BorMagazin.com

Jelena Radovanović

Od poezije nijedan pesnik ne treba da živi, jer bi onda pisao za novac, a to je pogrešan motiv
januar, 2015.
Pesnikinja Jelena Radovanović do sada je objavila četiri knjige poezije. Iako više ne živi u Boru, rado mu se vraća, pre svega zbog prijatelja koje ima ovde. Za svoje stvaralaštvo dobila je nekoliko nagrada, ali joj, ipak, mnogo više znači kada je neko od čitalaca pronađe, samo da bi sa njom podelio utiske o njenoj knjizi.
Jelena Radovanović

Detinjstvo u Boru, kako kaže, pamti kao neprekinuti niz lepih dana.

– Rođena sam 1972. godine. Prva asocijacija na to vreme mi je ono socijalističko ekstremno rano buđenje uz radio i pesma koju je radio „Bor“ puštao kao svoju špicu – „Požuri druže, brže, još brže, za sreću zemlje da sebe daš“. Onda bi Ismeta Krvavac pevala „Zemljo moja“. Muzika i mirisi možda najbolje opisuju jedno vreme, pa tako su ta proletersko-patriotska muzika u rano jutro, veliki borski snegovi zimi, miris borskog dima, prepečenog hleba sa maslacem, „Politike“, kavabona u mojim džepovima i miris hola osnovne škole „Vuk Karadžić“ možda ono što najbolje može da opiše moje borsko detinjstvo.

Ipak, navodi Radovanović, Bor je tada bio grad koji se dosta razlikuje od ovog kakav je danas.

– Bor je tada za mene bio centar dečjeg svemira, ali čak i bez te distorzije prošlosti koja mnogo toga idealizuje, bio je to grad koji se dosta razlikuje od ovog sadašnjeg. Duh vremena je bio sasvim drugačiji, postojala je ta socijalistička idila grada, teško objašnjiva današnjim mlađim generacijama. Bor je bio prosperitetan, multikulturalan, industrijski grad u koji je hrlila tadašnja inženjerska elita Jugoslavije. Kao dete sam dane i zimi i leti provodila napolju sa decom iz susedstva, čak i ako je to podrazumevalo betonska igrališta između desetospratnica u Ulici Albanske spomenice.

Jelena Radovanović

Koliko dugo ste živeli u Boru?

– Do svoje dvanaeste godine sam živela u tzv. čačanskim soliterima. Onda smo se preselili na drugi kraj grada, u zgradu u Ulici 3. oktobar, nadomak obdaništa „Dečja radost“, pa sam time promenila i školu i od petog razreda osnovne išla u školu „3. oktobar“. U Boru sam bila najpre do osamnaeste godine, dok nisam otišla na studije u Beograd. Diplomirala sam engleski, na odseku za anglistiku Filološkog fakulteta. U Beogradu sam provela deset godina i vratila se ponovo u Bor na dve godine, pre nego što sam iz njega otišla 2002. Tada sam se preselila u Nemačku. Sve vreme živim u gradu Braunšvajgu, a bavim se predavanjem engleskog jezika odraslima i prevođenjem sa engleskog i nemačkog.

Kada ste napisali svoju prvu pesmu?

Prvu pesmu sam napisala kad sam imala pet godina. Nisam sigurna da li je ovaj smešni pesmuljak bila baš prva, ali je bila među prvima i nje se danas jedino sećam: „Tačno u dva sata/neko otvori vrata/ ko, hteli biste znati/ to ne beše niko drugi/ nego moja mati“. Imala sam veliku podršku moje nastavnice srpskog u osnovnoj školi i na tome sam joj vrlo zahvalna. U srednjoj školi se tipično adolescentski nisam slagala sa konvencionalno-fosilnim načinom predavanja književnosti, pa nisam mogla ni da imam ni da očekujem neku preteranu podršku.

Do sada je objavila četiri knjige poezije: „Povremeni prekidi sa zujanjem“, „Sitne iznutrice“, „Džibra“ i „Otvoreni prelomi“.

– Sve su objavljene u Srbiji. Prva u izdanju Narodne biblioteke u Čačku 2000. godine, dve u izdanju Brankovog kola iz Sremskih Karlovaca 2002. i 2006. i poslednja, u izdanju Narodne biblioteke u Boru 2012. godine.

Jelena Radovanović

Koji pesnik ili pesnikinja su, na neki način, Vaši uzori?

– Ima više pesnika koji mi nisu uzori u pravom smislu, ali koje volim i koji su me sigurno obeležili. To su: Vilijem Batler Jejts, Vilijem Blejk, Žak Prever, Šarl Bodler, Filip Larkin, Ana Ahmatova, Federiko Garsija Lorka, Sima Pandurović, Rade Drainac, Dobriša Cesarić, Brana Petrović, Novica Tadić, Nikanor Para, Vislava Šimborska.

Jelena Radovanović je do sada, za svoje stvaralaštvo, osvojila nekoliko nagrada.

– Dobila sam Disovu nagradu 1999. godine za prvu knjigu pesama. Dve godine kasnije usledila je Brankova nagrada Društva književnika Vojvodine, pa zatim nagrada za knjigu godine Narodne bibilioteke u Boru 2003. U Nemačkoj sam dobila dve prve nagrade Univerziteta u Braunšvajgu za poeziju i prozu pisanu na engleskom jeziku. Ipak, nijedna od tih zvaničnih nagrada mi ne znači koliko priznanje anonimnih čitalaca koji se potrude da me nađu kako bi mi lično rekli da im se neka moja knjiga ili pesma dopala. Ta satisfakcija ne može da se poredi sa bilo kojom nagradom.

Njene pesme našle su se u „Antologiji srpske poezije (1847-2000)“, Nenada Grujičića, pored pesnikinja kao što su Desanka Maksimović i Milica Stojadinović Srpkinja.

– Saznala sam da sam se našla u toj kapitalnoj „Antologiji“ tek nakon što je ona bila objavljena. To je laskava stvar, bez svake sumnje. Ne samo biti u društvu pomenutih pesnikinja, već i svih ostalih koji su obeležili srpsku i jugoslovensku poeziju u rasponu od sto pedeset godina. U „Antologiji“ su se našli i neki stari zapostavljeni i skrajnuti pesnici koji su i meni bili otkrovenje, pa me takav pristup pravljenju antologije još više obradovao.

Jelena Radovanović

Takođe, pesme i prevodi su joj objavljivane u „Politici“, „Večernjim novostima“, „Letopisu Matice srpske“, „Beležnici“, „Književnom magazinu“, ali i u francuskom elektronskom časopisu.

– Poezija, verovatno, jeste moj životni poziv, ali ne i profesija. Od poezije nijedan pesnik ne treba da živi, jer bi onda pisao za novac, a to je pogrešan motiv, bar kad je o pisanju reč. Pisanje je unutrašnji imperativ, ne profesija, još uvek nepoljuljano idealistički verujem u to. Ne poznajem nijednog pesnika, ni u Srbiji ni u Nemačkoj, koji živi samo od svoje poezije. Ne znači da ih nema, ali volela bih da ih upoznam, pa da ih priupitam kako izvode taj trik.

Ko su, po Vašem mišljenju, trenutno, mladi pesnici u Srbiji koji se najviše ističu?

– Teško je i nezahvalno u poeziji birati najbolje. Poezija nije i ne treba da bude takmičarska delatnost. Sviđa mi se kako pišu Dragana Mladenović, Tanja Stupar Trifunović i Ivana Maksić.

Ipak, kako ističe Radovanović, poezija je danas nepravedno zapostavljena.

– Nisu zapostavljeni pesnici, već poezija, iako se objavljuje više nego ikad. Takav je međutim duh vremena. Podređen prozi, da ne kažem prozaičan. Poezija se još uvek doživljava kao elitistička i teško razumljiva rabota skrajnuta od masa, način pisanja koji nije populistički i koji plebs ne može i ne treba da razume. Poezija je, pored toga, uvek imala taj sporodelujući efekat, afirmiše se godinama i decenijama. Ona koja položi ispit vremena je, međutim, esencija jezika, estetike i duha jednog naroda i ono što će govoriti o nama u vekovima koji dolaze.

Jelena Radovanović

Koliko često dolazite u Bor?

– U Bor dolazim obično četiri puta godišnje. Tamo imam neprocenjiva i nezamenljiva prijateljstva i stalno sam sa mnogima u kontaktu. Da paradoks bude veći, što sam duže u inostranstvu, sve više prijatelja stičem u Srbiji, u velikoj meri zahvaljujući i literarnim vezama i društvenim mrežama.

Koliko se Bor promenio od kada ste otišli u Nemačku do danas?

– Grad se u poslednjih desetak godina jeste promenio u kozmetičkom smislu, ali me te fasade okrečene samo prema ulici, kružni tokovi, fontane i žardinjere ne zavaravaju previše, jer je to Potemkinovo selo samo odraz velikog opsenarstva na makroplanu. Što znači da smo kao narod već četvrt veka taoci pljačkaša i bandita prividno različitih političkih orjentacija, koji od devedesetih na ovamo samo recikliraju sami sebe. Srbija trenutno politički reanimira devedesete, što znači da smo na svom moralnom i duhovnom dnu, da živimo u teroru primitivizma i da doživljavamo svoj najveći istorijski debakl u poslednjih sto godina. No, po zakonu sinusoide će i to proći, s tim što u tom iščekivanju da zlo prođe prolaze i naši životi i to je ono što definiše naše beznađe.

Ipak, nije sigurna da li će se vratiti da živi u Boru.

– Ne znam, najiskrenije. Ne zna se šta nosi sutra, ali zasad povratak u Bor nije u planu.


Share Button



Ostavite komentar svojim Facebook nalogom

Ostavite komentar


Linkovi: