BorMagazin.com

Igor Maljković

Trudimo se da pacijenti u bolnici dobiju dobru negu i adekvatnu ishranu, uprkos finansijskim problemima
Novembar, 2015.
Za sebe kaže da je provincijalni tip. Iako je upisao medicinu kako bi izbegao odlazak na ratište, kasnije je postao poznat po novim tehnikama koje je koristio prilikom operacija. Dr Igor Maljković tako je postao cenjen u svetu plastične hirurgije. Od 2014. je direktor Opšte bolnice u Boru.
Igor Maljković

U kom delu grada ste odrasli?

– Odrastao sam u Metalurgu, skroz dole kod česmice. Dok sam bio klinac bilo me je sramota što ne živim u soliteru ili što nemam centralno grejanje. Posle sam shvatio da je to baš lepa lokacija jer nema dima, a priroda je pred vratima. Jeste da ume zimi da bude malo čupavo kad se ne očiste ulice, ali sam navikao. Sad su mi roditelji tamo. Oni su došli u Bor, 1967. na godinu ili dve, a ostali su 50 godina. Moj otac, inače rođen u Beogradu, smatra da je Bor najbolji grad jer u neposrednoj okolini ima jezero, planinu, banju, ski centar, pećinu itd. Uvek je voleo Bor i prirodu oko Bora.

Školovao se u čak tri osnovne škole.

– Rođen sam u Boru davne i lepe 1972. godine. Kažu da je to bila godina pacova po kineskom horoskopu. Završio sam osnovnu školu praktično „šetajući“ se kroz silne škole. To je bilo vreme kada se otvarala nova škola „Treći oktobar“, pa sam iz tadašnje škole „29. novembar“, odnosno danas „Sveti Sava“, prešao u tu, novu školu. Međutim, sledeće godine su otvorili školu koja se danas zove „Duško Radović“, pa sam se i u njoj školovao. Međutim, od V do VIII razreda sam se vratio u „Treći oktobar“.

Šta vas je motivisalo da upišete medicinu?

– Tokom školovanja sam bio štreber i „Vukovac“. Nekim čudom odlučim da upišem medicinu jer sam procenio da može najduže da odloži služenje vojnog roka. To mi je tada bio primarni motiv. Nisam imao nikakvu viziju sebe u belom mantilu kako spasavam ljudske živote. Upisao sam medicinu u Beogradu u vreme sankcija, inflacija i ratova. Gledao sam samo da položim što više ispita kako me slučajno ne bi pozvali u vojsku, jer je tada svako ko izgubi godinu završavao u uniformi i išao u početku u Sloveniju, Hrvatsku, pa i u Bosnu. Taman kad se sve to završilo i kad sam ja završio školovanje, počeli su sukobi na Kosovu gde sam, razume se, završio.

Igor Maljković

Kako ste se odlučili za plastičnu hirurgiju?

– Stažirao sam u KBC Bežanijska Kosa. Na kraju staža pozvao me je direktor i rekao mi je da sam perspektivan doktor i da će me zaposliti, ali da prvo moram da upišem specijalizaciju interne medicine, te da ću dobiti posao kada budem stigao do treće godine. Bio sam oduševljen i javio sam roditeljima za taj razgovor, ali mi je otac rekao da za to tog trenutka nemamo novca. Predložio je da provedem neko vreme u Boru. Došao sam, i odmah dobio posao. Radio sam kratko, mesec-dva kad su me pozvali u vojsku, da odužim dug otadžbini. Tamo sam, uglavnom, ušivao posekotine, lečio rane, bio na braniku otadžbine (ali bukvalno, na crnogorsko-albanskoj granici), pa sam se i „ohladio“ od interne medicine. Kad sam se vratio, dobio sam specijalizaciju plastične hirurgije. Život je splet smešnih okolnosti. Kada sam otišao u ministarstvo da mi odobre specijalizaciju naleteo sam na kolegu radiologa, koji je igrom slučaja studirao sa tadašnjom ministarkom. On ju je zamolio da mi odobri zahtev. Bio je to dan pred njenu smenu i poslednje što je potpisala bila je specijalizacija nas nekoliko lekara iz borske bolnice. To je bila lepa 2000. godina.

Najinteresantnija mu je bila rekonstrukcija dojke.

– U Boru sam imao odličnog mentora, doktora Životu koji me je mnogo toga naučio i oslobodio me straha, u hirurškom smislu. Međutim, kad sam otišao na specijalizaciju na VMA svi su, gledali svoja posla, ne obraćajući pažnju na specijalizante. Bilo je tu dosta muka,naročito po povratku u Bor, jer se počelo sa nečim potpuno novim. Počeo sam da radim nešto što je meni tada bilo jako interesantno – rekonstrukciju dojke. Na rekonstrukciju su mi u početku dolazile pacijentkinje iz Zaječara, Negotina, ali niko iz Bora. Tako je jednog dana došla i jedna žena kojoj je neuspešno urađena rekonstrukcija i ekipa sa opšte hirurgije i ja uradimo popravku novom metodom. Ta operacija mi je omogućila da „uzletim“. Čak je i tadašnji pomoćnik ministra zdravlja u jednom tekstu u novinama izjavio da se ne dešava sve u Beogradu, već da je prvi put u Srbiji mikrohirurška rekonstrukcija dojke urađena u Boru. Posle toga sam malo više počeo da se bavim estetskom hirurgijom, čime se bavim i sada.

Igor Maljković

Kad ste postavljeni za direktora?

– 28. marta 2014. postavljen sam za direktora Opšte bolnice u osnivanju. Još nemam adekvatan odgovor na pitanje koje mi mnogi postavljaju: „Dobro, šta će ti to?“ Šalim se, naravno. Kada sam postavljen stigla je naredba da Zdravstveni centar Bor treba da se podeli. Onda je krenula ta naša golgota: dokazati da Dom zdravlja može da se odvoji od bolnice i da sve može da funkcioniše. Bile su tu i neke smešne situacije koje samo u Srbiji mogu da se dese. Ipak, od 1. januara je počela da radi Opšta bolnica Bor, koja trenutno ima nešto više od 600 zaposlenih i 13 odeljenja. Nažalost, nasledio sam bolnicu koja ima strašne dugove, a praktično sav novac odlazi na njihovo otplaćivanje. Zbog toga ne uspevamo da se dokažemo. Ipak, sve ovo vreme smo poslovali pozitivno i nijednog dana račun opšte bolnice nije bio u blokadi, uprkos svemu. Ono po čemu smo poznati je vođenje trudnoće ženama zavisnim od metadona. Imamo poseban tim i pristup vođenju trudnoće, kao i lečenju tih žena. Ono što je bitno je da su sve te trudnoće dobro prošle i sva su deca živa, sa dobro vođenom terapijom tako da imaju vrlo slabe simptome zavisnosti ili ih uopšte nemaju.

Ipak, Maljković ne stiže da se posveti operacijama.

– Ove godine sam, do sada, izveo 140 operacija, dok sam ranije, kad nisam bio direktor, radio od 210 do 230 operacija godišnje. Ne stižemdovoljno da se tome posvetim i žao mi je zbog toga. Prepuštam kolegama sve što mogu. Moj problem je što mi uvek nedostaje vremena. Pomalo sam i ja izgubio entuzijazam za rekonstrukcije dojke i nekako, nema mnogo interesovanja. U Sloveniji je svaka 11. žena sa karcinomom dojke prošla rekonstrukciju, a kod nas možda svaka 150. Doduše, to je prilično skupa hirurgija. Videćemo kakva će situacija biti za par godina. Sa druge strane, bolnici u ovom trenutku fali 17 medicinskih sestara, dva lekara, jedan farmaceut. Dovoljno je da se dva doktora iste specijalnosti povrede ili razbole u isto vreme i mi smo u problemu. Takođe, ono sa čime se suočavamo jeste odlazak mladih ljudi. Nažalost, imamo situaciju da je 15 lekara završilo medicinu i da ne možemo da ih zaposlimo. Ministarstvo zdravlja još nije dalo dozvolu da zaposlimo bilo koga.

Koliko se bolnica promenila u ovom kratkom periodu?

– Stalno radimo na tome da osavremenimo bolnicu. Obnavljali smo biohemijsku laboratoriju, uzimali smo bolje i brže aparate za dijagnostiku, pokušavamo da uvedemo brzu dijagnostiku infarkta pored postelje. Takođe, radimo i modernizaciju transfuzije, promenili smo način uzimanja krvi… To su standardi koje bi trebalo da ispoštujemo i trudimo se da idemo napred. Moramo, takođe, da se pozabavimo i enterijerom bolnice. Jasno je da sadašnji izgled nije na nivou bolnice 21. veka. Plan je da se uvede voda u sobe, da se srede podovi. Međutim, nikada na internetu niste mogli videti slikan tanjir sa hranom iz borske bolnice, niti se na nju pacijenti žale. Ulažemo mnogo u standard nege: trudimo se da pacijenti imaju adekvatnu ishranu, a posebno da trudnice i porodilje imaju propisanu ishranu. To je moja želja. Danas sam ovde gde sam, a već sutra možda neću biti direktor. Smatram da ćemo se svi gledati po gradu. Trudimo se da pacijent u bolnicu dođe sa rukama u džepovima i dobije svu potrebnu negu, a ne da u bolnicu donosi hranu, lekove ili sanitetski materijal.

Igor Maljković

Dr Maljković ima i pomalo neobičan hobi – restauraciju oldtajmera.

– Imam taj neki specifičan ukus da volim stare automobile. Imao sam ih 3-4, dva su bila registrovana pa smo se, čak i vozili njima. Imao sam jednog fiću kojeg sam mnogo voleo, a čija su se vrata otvarala kontra. Bio je, mislim, 1966. godište i upalili smo ga nakon što je 30 godina stajao u garaži. Zanimao sam se sa njim, strugao rđu sa njega, popravljao ga. Oko mene je stanovalo nekoliko automehaničara, pa su mi uvek pomagali. Jedne godine smo ga registrovali i uspeo je da razvije brzinu od 100 kilometara na sat. Sad imam opela iz 1951. godine. Nažalost, više nemam vremena da se bavim time. Prepustio sam to svom drugaru i majstoru koji ima hiljadu obaveza. Ipak, kako je krenulo, za pet-šest godina će biti i to pokretan auto.

Uživa i u vožnji motorom kad god ima vremena.

– Ne stižem dovoljno da se vozim. Zavidim drugarima kad mi kažu da su motorima išli za Grčku, prešli 2.500 kilometara. Ja stignem da napravim 100-200 km i to je moj limit, što zbog godina, što zbog brzine. Ne mogu brzo da vozim, više volim da uživam u okruženju dok vozim. Uz tu svu bajk kulturu jako volim i tu muziku. To je poslednja oaza nekog klasik rok fazona. Ne propuštam takve rok svirke, a moj omiljeni bend je Smak, naravno. Odavno se znam i družim sa celom tom ekipom. Mislim da je Boris znao da mu je koncert na Ušću poslednji. Cela koncepcija tog velikog spektakla je bila njegov oproštaj od publike. Pričali smo i rekao mi je 3-4 dana kasnije, posle koncerta, da ide u Holandiju na operaciju jetre. Čuli smo se i kad je otišao, ali njegovo stanje se naglo pogoršalo i on je preminuo posle operacije. Prošle godine nam je gost na zabavi u Bolnici bio mlađi pevač Smaka, Najda iz Niša. To je više ličilo na vrhunski koncert, nego na klasičnu zabavu.

Igor Maljković

Da li ste razmišljali da se preselite u neki drugi grad?

– Ja sam provincijalni tip. Iako zbog prirode posla prelazim velike kilometraže i dalje mi ne pada na pamet da odem odavde. Uvek navijam za Bor, navijam da bude i bakra i zlata, kako bi grad bio dobro. Dok sam bio na specijalizaciji kad je Bor bio u najgorim godinama, 2005. ili 2006., nisam mogao da objasnim kolegama da je Bor ranije bio najbolji grad u državi. Iz perspektive devedesetih i dvehiljaditih godina, to je izgledalo kao naučna fantastika. Meni je žao što 15 godina nijedna zgrada nije podignuta. Nekako mi se čini da mi se grad lagano gasi pred očima.

Koliko vremena uspevate da posvetite porodici?

– Koliko god mogu. Sebe smatram direktorom do 14 sati, nakon toga ne. Trudim se da sve slobodno vreme njima posvetim i da se uključim u sve aktivnosti, od fudbala i karatea, do engleskog. Imam trojicu sinova, čiji je uzrast u rasponu od obdaništa, nižih razreda osnovne do srednje škole. Mislim da su deca najbitnija u životu i da je trebalo da ih imam više. Standardni odgovor Hogara strašnog kad ga pitaju: „Da si mlad, šta bi uradio drugačije“? A on odgovara, ne znajući da je njegova žena iza njega: „Kupio bih bolji brod“! Eto, da sam ponovo mlad planirao bih porodicu na drugačiji način, sa više dece.


Share Button



Ostavite komentar svojim Facebook nalogom

Ostavite komentar


Linkovi: