registrovani članovi, prijateljica mi je predložila da bih trebala da krenem sa blogovanjem. Svidela mi se ideja, mada je u početku sve to za mene bila velika misterija. Gnjavila sam je redovno, pa je bilo i situacija kada je bukvalno ludela od mene. Zahvaljujući njoj prvenstveno i Dejanu Vesiću, Grne je sada jedan od vodećih kulinarskih blogova sa teritorije bivše SFRJ. Bez njihove podrške, kao i bez podrške naših borskih blogera verovatno bi to išlo mnogo sporije.

BlogOpen 2008. - Bor

Šta je u stvari Moje-Grne.com ?

Grne je strogo tematski blog o kulinarstvu. Samo recept i fotografija. Ne pišem pričice kao uvod za recept. Što znači da ja retko kad napišem neki post koji nije vezan za kulinarstvo. Jedino što objavljujem su postovi vezani za neki verski običaj, pošto sam velik iljubitelj narodne tradicije, tih običaja i etno stvarčica. Doduše, prikazujem običaje iz svog sela Sumrakovca, gde i samo selo promovišem na neki način.

Ko te sve posećuje? Kakvi su komentari? Šta ljudi traže?

Blog posećuju sve starosne generacije. Podjednako žene i muškarci. Početnici u kuvanju uglavnom traže savete šta i kako „bukvalno“ odraditi. Komentara je raznih. Pohvala ima dosta, ali ima i kritika, što je razumljivo. Ne volimo svi iste stvari, ne odobravamo svi iste načine pripreme ili upotrebu neke određene namirnice. Zato putem komentara nađemo neki zajednički jezik. Na blogu ne dozvoljavam jedino vređanje po bilo kom osnovu, tako da jedino ti komentari ne prolaze. Traži se sve – od slatkiša do slaniša. Nema nečega što bi se posebno izdvojilo, jedino što se te želje vezuju za sezonu određene namirnice ili godišnjeg doba.

Da li te kontaktiraju i putem mejla? Traže recepte?

Da, stižu mi mejlovi gde mi posetioci predlažu šta bih mogla da isprobam. Uglavnom se trudim da izađem u susret tim željama. Sve u zavisnosti kakav je recept u pitanju. Grne je postalo prepoznatljivo po tome što se objavljuju recepti koji su jednostavniji i ne zahtevaju neki preterani trošak po kućni budžet, kao ni vreme za pripremu. U Boru se često dešava da za neki recept ne mogu da nađem pola materijala koji mi je potreban za pripremu nekog jela pa se uglavnom vodim time da pripremam jela za koje mogu da nađem potreban materijal. Onda sigurno znam da će ih naći i svi ostali.

Na blogu imam kategoriju pod nazivom „Gosti kuvaju za vas“ gde objavljujem recepte sa fotografijama svojih posetilaca. Recepte u svim ostalim kategorijama sam lično napravila i fotografisala, pa sa pravom mogu da kažem da je isproban.

Čak se i moja majka, koja nije neki poseban internet korisnik, pohvalila kako je baš na blogu moje prijateljice pronašla recept za jedno interesnatno jelo?

Hvala, baš mi je drago. Veliki pozdrav mami!

Da li si u nekom zanimljivom udruženju?

Podržavam aktivnosti i ciljeve „Udruženja roditelj“ i član sam organizacionog odbora Borske internet organizacije „BITNO“ .

Znam da su tvoji recepti bili objavljivani i u časopisima? Koji su to časopisi?

U novembru 2009. objavljen je prvi broj specijalnog posnog izdanja časopisa „Hrana i Vino“ pod nazivom INTERNET@Lije. U njemu su pored moje malenkosti objavljeni recepti sa fotografijama još sedam blogerica iz Srbije koje se bave tematikom kulinarstva kao i ja. Tada je u časopisu objavljeno 11 mojih recepata, a pripala mi je i čast da moja fotografija „Pite sa višnjama“ dobije naslovnu stranu. Drugi broj časopisa pod istim imenom, takođe posno izdanje objavljeno je u februaru 2010. godine. Iza njega je bio isti tim blogerica kao i prvi put, a tada sam se predstavila sa sedam recepata. Recepti su objavljivani i u časopisu „Dobra hrana“, kao i u njihovom specijalnom mini izdanju „Pošalji recept“. Imala sam ponudu i za objavljivanje kuvara od jedne izdavačke kuće u Hrvatskoj, ali sam odustala na kraju od te ideje.

Kolika je poseta tvog sajta, ako nije tajna?

Dnevni prosek je nekih 2500 poseta. Nekad više-nekad manje, ali je uglavnom za sada to ta cifra. Zna da bude mnogo veća kada su neki veći verski praznici, Nova godina, Božić, Uskrs…

Šta Cepter i Metalac Donji Milanovac kažu na to?

Za sada ništa, Ali se ja nadam da hoće.

Da li te je nekada kontaktirala neka marketinška kuća?

Ne.

Da li si razmišljala da otvoriš svoj restoran?

Iskreno nisam. Ja zaista volim da kuvam i to radim od srca. Ali to je više onako za svoju dušu. Nekako mi se čini da bi otvaranje restorana više donelo obaveznu, nego uživanje. Nekada sam, dok sam bila mlađa recepte zapisivala u svesci i razmenjivala ih sa prijateljicama, strinama, tetkama itd. Sada je ovo što radim upravo to, samo u elektronskom obliku. I to j ono u čemu uživam.

Da li si dobila neko priznanje, diplomu, učestvovala na nekom takmičenju u kulinarstvu?

Da, jesam. Obradovali su me Dr.Oetker, Dijamant, Carnex…

A svoje znanje si nasledila od? Mame, bake, samouka, knjige? Zaokruži odgovor

Nisam oduvek volela da kuvam, tačnije, majka me je uvek štedela kuhinjskih poslova za šporetom ali, kada sam se udala, morala sam da zavežem kecelju. Ispalo je da ono što je za druge žene obaveza i noćna mora, za mene postaje pravo zadovoljstvo.

Tvoje detinjstvo? Osnovna, srednja škola…?

Osnovnu školu sam završila u selu Sumrakovac gde sam i živela do kraja osmog razreda. Svirala sam harmoniku i bila član recitatorske sekcije. Generalno sam bila jako nestašno dete. Opsesija su mi bili konji koje i dan danas volim baš zbog toga što smo ih imali dok smo živeli na selu. Kasnije je otac dobio stan u Boru i tu smo se preselili. Imam stariju sestru i uvek sam bila maza u porodici. Po struci sam ženski frizer i radela sam nekih godinu dana u salonu posle školovanja. Shodno da je za posao uvek bilo teško, moja kasnija radna mesta su bila vezana za trgovinu i imam više od petnaest godina iskustva na tom polju i to je nešto što u stvari i volim da radim.

Od skora si počela da radiš. Gde radiš? Da li uklapaš bloging i kuvanje?

Da, počela sam da radim 25. Avgusta ove godine. Radim u prodavnici „Miljin dućan“ ili kako ga Borani zovu, u „DIS-u“. Da li se uklapam? Još uvek ne znam ni sama? Do sada sam vikendom uglavnom kuvala više stvari, tako da sam imala zaliha što se tiče postova za objavljivanje na blogu. Recepti koji se objavljuju nisu u realnom vremenu, sve je to spremljeno mnogo ranije, a i kombinujem da se ne objavljuju npr. slatkiši jedni za drugim, nego da to bude onako mešano. Dok nisam počela da radim objavljivala sam svaki drugi dan, a sada sam počela svaki treći, dok ne uskladim sve obaveze koje sada imam. Mada znajući sebe, verujem da ću brzo da se vratim na staro što se objava tiče. Posetioci su tako navikli, a oni su najvažniji i ne bih da ih razočaram. Inače, interesantno je spomenuti da najbolje stvari kuvam kada sam nervozna i ljuta, tada mi uspe i ono što inače ne bi.

Kako si upoznala svoga muža?

Muž i ja smo se „snimali“ par meseci po „Teatru“ diskoteci koja je bila aktuelna u to neko naše vreme i u „Indexu“. Konačno smo se zbližili u januaru 1992. godine. Zabavljali smo se pet godina i onda je usledio brak. Stariji sin Ilija je sedmi razred, a mlađi sin Vuk je treći razred.

Kako se snalaziš u ulozi majke?

Moj muž kaže da sam jako posesivna, ali ja ne mislim da je to baš tako. Šalu na stranu, odlično se snalazim u toj ulozi. Muž i ja smo od početka sami čuvali i vaspitali decu, i mislim da smo do sada sve uradili kako treba. Možda je glupo da kažem, ali deca su nam dobra i lepo vaspitana, i verujem da će tako biti i ubuduće. Jako smo otvoreni sa njima u vezi svega i ne dajemo im neku lažnu sliku života. Učimo ih da svoju budućnost moraju da kroje sami i da je škola najvažnija za budućnost .

Ljubav prema fotografiji?

Jako volim da fotografišem. I dok nisam imala blog puno fotografisala, što decu što prirodu i okolinu. Što se fotografija na blogu tiče, još uvek to nije ono što bi trebalo da bude, ali se trudim iz dana u dan da fotografije budu bolje i kvalitetnije. Mada se dešavalo da svoje fotografije nađem i na poznatijim portalima, preuzete sa mog bloga bez moje saglasnosti. Čak i jedan restoran u Beogradu, na svom sajtu reklamira meni koji nudi sa mojim fotiografijama. Reagovala sam i zamolila da se iste fotografije sklone, ali se to još uvek nije desilo. Naravno, tu ključnu ulogu čini i sam aparat. Na početku je to bio običan „idiot“ i slike su baš bile lošeg kvaliteta. Trenutno im Fujifilm FinePix S6500 koji opet nije ono što bih ja volela da bude i koji bi mi završavao „posao“ vezan za fotografije hrane. Na žalost, još uvek sebi ne mogu da priuštim neki profesionalni aparat. Ali sam optimista i verujem u ovo što radim, tako da možda u budućnosti moj san bude i ostvariv.

Muzika?

Obožavam muziku i kada krenem napolje uvek slušam MP4. Specifična sam po tome da sebi spakujem po nekih 10-15 pesama i slušam ih po mesec dana konstantno, posle promenim. Trenutno sam u fazi Dejvida Bouvija, Trejsi Čepmen i Nine Simon.

Koja te lokacija u Srbiji fascinira? Grad, region, mesto, prirodni lokalitet… ?

Nije što je naša, ali je Istočna Srbija za mene najlepše mesto na svetu. Bor i njegova okolina su prelepi. Stol, Borsko jezero, Zlotske pećine su pravi melem za dušu. Jako sam ponosna što sam deo toga. Isto tako jako volim selo i skoro sam komentarisala da mi za život tamo jedino nedostaje internet. Da ga imam, sutra bih se preselila i živela na selu.

Onog momenta kada sam odlučila da upišem srednju muzičku školu bila sam apsolutno spremna na veliki rad i nekako sam znala da je to pravi put kojim treba da idem i da ću imati uspeha u tome. Moja malenkost je takva da ako nešto zaista jako želim to sigurno i ostvarim. Bila sam ipak svesna da ulazim u veliki rizik…ali isto tako da je to jedino što želim, i daću dati i više od svog maksimuma da u tome uspem. Bilo je različitih komentara na moj životni izbor, uglavnom negativnih… ali ja sam poslušala sebe i svoje instinkte… Znala sam da je to bila prava odluka, i tako je ispalo.

Kaži nam nešto o periodu dok si bila u Srednjoj muzičkoj školi “Mokranjac” u Beogradu. Zašto si se odlučila baš za tu školu?

Ja sam posle završene gimnazije u Boru upisala Pravni fakultet u Beogradu što je bilo 2000. godine, ostala tu da živim i posle dve godine napustila prava jer sam odlučila da okrenem svoj zivot za 180 stepeni i upišem srednju muzičku školu Mokranjac. Zašto baš ta škola… zato što je tatin drugar koji peva u horu RTS-a tamo poznavao profesorku kod koje mi je predložio da odem. On se zove Bane Jovanović, Boranin je i bio je čovek koji je u datom trenutku poverovao u mene… to mi je mnogo značilo, i on je jedan od razloga što sam se upustila u ovu životnu avanturu. Dao mi je impuls koji mi je bio potreban i neizmerno mu hvala na tome.

Pretpostavljam da si se tada preselila u naš glavni grad… Kako si se uklopila u novu sredinu?

Uklopila sam se odlično jer su ljudi koje sam susretala bili zaista pristupačni ljubazni, interesantni. Imala sam sjajnog razrednog starešinu, gospođu Maju Jovanović, koja mi je predavala solfeđo. Uopšte, imala sam sreće , dobre profesore, naročito profesorku pevanja Sanju Pljakić. I onda je sve išlo lako i predstavljalo uživanje.

Da li je u srednjoj muzičkoj školi koju si pohađala čest slučaj da se upisuju đaci koji su već završili neke druge srednje škole? Ili je bilo dosta i mlađih đaka? Kakva je inače struktura između dečaka i devojčica u muzičkim školama?

U odeljenju je bilo 3 momka i ostalo su bile devojke. Neki su bili dosta mlađi a neki stariji od mene.

2005. godine nastavila si svoje muzičko usavršavanje i upisala Muzičku akademiju, takođe u Beogradu. Kakvi su bili uslovi i testovi za upis?

Prijemni ispit za akademiju je bila velika stvar. Trebalo je osvojiti članove zirija, njih osmoro, ne samo pevanjem već i ličnošću tako što smo imali intervju nakon pevanja. I nimalo nije bilo lako. Ipak, gotovo da nisam imala tremu kada sam pevala na tom prijemnom ispitu, ali s obzirom da nas je bilo 24-oro nisam znala šta da očekujem. Kada se završilo sve i kada je izašla lista primljenih ljudi, bila sam zapanjena jer sam na pevačkoj listi bila prva a na konačnoj zajedno sa polozenim solfedjom i poenima druga.

Kaži nam nešto o svojim profesorima na Akademiji.

Upisala sam akademiju kod profesorke Violete Pančetović Radaković, i odmah smo se razumele. Divna žena, persona, dama, pedagog, prijatelj. Prošle smo zaista divne trenutke zajedno. Bilo je i napornih i teških dana kada nije išlo ali njeno neverovatno strpljenje i vera u mene su me zaista terali napred i davali mi snagu. Zahvalna sam Bogu dragom što je ona deo mog zivota.

U Boru si još kao devojčica pohađala nižu muzičku školu za klavir. Jel si već u tom uzrastu otkrila ljubav prema pevanju ili je to došlo kasnije? Spomenula si da si još za vreme Niže muzičke škole pevala u crkvenom horu. Kako je to izgledalo? Jel je na to uticalo i tvoje pravoslavno versko opredeljenje ili prevashodno ljubav prema pevanju?

Uvek sam volela da pevam, i dok sam bila u crkvenom horu koji je vodila Olivera Rancigaj. To je stvarno bilo prelepo vreme koga se rado sećam, divno druženje, muzika koja spaja, i vera u Boga koja oplemenjuje dušu i povezuje ljude. U Boga verujem jer sam nekako od malena tako i odgajana, a kasnije kad sam i sama pristupila veri kroz muziku, liturgiju, ona je postala neizostavni deo mene, jer hrani moju dušu, i jednostavno se osećam lepo, ispunjeno smireno pa i srećno kada sam u Božijem hramu.

Kako je došlo do toga da si postala član Operskog studija “Borislav Popović”? Objasni nam malo detaljnije kakva je to vrsta angažmana – puni plaćeni posao ili neka vrsta usavršavanja koji je vezan sa nastavnim radom Akademije?

Operski studio je ogranak jedne operske kuće, to je mesto gde se mladi pevači pripremaju za veliku scenu, za buduće uloge tj. ostvarenja. U inostranstvu biti član operskog studia je velika stvar i nije lako doći na tu poziciju jer se polažu audicije a žiri je zahtevan, i to je plaćen posao kao i svaki drugi. Kod nas je sve ovo isto samo bez para, kao nažalost i u mnogim drugim oblastima, posebno umetnosti.

Ko vodi i upravlja operskim studiom i kakva je njegova veza sa Narodnim pozorištem?

Operski studio nije vezan za akademiju, vezan je za pozorište i kao što rekoh već tu se ljudi spremaju za daske koje život znače. Njega vodi primadona assoluta, gospođa Radmila Bakočević, sa svojim saradnicima, maestro Dejan Savić, korepetitor Gleb Gorbunov, zatim tu je reditelj, i lektor za određeni jezik zavisno na kom jeziku je opera koja se izvodi

U koliko si koncerata/predstava učestvovala? Da li bi izdvojila neku koja ti je bila najzahtevnija ili možda najzanimljivija?

Imali smo za sada 5 koncerata gde sam tumacila tri uloge, jednu glavnu od njih, uloga Margarete iz opera „Faust“ – Šarla Gunoa, zatim ulogu Sofi iz opere „Verter“, kao i ulogu Fraskite iz opere „Karmen“ Žorža Bizea. Koncerti su bili izvedeni u periodu 2009 -2010. godine na maloj sceni Raše Plaović u Beogradu, zatim na velikoj sceni Narodnog pozorišta kao i u Kragujevcu i Nišu. Najzahtevnija uloga je bila uloga Margarete, pošto je glavna i vrlo teška i glumački i pevački. Ima puno pokreta, različitih psihičkih stanja kroz koje ona prolazi, od ljubavi, sreće, zaljubljenosti, razočaranja, straha, ludila, ona preživljava gubitak deteta i zbog toga poludi. Uglavnom, najteže je sve to prikazati glasom, pa i pokretom tako da svi znaju i bez prevoda tj. titla o ćemu se peva, to jest radi.

Šta trenutno radite u vašoj grupi i koje to koncerte možemo očekivati u sledećem periodu? Gde sve nastupate?

Sezona je tek počela tako da se sada tek spremaju novi projekti tj. opere koje će se takođe izvoditi na velikoj sceni Narodnog pozorišta u pratnji orkestra nacionalnog teatra.

Koliko imaš slobodnog vremena i kako ga provodiš? Sa kim, ako nije tajna?

Slobodnog vremena imam jako malo  i obično ga provodim sa porodicom i prijateljima koji nemaju veze sa muzikom, pozorištem, dakle nisu kolege.

Jel voliš da izlaziš po kafićima i gde ljudi mogu da te vide po gradu?

Volim da se družim i izlazim i najčešće odem na neku dobru rok svirku u Bitef, Tramvaj, Inform biro (to je kafic filharmonije). Volim da odem u bioskop i pogledam neki dobar film, da odem na neku izložbu slika, skoro je bila izložba našeg slikarskog velikana Paje Jovanovića koju sam posetila. Dobar provod obećava i udobna fotelja i neka dobra knjiga kao i odlazak na neko poetsko veče.

Koliko često dolaziš do Bora, i da li još uvek imaš ovde dosta prijatelja?

U Bor ne dolazim tako često jer prosto nemam vremena. Imam probe i vikendom pa je nemoguće uskladiti želje i mogućnosti, ali kada god mogu, dođem da obiđem roditelje i drage ljude koji su u Boru. To su školski drugari, drugarice… pravi prijatelji za koje uvek odvojim makar malo vremena jer smatram da su prava prijateljstva dragocena i da ih treba čuvati i negovati. Izuzetno sam druželjubiva, volim i poštujem ljude i oni mi na taj isti način i uzvraćaju. S druge strane ne žalim za prolivenim mlekom, pa tako verujem da i oni ljudi koji se nisu održali u mom životu kao prijatelji nisu tu iz određenog razloga, i ko zna zašto je to dobro. Ne verujem u slučajnosti, verujem da se sve dešava s razlogom. Svemu u životu pristupam otvorenog srca.

Da li su tvoji profesionalni i lični planovi i ciljevi vezani za Srbiju ili možda postoji šansa da jednog dana svoju karijeru nastaviš u inostranstvu? Šta je sve potrebno da bi jedan operski pevač sa ovih prostora uspeo u inostranstvu?

Za uspeh u inostranstvu je potrebna samo sreća i dobar menadžer ili neko ko će te plasirati, povezati sa pravim ljudima. Razlika između operskih kuća ovde i tamo je samo u standardu, ophodjenju, ali to je već stvar uređenosti države, i ozbiljnosti, veće profesionalnosti u svakom poslu, ne samo u umetnosti. Pošto volim latinske izreke… Alea iacta est… dakle kocka je bačena. Ja sam svoju veliku ljubav našla u poslu koji radim i trudiću se da svojim glasom oplemenjujem ljude i dam im ono najbolje što imam u sebi.

I jedna rečenica za kraj…

Najveći pokretač pozitivne energije za mene je uvek bila, jeste i biće moja majka. Njoj se divim iz dana u dan, i trudim se da opravdam njeno poverenje u mene. Naravno, zahvalna sam celoj mojoj porodici, što je uz mene.

O samom početku džudo karijere

Vraćajući se iz škole primetio sam kroz prozore starog sportskog centra neke čudne ljude obučene u plavim i belim uniformama. Bilo mi je jako interesantno i jednog dana sam otišao i pitao trenera da li ja mogu da se bavim ovim čudnim sportom. Kada su me pitali zašto bih se ja bavio tim sportom, rekao sam trenerima: „Zato što mi je izuzetno interesantno kako ovi mali ljudi mogu da prebace ove velike“. Taj izraz sam koristio kao dete, ali i danas koristim taj termin, jer je zaista zanimljivo kako čovek od 60 kg može da prebaci i savlada onog od 150 kg.

Brzo sam zavoleo džudo veštinu. Skoro bukvalno svi drugari iz ulice upisali su se na džudo nakon mene. Zajedno smo išli na treninge, u školu, na takmičenja. Treneri su primetili moj talenat i još nekolicine mladića, pa su se svojski potrudili da nas unapređuju džudo znanjem i da nas odvode na jaka takmičenja, na kojima smo mi bili jako uspešni osvajajući brojne medalje. Nama je jako bilo interesantno da mi iz Bora možemo da odemo na neki turnir, recimo u Ljubljani i da na njemu ne samo učestvujemo, već i pobedimo neke Mađare, Italijane ili Špance. Najzaslužniji za moj napredak u to vreme su treneri Slobodan Rakić koji mi je bio prvi trener, Ljubiša Milenković koji je mnogo učinio za moju karijeru, kasnije Senta Stojković koji je u organizacionom smislu doveo mnogo dobrih stvari za ovaj sport u Boru. Da ne zaboravim kondicionog trenera Živanović Gorana, vrsnog stručnjaka sa kojim sam postigao izuzetnu formu. Kada dođem u Bor prvo što uradim odem u salu u kojoj sam ponikao i kada uđem tamo uvek se naježim, lepe stvari krenu da mi se dešavaju.

O prvim uspesima i medaljama

Već posle prve „upecane“ medalje to bi svakom od nas džudista davalo dodatan podstrek za bavljenje ovim sportom i napredovanjem. Tokom perioda dečaštva, od 77’ do 82’ godine, ne postoji takmičenje na kojem sam učestvovao a sa koga se ja nisam vratio sa nekom medaljom. Mnogo osvojenih medalja na državnim prvenstvima. Od kadetskog uzrasta sam počeo još ozbiljnije da se bavim time. Bio sam državni prvak, bronzani na Balkanu 1986. Tada sam bio spreman da odem na školovanje u Novi Sad, ali na insistiranje tadašnjeg predsednika Džudo kluba Bor pokojnog gospodina Gerzića, ostao sam u Boru, gde su mi obećani svi potrebni uslovi za ratvoj jednog profesionalnog sportiste. Vratio sam poverenje rezultatima. Bio sam 6 puta državni prvak Srbije i stalni član reprezentacije od 1988 godine.

O ugovoru sa Jugobankom iz Maja 1992. vrednom 700.000 dinara

Ugovor se odnosio na moj četvorogodišnji Olimpijski plan i program. Stručni savet Džudo kluba Bor došao je do zaključka da je potrebno uložiti neki novac, kako bi se rezultatski vratilo. Tada je došlo do ugovora sa Jugobankom, oni su sve ispoštovali, novac je legao na račun Džudo kluba Bor, a meni je omogućeno da nastupam na turnirima širom Evrope koji se boduju za Olimpijske igre. Nažalost, tamnija strana toga, je da se to dešavalo u periodu od 1992. do 1996. godine kada je naša zemlja bila pod sankcijama. Tako je nama takmičarima bilo omogućeno da nastupamo samo na Istoku, jer u Zapadnim zemljama nismo bili prihvatani. Išli smo na turnire kao „Indipendent Judo Association“ i nismo nosili obeležja svoje zemlje.

Godine 1992. nisu nas pustili da učestvujemo na Mediteranskim igrama u Monpeljeu, kao i na Svetskom prvenstvu 1993. u Hamiltonu u Kanadi. Novac je bio uložen, naporno sam treniran, ali nismo mogli da ostvarimo zacrtani cilj. Nisam otišao na Olimpijske igre i dan danas osećam veliku žal zbog toga. Od 1996. moj život odlazi drugim tokom, moja karijera počinje u tom nekom trenerskom pravcu. Da sam otišao 1993. u Hamilton, možda se više ne bih ni vraćao u Srbiju, s obzirom kako je loše stanje tada bilo u zemlji. Ipak nikako se ne kajem i da mi se ponudi ponovo prilika ovaj život bi živeo na isti način, uz male „tehničke“ izmene.

Trenerski posao, šef stručnog štaba i prvi trener

Sa Milicionarom a kasnije Žandarmerijom (isti klub) imam 7 uzastopnih titula prvaka države. Tamo sam od 2002.

Radio sam sa Marom Kovačević. Vrhunska sportistkinja sa kojom smo ispoštovali olimpijski program. Bila je 3 na Svetskom prvenstvu i 3 na Evropskom prvenstvu. Sa Božović Obrenom 3 mesto na Svetskom studenskom. Mnogi moji takmičari prvaci Balkana, države nebrojano puta. Svake godine moje ekipe uzimaju po 6,7 zlatnih medalja na državnom prvenstvu, a uz to mnogo srebrnih i bronzanih. Takođe godinama smo jako uspešni bili na Balkanskim i Evropskim prvenstvima. Imao sam i prvaka Evrope. Okosnicu sjajne neprikosnovene ekipe Džudo kluba Žandarmerija u kojo sam radio kao trener su činili Slaviša Pejčić, Jožef Detari, Srđan Vujičić, Vladimir Vučković, Obren Božović, Milosav Jocović, Dano Pantić, Andrija Đurišić, Branko Papović itd. Ekipa koja je pobeđivala na svim kontinentima.

Bor i džudo

Mnogo talentovane dece ima iz Bora koja dolaze kasnije u klubove iz Beograda ili Novog Sada. Milana Miljković, Goran Miljković, Aleksandar Miljković, Stevan Stojanović, Marija Mijailović, Mia Smiljković, Maša Smiljković, Milan Miljković, Mirela Salijević. Džudo školu borsku na neki način ja još uvek držim. Stevan Stojanović vojni akademac prvak države do 73 kg, takođe vežba kod mene, inače član Partizana. Imaju sada neke probleme finansijske u Džudom klubu Bor, ali naša džudo škola iz Bora je prepoznativa. Mala zamerka od mene bila je što su se jedno vreme razdvojili na 3,4 kluba, što me je malo vređalo. Sada su se opet fuzionisali, ali ta džudo škola i dalje iznedruje mnogo talenata. Svi ti treneri, Senta Stojković, Slobodan Rakić, Ljubiša Todorović, Valentina Tasov, Boban Živković, Dragoljub Nejkov rade i radili su izuzetno dobro sam tom decom. Kasnije kada upisuju škole ili fakultete u Beogradu, vidi se na treninzima taj prethodni kvalitetan rad sa njima u Boru. Pohvalio bi i to što se u Boru radi i Sambo osim džudoa sa decom, posebno u ženskoj konkurenciji, što je važno za napredovanje tih takmičara.

O trenutnom anganžmanu u džudou

U poslednje vreme nemam mnogo vremena zbog službe da se bavim trenerskim poslom, ali kada god držim trening i gde god, Borani svrate kod mene. Nisam više ni trener u u reprezentaciji ni u klubu, samo tu i tamo pomognem kao stručni konsultant. Često međutim održim koji seminar ili boravim kao trener na nekom kampu. U budućnosti planiram da otvorim klub i Boranima će kao i do sada biti uvek otvorena vrata. Moj sin studira DIF i ako Bog da kada ga završi, vodićemo zajedno klub. U prvom planu bi mi u tom klubu bila džudo veština, a tek potom džudo sport.

O reprezentaciji

Postoje neki kontakti i neke ideje da bih ja u skorijoj budućnosti mogao da se vratim u reprezentaciju, kroz trenerski posao. Ideja je da bih mogao da budem na neki način predvodnik nekolicini talentovanih mladih trenera. Moguće je da dođe do realizacije toga, ukoliko uskladim sa obavezama na poslu. Inače mi smo i dalje na Balkanu negde na nivou finala, među prve dve reprezentacije da tako kažem. Od onih sankcija zaista mi u džudou ne možemo da se povratimo.

Do kadetskog uzrasta mi i u muškoj i u ženskoj konkurenciji imamo ekipe dečaka i devojčica koje mogu u sam vrh Evrope. Ali, do seniorskog uzrasta negde gubimo taj korak. Nažalost nismo ni u stanju da te mlade takmičare šaljemo po raznim kampovima širom Evrope, Azije, Amerike kako bi se usavršavali. Pre svega moramo razviti u svim klubovima sistem rada takav, da se vežbaju sve veštine srodne džudou, kako bi se napredovalo. Sambo, rvanje, džiudžica.. Da sve to svedu u džudo. U džudou postoji jedna jedina federacija, za razliku od karatea ili boksa. Tako da bi neko bio vrhunski džudista odnosno vrhunski džudokan potrebno je da bude dobar atletičar, dizač tegova, gimnastičar, baletan, džudista sa svim srodnim veštinama. Veština je mnogo lepa ali kada dođemo do sporta to je sasvim nešto drugo i zahteva mnogo toga.

Džudo postaje širom Sveta bazičan sport. Od džudoa krenu mnogi, koji kasnije postanu sjajni fudbaleri, rukometaši itd. Ljudi ne znaju da je recimo francuska fudbalska legenda Mišel Platini bio prvak Francuske u džudou i nosilac crnog pojasa, da je i bugarski fudbaler Hristo Stoičkov bio sjajan džudista, sa crnim pojasom takođe. Mi u Boru imamo primer odličnog džudiste i sjajnog takmičara Aleksandra Miljkovića koji je danas izuzetno perspektivan fudbaler Partizana. On je osvajao puno medalja u džudou. Džudo je način života, a ne samo sport ili veština.

O Porodici

Oženjen sam i imam troje dece. Sin je na prvoj godini fakulteta, ćerka treći razred srednje škole i najmlađi sin upisuje prvu godinu srednje škole. Supruga je zaposlena u sekretarijatu škole. Živimo u skladnoj porodičnoj atmosferi. Svi smo pomalo u sportu. Oba sina treniraju džudo, stariji u klubu Žandarmerija a mlađi u Omladinskom Džudo klubu Beograd. Ćerka se pak bavi plesom.

O Boru

Bor je moj grad, kojeg volim i u koji rado dolazim. Pogotovu volim letnji period, naročito boravak na Borskom jezeru. Za Jezero me vežu najlepši dani detinjstva i mladosti. Ja često posećujem jezera, ali mislim da je malo njih u Srbiji imaju takav „duh“ kao što ima Borsko Jezero. Nigde ne vidim takvu energiju kao na Borskom Jezeru. Beogradska Ada recimo ne može ni približno da mi zameni Borsko Jezero.

O svom poslu

Ja sam u zaposlen u Ministarstvu Unutrašnjih Poslova-upravi za obezbeđenje, gde sam se negde od 2005. „kanalisao“ na samostalan rad u službi, bukvalno radim sam. Najviše sam zadužen za obuku specijalnih jedinica. Recimo više sam vezan za pripremu ljudi koji se bave obezbeđenjem. Sa njima radim SFO (specijalno fizičko obrazovanje) i OFO (opšte fizičko obrazovanje). Volim svoj posao i radim upravo ono što volim. Ne oduzima mi puno vremena, i kad tad stignem da odem u koju dvoranu i za svoju dušu odradim koji trening. Pored džudoa bavim se i Džiudžicom, slobodnim rvanjem i raznim ostalim veštinama neophodnim za rad u službi.

O BorMagazinu

Veoma mi se dopada projekat BorMagazin. Imali smo često utisak mi uspešni sportisti, kada dođemo do Bora da se možda malo osećamo zaboravljenim. Ali, eto neko se setio i nas. Inače sam ranije govorio da bi Televizija Bor mogla da ima emisiju sličnu emisiji „Balkanskom ulicom“ RTS-a u kojoj bi svojih „5 minuta“ dobile poznate ličnosti grada Bora.

Lična Karta
Datum rođenja: 17. 01. 1968
Mesto rođenja: Bor, Srbija
Mesto boravka: Beograd, Srbija
Klupska karijera:
DžK Bor (pozajmice DžK Niš, DžK Rakovica) (1977-1999), DžK Milicionar (Žandarmerija) 1999-2002
Reprezentacija:
Srbije(1986-2000)
Trenerska karijera:
Milicionar (Žandarmerija) 1999-2006, Selektor reprezentacije (2002-2006), Partizan Beograd – stručni konsultant (2007-)

Najveći uspesi:

Prvak Jugoslavije u pionirskoj konkurenciji dva puta, u konkurenciji mladih nada dva puta, u juniorskoj tri puta i seniorskoj 4 puta. Bronzana medalja na Balkanskom prvenstvu u Rumuniji. Vicešampion Balkana, dvostruki policijski šampion Balkana, 14 godina reprezentativac. Kao trener sa Žandarmerijom učestvovao u Kupu Evropskih Šampiona, a sa tim klubom bio 7 puta uzastopni šampion države. Jednu titulu prvaka osvojio i sa Rekordom iz Rakovice. Ima 5 zlatnih medalja na ekipnim prvenstvima tadašne SCG. Selektor reprezentacije 4 godine. Nosilac nacionalnog priznanja za sport od 2006.

Kako je došlo do odluke da se bavite manekenstvom?

Sasvim slučajno i potpuno nenadano. Naime otišla sam da upišem Srednju muzičku školu u Beogradu. Međutim, na sred ulice ugledali su me ljudi iz modne kuće “Elit model look”, koji su odmah počeli da me ubeđuju da probam da „upadnem“ na Elitov izbor. U startu sam odbila taj poziv, ali sam potom popustila i pristala da probam, pre svega na nagovor moje tetke. Ušla sam među 18 finalistkinja „Elit model look-a“ 2000 godine. Kada sam ispunila uslov da napunim 16 godina, već naredne godine otišla sam za Pariz.

Koliko je bilo teško razdvojiti se prvi put od porodice i krenuti u inostranstvo?

Koliko god sam želela da odem, za mene je to ipak bila prava noćna mora. Rastanak sa mojom porodicom mi je teško pao. Unapred sam znala da odlazim u nepoznato i da ću biti sasvim sama. Trebalo mi je dosta vremene da se naviknem na takav način života. Ukoliko bi eventualno ponovo morala da preživim taj početak, mislim da ne bih mogla.

Mirjana je prva Srpkinja koja je dobila poziv da radi za agenciju „Nine Riči“. Ali zbog dobijene ucene saradnja je morala da se prekine..

Sa „Ninom Riči“ sam imala potpisan ugovor da uradim reklamnu kampanju,što sam i uradila. Međutim, do dalje saradnje nije došlo, jer sam imala sukob sa fotografom Dejvidom Hamiltonom, zbog njegovih ucena da pristanem da se slikam potpuno naga za njegovu knjigu gde se nalaze njegove fotografije. Bilo je ili da pristanem i da nastavim da radim za „Ninu Riči“ ili da odbijem i da nikada više ne dobijem ponovo šansu da radim za njih. Naravno da sam odbila.

Mirjana je takođe i jedna od retkih devojaka koja bez dlake na jeziku govori i o drugoj strani medalje, onoj tamnijoj u poslu jedne manekenke

Istina je da su manekenke labilne ličnosti. Zavedu ih svetla svetskih metropola i tu uglavnom devojke izgube kontrolu same nad sobom. Samim tim po pravilu dolazi do drogiranja, pa nažalost često i do zavođenja po žurkama, prostitucije..

Viđala sam devojke koje su se gubile po nekoliko dana. Obično se u hotel vrate pretučene, silovane i drogirane. Slabost ih je učinila robovima modne industrije koja zahteva da imaju nultu veličinu. Izgledaju ispijeno i hodaju kao kosturi. Mnoge su sklone i krađama. Lično sam bila nekoliko puta opljačkana, nakon čega sam bila prisiljena da spavam sa novčanikom ušivenim u jastučnicu.

Opišite nam kakav je život jedne profesionalne manekenke?

Izuzetno naporan. Ustaje se rano ujutru, odlazi na kastinge ili snimanja koja traju po ceo dan. Kasno uveče vrate se u svoje stanove, i onda u zavisnosti od raspoloženja, ili se izlazi ili se ostaje u stanu i čeka na novi radni dan.

Još uvek si u manekenstvu, šta je trenutno aktuelno u tvojoj karijeri manekenstva?

Da još uvek povremeno radim kao model. Više mi to nije prioritet u životu s obzirom da sam nastavila da se školujem za flautu i klavir, koje sviram već 17 godina, nadajući se da ću jednog dana to znanje prenositi đacima kao nastavnik. Ali nisam potpuno prestala da se bavim manekenstvom i s vremena na vreme radim kao manekenka.

Proputovali ste dosta zemalja. Gde je bilo najlepše, Vaši utisci?

Bila sam u Italiji, Španiji, Francuskoj, Japanu, Južnoj Africi, Nemačkoj, Švedskoj, Keniji, Tanzaniji. Nekako mi je najlepše bilo u Italiji, u kojoj sam dugo boravila. Ali definitivno bih izdvojila Južnu Afriku.

Gde planirate da živite u budućnosti? Čime ćete se baviti?

Ja trenutno živim u Beogradu, školujem se i planiram da živim u Srbiji. Želja mi je da jednog dana budem nastavnik i da radim sa decom. Maštam i da ću jednog dana imati svoju porodicu. Ako me Gospod nagradi ćerkom, svakako ću joj savetovati da nikada i ne pokuša da se bavi manekenstvom.

Kakav osećanja gajiš prema rodnom gradu, Boru?

Bor je grad koji ja obožavam. Uvek će mi biti u srcu, jer sam upravo najlepše godine svog života provela tu. Šteta je samo što sve više mladih ljudi napušta grad.

Mirjana sa bratom

Znamo da si imala prilike da upoznaš puno poznatih ličnosti širom Sveta. Koga si sve upoznala i kakvo mišljenje imaš o njima?

Upoznala sam dosta njih. U Barseloni sam upoznala glumca Leonarda di Kaprija s kim sa se kraće družila, ali koga ne poznajem po dobru. Takođe Lenija Kravica, Britni Spirs, Naomi Kembel, fudbalera Kristijana Ronalda. Najjači utisak na mene je ostavio izuzetno druželjubiv i neiskvaren glumac Tobi Megvajer. Takođe, Marko Jarić i njegova supruga Adrijana Lima su skroman i čestit par. Ali u principu, poznate zvezde su jako labilne ličnosti. Nemaju svoju privatnost i podložni su porocima.

Koliko Vam se dopada ideja o skupljanju svih poznatih Borana na jednom mestu, na sajtu BorMagazin.com?

Ideja je fantastična, i mnogo mi je drago da ste i mene stavili u taj „koš“. Hvala vam na tome od srca. Za mene je to, velika čast i priznanje.

————–
Lična Karta
Datum rođenja : 9. 04. 1985
Mesto rođenja: Bor, Srbija
Mesto boravka: Beograd, Srbija

Rad u modnim agencijama: Img models Pariz, Elite Milano, View Management Barcelona, Isis models London, Munich Models, Modelwerk Hamburg, Satoru Japan, Elite Stockholm…

Mirjana u Blicu

Dejvid Hamilton

Kontraverzni fotograf Dejvid Hamilton rođen je 1933. godine u Londonu. U svojoj 20-toj godini života preselio se u Pariz gde je počeo da radi kao grafički dizajner, a nešto kasnije i kao fotograf. Najčešće njegov rad sadrži fotografije mladih devojaka, obično u ranim tinejdžerskim godinama i obično nage. Bio je deo mnogih kontraverzi, pa čak i optuživan za dečju pornografiju, najviše u Velikoj Britaniji i Severnoj Americi. Tokom kraja 90’-tih organizovani su protesti protiv objavljivanja jedne od njegovih knjiga, ali protest nije uspeo da je zabrani. U Engleskoj se 2005. godine policija čak morala izvinuti zbog greške jednog pripadnika policije koji je netačno tvrdio da je njegov rad od 2005. zabranjen u Engleskoj. Glen Holand 73-godišnji fotograf za njega je rekao: „Duboko smo tužni i razočarani napadima na Dejvida. Dejvid je jedan od najuspešnijih umetničkih fotografa koje je Svet imao. Prodao je milione knjiga“. Njegova „umetnost“ i dan danas se prodaje bez ikakvih problema u brojnim državama Sveta. Iza sebe ima 17 knjiga i 5 filma. Kada je pokušao da nagovori Mirjanu da se slika naga za njegovu knjigu, ona je imala svega 16 godina. Dejvid Hamilton galerija slika.

Pošto je gospodin Žika pričljiv i uvek raspoložen, bilo je lako razgovarati sa njim. Sada, kada se setim tog vrućeg avgustovskog dana, uviđam da nismo mnogo pričali, već da mi je za tu priliku spremio jedan monolog o svom zanimljivom životu. Prekidala sam ga samo da bih mu postavila pokoje pitanje. Pre nego što bi odgovorio, zagledao bi se u jednu tačku i ćutao nekoliko sekundi. Oči bi mu se zasijale, a gledajući u njih skoro da sam mogla da otputujem u te davne šezdesete i sedamdesete i posmatram njegov žitov iz prvih redova.

Žika Stanić je rođen u Boru u Šistekovoj 24. Išao je u osnovnu školu Vuk Karadžić. Nakon prvog razreda osnovne, upisuje nižu muzičku školu „Miodrag Vasiljević“.

„Imao sam bezbrično detinjstvo, prekrasno, bez mnogo stresova, sa mnogo radosti i divnih dečijih trenutaka. Živelo se iskreno kao što pokušavam da živim i danas. Ono što sam delio sa drugovima iz detinjstva, delim i danas. Svi zajedno se iskreno nadamo da ćemo mladima ovog grada utrti put za boljitak. Mlade treba čuvati, negovati i usmeravati najvažnijim ciljevima u životu. Moj pokojni deda je bio amater, ali dobar muzičar. Pored njega, da počnem da se bavim muzikom, uticali su još neki faktori. Stanovao sam blizu muzičke škole, slušao sam prebiranje po raznim instrumentima, a divni, mladi pedagozi su imali sluha da sa mnom i drugom decom vredno rade i stvore dobre profesionalce.

U početnom periodu, s obzirom da je grad Bor sa 26 nacija bio mnogonacionalni, bilo je pedagaoga za osnovno muzičko obrazovanje iz mnogih gradova širom Evrope. Moj prvi nastavnik za violinu bio je vojni muzičar, Andra Nikolić, koji je ubrzo otišao u penziju. Nastavak učenja sviranja violine produžavam kod vrsnog muzičara, čehoslovaka, Aronošt Hela. Maja 1963. godine učestvovao sam na festivalu muzičkih škola Srbije u Nišu. Dobio sam samo pohvalnicu, ali ću taj dan pamtiti do kraja svog života, kao dan kada sam prelomio da je muzika nešto čime želim da se bavim do kraja života. Kao dete, podjednako sam voleo da se bavim i raznim sportovima. Ljubav prema sportu se tanano razvijala i negovala u mladima grada Bora na velikom dečijem odmaralištu „Savača“. Od 1958. godine, od kada objekat postoji, deca grada su boravila tamo 20 do 40 dana tokom letnjeg raspusta. Tu smo imali sve oblike fizičke kulture i upražnjavali smo sve sportove- od fizičkog do šaha. Sve sam probao, a i danas lepo igram šah.“

Žika je bio stipendista grada Bora i nakon završene srednje muzičke škole zapošljava se u osnovnoj školi Petar Radovanović u Zlotu. Ipak, tamo nije radio.

„U međuvremenu mi se ukazala prilika, pa sam se zaposlio u nižoj muzičkoj školi u Boru. Nakon dve godine radnog iskustva, odlazim u Skoplje gde upisujem muzičku akademiju. Opet je prošlo dve godine i ja sam se vratio u školu Miodrag Vasiljević. Obaveza vojnog roka me sustiže 1974. Sledeća godina je bila važna za karijeru, jer mi se tada ukazuje prilika da konkurišem za radno mesto muzičkog urednika u tadašnjoj kući Štampa, radio i Film. I danas sam tu. Zbog nedostatka kadra u prosveti, jedno vreme sam predavao violinu u Boru i Majdampeku, a od 1997.godine sam radio u Gimnaziji Bora Stanković u Boru kao nastavnik muzičke teorije.“

Priseća se Bora kada je bio, kako kaže, fin gradić, kada je razvojem rudarstva i metalurgije dobio sve atribute uspešnog i bogatog grada. Sve je to trajalo do kraja XX veka.

„Kada sam bio mlad, voleo sam da čitam sve srpske književnike, a najviše dela Branka Ćopića i Desanke Maksimović. Ne mogu a da takvog poznavaoca muzike ne pitam, šta ovih dana najčešće sluča. Objašnjava mi da se njegov muzički ukus, u odnosu protekle godine, nije promenio.
Slušam klasičnu muziku, ali moram da napomenem da mi se mnogo sviđa i da je jako lepo što se neguje izvorna i starogradska muzika. One pesme koju mladi slušaju, po prirodi stvari, za mene su daleke. Veći kritičari kažu da je ona kratkog veka i samim tim je i manje vredna. Volim muziku koja večno traje.“

Dok priča, gospodin Žika nalazi jednu od njegovih omiljenih pesama i pušta je.  Slušali smo pesmu „Bang, bang“ Đorđa Marijanovića, ćutali i prisećali se naših prvih ljubavi. Kada se završila, pomalo setno je počeo da priča o toj devojčici.

„Prvi put sam se zaljubio u prvom razredu osnovne škole. Nije tu bilo ničeg, bili smo mali i bilo mi je dovoljno da budem u njenoj blizini. Prva ozbiljna ljubav mi se dogodila u srednjoj školi. Čovek dok postoji treba da se zaljubljuje, jer to osećanje sa sobom nosi jake životne emocije koje ispunjavaju i čine ljude dobrim. Ako se predam, idem do kraja, a mogu da se zaljubim svakog trenutka.“

Iz ljubavi sa svojom suprugom dobio je sina. „Prema sinu Milošu, najvećem blagu u mom životu, ophodim se sa visokom odgovornošću. Rođen je februara 1984.godine i studira medicinu. Išao je u nižu muzičku školu i završio kao prosečan učenik, a muziku voli i danas. Ipak, kod njega je prevladala ljubav prema biologiji i prirodnim naukama. Izuzetno se posveto medicinskoj nauci i svi iz bližeg okruženja očekuju da postane lekar.“

Posao muzičkog urednika radia i muzički festivali, odveli su ga na mnoga mesta u Srbiji i Evropi. „Festavali su čudo, institucija, gde mora da se svaki talenat u oblasti muzike vrednuje na najvišem nivou. Bio sam na svim festivalima širom bivše Jugoslavije, a najbitnije iskustvo nosim sa susreta sela opštine Bor. ”

Gospodin Žika je član pevačke grupe kulturno- umetničkog društva Bor. Seća se svih zanimljivosti koje je doživeo na svojim putovanjima, ali će mu u sećanju posebno ostati bratimljenje Bora i francuskog gradića Krezo. Tada je grupa pevača iz Bora dobila zadatak da nauči 3 pesmice na francuskom i izvede ih pred 1500 ljudi. I dan danas se seća pesama kao i ogromnog aplauza koji su, nakon izvođenja, dobili. Za uspeh koji su postigli, nagrađeni su produženim boravkom u Francuskoj.

Dugogodišnje festivalsko iskustvo dovoljan je razlog organizatorima da ga pozivaju da bude član žirija na različitim festivalima. Baš dok smo razgovarali, dobio je ponudu da da svoj doprinos festivalu u Bučju. Dogovara se, pristaje, pa mi objašnjava.

„Festival u Bučju neguje jedan specifičan, nov način istražujivanja muzičkih amatera. Takmičenje u sviranju na listu je sve popularnije u našim krajevima. Isto tako, na tim takmičenjima uvek se oduševim sasvim malom decom koja sviraju na instrumentima koje mladi počinju da zaboravljaju.“

Problemi oko dobijanja frekfencije, uticali su da Radio Bor pravi višemesečnu pauzu u emitovanju, koja će se, kako se svi zaposleni nadaju, uskoro prekinuti. Nekada je ovaj radio, čiji je Žika Stanić urednik, imala je veoma zapažene rezultate među stanicama u bivšoj Jugoslaviji.

„Svake godine, 13. januara, lokalne stanice koje su postojale u tom trenutku bile su obavezne da vode svoje kandidate na takmičenje za prvi glas Srbije. Čest je slučaj da su pobednici upravo bili iz Bora. Gospodin Žika mi napominje da je od 1968. godine je član muzičke omladine YU (SR). Do 2002. godine, odnosno do kada je ova organizacija postojala, deca iz Bora, koju sam ja pripremao, imala su itekako zapažene rezultate na kvizovima iz oblasti muzike.“

Od mnogobrojnih poslova koje je obavljao, najviše ga ispunjava pedagoški. Voli deci i voli da radi sa njima. „Da bi se bavili profesorskim poslom, nije potrebno samo završiti školu. Bez velike ljubavi prema deci kojoj pomažete da lako i lepo pobede instrument, nema ništa. Pored visoke stručnosti, potrebno je znati kako otkriti prave talente. Na silu, kroz nekakve prečice, ništa se ne postiže. Najvažnije je naučiti budućeg muzičara da miluje instrument, samo je tada uspeh zagaranotvan.“

Naravno, suvišno je i spominjati koliko gospodin Žika i u sedmoj deceniji ima obaveza.

„To mora da bude tako, ako radiš posao koji voliš“, objašnjava on. „Porodica jeste mnogo trpela, ali je živ kontakt sa ljudima u mom poslu izuzetno važan. Da bi opstao, čovek mora da bude radoznao i uporan.“

Tanja najpre nam recite nešto o samom početku Vaše karijere i nastupima u srpskim klubovima?

Imala sam 12 godina kada sam počela da se bavim košarkom. Jednog dana 1993. godine moj prvi trener Boban Zlatković došao je u moju Osnovnu školu “3. Oktobar” na čas fizičkog vaspitanja i pozvao učenike da dođu da treniraju košarku. Otišla sam i taj prvi trening mi je bio dovoljan da zavolim košarku. Prvi dvokorak me je naučio Alan Tošić koji je u to vreme igrao za KK Bor, ali je ujedno bio i demostrator na našim treninzima.

Košarkaška lopta je meni postala najbolji i nerazdvojni prijatelj. Moj prvi klub je bio ŽKK Bor.Volela sam da igram za Bor i jedne godine sam igrala za čak 3 selekcije u klubu (za pionirke, kadetkinje i juniorke). Ubrzo sam počela da igram i za seniorski tim Bora a zatim sam dobila i poziv za kadetsku reprezentaciju Srbije, pošto sam bila najbolji strelac Kadetske lige. Bor nije imao uslova da nas sve zadrži, pa sam sa 16 godina otisla u Niš, gde sam nastavila školu i upisala fakultet. Tamo sam odigrala 6 sezona, po tri u dresu Studenta i Gimnazijalca. Možda sam i ranije trebala da odem iz Niša ali jako sam volela školu i fakultet, tako da mi je ipak drago što sam toliko sezona provela u Nišu. Srpska Prva liga je bila jedna od jačih u to vreme. Ali mnogo nas igračica smo ubrzo shvatile da je bolje da igramo u inostranstvu jer je profesionalizam tamo na mnogo većem nivou nego u Srbiji.

Posle domaće ostvarili ste i uspešnu inostranu karijeru. Ređali ste uspehe, osvajali i titule…

Te godine kad sam ja odlazila u inostranstvo mislim da je puno devojaka otišlo iz domaćeg šampionata, jer su ljudi u Srbiji počeli neozbiljno da shvataju žensku košarku. Meni je bilo jako teško kad sam prvi put napustila domaću ligu i otišla u Izrael u tim Makabi Ramat Čen.

Nekako je uvek taj početak težak, ali srećom imala sam sa mnom u ekipi devojku iz Banja Luke i sve mi je bilo mnogo lakše uz nju. Tek kad odeš preko shvatiš kakav je u stvari profesionalizam. Moraš da budeš najbolji i kada ti je najteže, i kada ti nije dan, jer si stranac i od tebe su uvek velika očekivanja. Mnogo sam proputovala, videla „čarobna“ mesta i upoznala sjajne ljude. Uz to, naučila sam još 3 jezika i stekla ogromno iskustvo, a kao osoba se nisam puno promenila. Mada primar kritike zbog toga, pogotovo od sadašnjeg trenera koji mi govori da ne voli što sam mnogo skromna i što sam tako dobra osoba.

Nastupali ste u Srbiji, Makedoniji, Izraelu, Bugarskoj i Italiji. Možete li napraviti neko poređenje između tih država, i u vezi sa košarkom ali i samim kvalitetom života u tim zemljama?

Izrael je Amerika u malom. Živi se jako brzim tempom života. U Izraelu nije baš kao što se prikazuje na Tv-u.u U Tel Avivu je isto kao i u bilo kojem drugom evropskom gradu i nema rata, sukoba i takvih stvari. Kod njih mi se svidelo što su se uvek držali svojih ljudi i uvek se
međusobno podržavaju. Sa druge strane, nije mi se dopalo tamo jer smo malo trenirali a ja sam bila jako mlad igrač, željna napredovanja i usavršavanja. Tako sam već posle 2 meseca prihvatila ponudu ekipe Kimika iz Makedonije. U Makedoniji mi je baš bilo lepo jer sam igrala sa igračicama sa kojima sam igrala i u Nišu. Makedonci su slični nama i vole nas Srbe. Mi smo živele na Ohridskom jezeru, gde je priroda predivna. Tamo sam odigrala 2 sezone i u drugoj mi  je trener bila Stojna Vangeloska, reprezentativka Jugoslavije koja je bila proglašena za najboljeg plejmejkera na Svetskom prvenstvu u Seulu 1988.

Odlučila sam se zatim da prihvatim ponudu CSKA iz Sofije. Moji baka i deka su iz okoline Pirota i uvek su govorili Bugarski jezik, a familijarno imamo i neke korene sa jer se i prezivamo Ćirov, i dobro sam poznavala njihov mentalitet. Sofija je jedan od najlepših gradova u kojima sam živela. Žao mi je što sam igrala samo jednu sezonu tamo.U Sofiji se živi mnogo opuštenije nego kod nas.

Što se košarke tiče profesionalizam na najvećem nivou sam doživela dok sam bila u CSKA Sofiji, jer muški klub CSKA ima dugu tradiciju, a ženski klub je te sezone oformljen nakon 20 godina. Sve vezano za klub i nas igračice je te sezone bilo spektakularno. Bilo je neverovatno igrati pred 5000 ljudi koji uzvikuju vaše ime. Upoznala sam i predsednika Prvanova koji je navijao za nas. Srce mi je ostalo u tom klubu, i dan danas navijam za CSKA iako ženski klub ne postoji više. Sa tim klubom sam te sezone osvojila 3 trofeja, a odigrale smo čak 58 utakmica.

Sada sam u Prioliju, u Italiji, gde želim i da završim svoju karijeru. Priolo je provincija Sirakuze i jako me podseća na Dubrovnik. Ljudi su tamo jako prijatni i brzo su me prihvatili. Što se tiče same lige, italijanska je najjača u kojoj sam igrala. Svi klubovi su jako kvalitetni, a u ligi je i nekoliko najboljih igračica koje su došle iz ženske NBA lige. Ove sezone iza nas, osvojile smo 5 mesto i dobro smo igrale, ali se nadam da ćemo sledeće biti još bolje.

Recite nam nešto više o Vašim najvećim uspesima. Koje priznanje Vam je najdraže?

Sa CSKA sam osvojila 3 titule – Jadransku ligu, nacionalni šampionat i nacionalni kup i to su mi najdraže titule. Individualno imam priznanje kao MVP Kupa Bugarske. Ove poslednje sezone koja je za nama, sam bila deveti strelac Italijanske lige i proglašena u drugoj najboljoj petorci lige.

Na nekoliko utakmica ove sezone sam proglašavana najboljom stranom igračicom. Ove sezone je izašao i intervju sa mnom u italijanskom Super Basketu, a posebno mi je drago što u mojoj ličnoj karti piše da sam počela da treniram u Boru.

Pored Vaše želje da nastupate za reprezentaciju Srbije, ljudi iz KSS-a pokazali su se veoma neodgovornim i nisu Vas pozivali u reprezentaciju. Odlučili ste se potom da obučete dres Bugarske?

Dve sezone pre nego što sam otišla u inostrantsvo, bila sam proglašena za MVP najjače domaće lige. Tada me nisu pozvali u reprezentaciju, iskreno ne znam zašto. Nisam se opterećivala mnogo time, jer sam period leta koristila za učenje. Te sezone kada sam bila u CSKA Sofiji, trebala sam da ostanem po ugovoru još 2 sezone u tom timu. CSKA je naredne sezone trebao da igra Evroligu, pa me je trener kluba koji je ujedno vodio i reprezentaciju pitao da li bi uzela bugarski pasoš i počela da igam za tu reprezentaciju. CSKA je prestao da postoji ali sam ja tamo nastavila da igram za reprezentaciju. Mnogo mi je lakše da igram u Italiji sa bugarskim pasošem, jer nastupam kao „komunitarac“. Međutim, pre dve godine mi je bilo jako teško jer smo u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo igrale u Nišu protiv Srbije. Šest godina sam igrala u toj hali za klubove iz Niša, a nakon 5 godina sam se vratila tamo da bi igrala protiv Srbije. Bilo mi je jako teško, mada su svi u Bugarskoj bili zadovoljni kako sam odigrala i govorili su da sam igrala kao prava Bugarka.

Borska košarka, i ženska i muška je na najnižim granama u istoriji. Kakvo je Vaše mišljenje u vezi toga?

Kao igrač moraš iz sezone u sezone da budeš sve bolji da bi napredovao u karijeri. Moraš da imaš kontinuitet i moraš stalno da se nadograđuješ, iako nije uvek sve idealno. Mislim da to važi i za ljude koji se bave košarkom u Boru. Mislim da se u Boru dugo zadržavaju neki ljudi koji godinama ne doprinose napretku košarke i sporta u Boru. Godinama se negde u juniorskim selekcijama gube talentovana deca, u trenutku kada su spremna da pređu u prvi tim. Najvažniji faktor uspeha je rad, a društvo mora sve to da podržava. Previše se gleda ka materijalnoj strani, a kada sam ja bila u mlađim kategorijama nikada nisam razmišljala da igram košarku zbog para. Imamo krizu i u klubovima i samom gradu, ali ne sme se biti previše pesimističan i kritičan. Bor mora da iskoristi svoje uslove, ima fantastičnu halu.

Mora da se uloži u sport, ali i da se bude strpljiv u isčekivanju rezultata. Sigurna sam da bi svako u Boru bio srećan da vikendom može da ide u sportski centar i da bodri svoj Bor protiv klubova kao što su Partizan i Crvena Zvezda. Ne sme u Boru da glavni događaj bude mladima izlazak u grad vikendom.

Da Borani su pali u sportu, ali moraju da smognu snage i da ustanu, te krenu iz početka u uspehe. Posebno mi je žao za sunovrat ženske košarke u Boru. Prosto ne znam kako da odgovorim strancima na pitanje kako stoji klub u kojem sam počela karijeru. Ja na sve to gledam sa igračke strane i znam da u Boru ima puno igrača i igračica koje mogu da podignu kvalitet i ostvare mnogo bolje rezultate nego one koji su sada. Oni jesu u Boru, ali nisu angažovani u svom gradu i klubu nažalost.

Gde sebe vidite u budućnosti nakon završetka igračke karijere? Gde planirate da živite?

Volela bih da jednog dana radim sa decom. Da im prenesem neka svoja znanja i u školi i na terenu, i što se tiče matematike i košarke. Ako budem živela u Srbiji volela bih da to bude u Nišu. Srbiju volim i uvek mi nedostaje tako da bih volela da se vratim tu. Ali nije isključeno ni da ostanem negde u inostranstvu da živim. Najviše volim Italiju. Ali teško je bilo šta planirati oko budućnosti, jer nekada sam život sve planira za nas.

Koliko redovno posećujete Bor i šta osećate prema njemu?

U Bor dolazim da vidim moje roditelje i sestru, koja je takođe košarkašica i koja je do pred kraj ove sezone nastupala za ŽKK Bor, i naravno mog psa Raleta. Dolazim u periodima kada mi je pauza u prvenstvu. To je tokom leta kao i nekoliko dana pre dočeka Nove godine. Volim Bor jer me podseća na moje lepo detinjstvo i sve lepe stvari koje su mi se desile u tom gradu, kao i zbog toga što sam prvo košarkarkaško znanje upravo tamo stekla.

Recite nam nešto više o Vašoj porodici?

Mojim roditeljima uvek nedostajem puno. Oni su se navikli na Bor u kome žive već 30-tak godina. Nikada mi nisu branili da sledim svoje snove i uvek su verovali u mene i moje izbore. Zahvalna sam im na tome. Pored porodice, najviše mi nedostaje mamina kuhinja. Kao što rekoh, sestra Ivana takođe igra košarku i već naredne sezone i ona će se oprobati u inostranstvu. Moram da pomenem i mog psa Raleta. Jeste pas ali se ponaša kao odrasao čovek. On je nekih 7,5 godina „član“ moje porodice. Mnogo je inteligentan, a možda mu je jedna od mana što podseća po karakteru na mene (smeh).

Koliko Vam se dopada ideja o skupljanju svih poznatih Borana na jednom mestu, na sajtu BorMagazin.com?

Jako mi se sviđa. Oduševljena sam što se neko setio da nam prezentuje najpoznatije Borane, kako bismo ih bolje upoznali. Bilo u kojoj oblasti da smo uspešni, počeli smo ipak svi mi u našem Boru. Ljudi će imati prilike da malo bolje upoznaju put kojim su se „razvijali“ svi ti ljudi.

Koga predlažete za intervju?

Pošto sam košarkašica, a pre mene je i u Boru i u Nišu igrala jedna jako poznata košarkašica Sneška Gavrilović , predlažem nju za intervju.

————–
Lična Karta
Datum rođenja: 26. 02. 1981
Mesto rođenja:  Bor, Srbija
Mesto boravka:  Priolo Gargalo, Italija

Klupska karijera:
ŽKK Bor (1993-1998), Student Niš (1998-1999), ŽKK Gimnazijalac Niš (1999-2002), Student Niš (2002-2004), Makabi Ramat Čen (Izrael, 2004), Kimiko (Makedonija, 2004-2006), CSKA Sofija (Bugarska, 2006-2007), Napoli (Italija, 2007-2008), Trogilos Priolo (2008-)

Reprezentacija:
Kadetska Srbije(1995-1997), Seniorska reprezentacija Bugarske (2007-).

Sajt trenutnog kluba
Tanja na sajtu ženske Italijanske lige
Statistika u reprezentaciji Bugarske
Statistika u klubu za prošlu sezonu