Ksenija Vukić Kika

Ksenija najpre nam recite Å¡ta je to Vas privuklo da se bavite skijanjem?

Od malih nogu smo se svi radovali snegu i uživali u zimksim lepotama. Sećam se najlepših jutarnjih trenutaka kada ugledamo prvi sneg. To je uvek bilo neizmerno radovanje i skakanje po kući, odmah oblačenje i odlazak u prirodu. Često su roditelji mog brata i mene vodili na Borsko jezero i Dubašnicu tokom zime, gde nam je i manja nizbrdica bila sasvim dovoljna za naše ludarije. Kupili su mi male plastične skije od kojih se nisam razdvajala cele zime i to mi je bilo izuzetno zanimljivo i lepo.

Tako da sam već sledeće zime dobila prave skije i po prvi put su me roditelji odveli na naš lepi Crni Vrh, koji je u to vreme bio prepun ljudi svih generacija, od najmlađih do najstarijih. Ne mogu Vam rečima opisati kako je lepa atmosfera bila na stazi i oko planinarskog doma. Neki su se igrali u snegu, neki sankali, dok su se neki samo šetali i uživali u predivnom ambijentu. Bio je organizovan i prevoz iz Bora autobusom, koji je uvek bio pun. Planinarski dom je odlično funkcionisao, zahvaljujući svim dobrim i vrednim ljudima koji su tu radili i maksimalno se trudili da sve bude kako treba.

Radila su dva ski lifa – bebi, koji je bio sa leve strane staze i sidro, sa desne strane. Videli smo neku školicu skijanja i svi su bili otprilike mog uzrasta. Istog trenutka smo se tata i ja pogledali i bilo je sve jasno. Znao je da sam poželela da se nađem među njima, otišao do trenera da pita i istog dana sam postala član sjajne ekipe skijaša planinarskog smučarskog društva “Crni Vrh” Bor. Predstavlja mi veliku čast da spomenem moje drugarice i drugove sa kojima sam naučila osnove skijanja, provela divne trenutke i svakojake situacije, kako na pripremama, tako i takmičenjima na kojima smo se uzajamno podržavali i sjajno družili: Jovanka Savović, Vesna Spasojević, Nikola Milivojević, Goran i Zoran Milanović, Vladimir Spasojević, Milica Mićić, Dunja Knežević, Ivica Lazarević, Boban Lazarević, Iva Bojović, Maša Subašić i mnogi drugi. Ovo je bila prva ekipa i “zlatna generacija” Borskih skijaša sa kojima je sve počelo.

Ogromna podrška mojih roditelja, sticanje novih poznanstava, dečije igrarije na skijama, okruženje dobrih ljudi – sve me je to privuklo da se bavim ovim sportom.

Prvo odličje ste osvojili još 1984. kao cicibanka u takmičenju „Cicibanijada 84“ na Crnom Vrhu. Sećate se toga?

PSD “Crni Vrh” su tada vodili iskusni i stručni poznavaoci alpskog skijanja Abdula Bajrami (trener), Dragoljub Đorđević “Krki”, Zvonko Golik, Borko Gajić i mnogi drugi, kao i veliki broj roditelja koji su bili voljni i spremni da pomognu razvoju kluba. Započinje se sa organizovanim i stručnim radom sa decom, stručna obuka i kondicione pripreme. Zimska sezona 1984. godine je posebno značajna, jer je u organizaciji PSD “Crni Vrh” i Smučarskog saveza Srbije organizovano republičko takmičenje u alpskim disciplinama za najmlađe kategorije “Cicibanijada 84” na Crnom Vrhu.

Da, sećam se te trke. Stvarno nisam sigurna koja je to tačno bila godina, ali je to bio moj prvi uspeh. Ispao mi je štap kada sam pošla sa starta! Stazu sam savladala bez ikakvih problema i prošavši kroz cilj, produžila pravo u planinarski dom na pljeskavicu, taman da na kratko izbegnem kritike trenera, jer nisam pravilno drzala štap, za šta nas je stalno opominjao. Ali, ispalo je sasvim suprotno! Imala sam odlično prolazno vreme i svi su bili oduševljeni, a ja presrećna. To je bilo moje prvo odličje. Posle toga sam nastavila sa sve boljim rezultatima, kao i moji drugovi i drugarice iz kluba.

Još u mlađim kategorijama bili ste prvak Srbije. Takođe prva ste Boranka koja je pozvana u reprezentaciju. To sigurno predstavlja veliku čast za Vas?

Vredno smo trenirali svake zime, atmosfera u klubu je bila odlična, svi smo se super družili i sve je išlo uzlaznom putanjom. Ceo klub je bio kao jedna velika i složna porodica. Sve je to imalo uticaja da treniramo sa još više elana.

Od početka je u mojoj kategoriji bio veliki broj izuzetno telentovanih devojčica iz cele Srbije, tako da je bilo veoma teško izboriti se za visoki plasman. Ali, verovatno je to bila i neka vrsta podsticaja i izazova da se izborim za što bolje rezultate koji mi dosta znače. Veliku čast mi prvenstveno predstavlja to što sam doživela sve te prelepe i manje lepe trenutke u zdravom okruženju, veselim i iskrenim prijateljstvima, da živim u periodu kad su se cenile prave vrednosti
i naravno svi moji postignuti rezultati.

Gde ste sve osvajali priznanja i prva mesta?

Kao što sam već pomenula, sve je počelo na skijalištu Crni Vrh kod Bora koje je sjajno funkcionisalo. Dešavalo se da na Kopaoniku nema dovoljno snega da se održi takmičenje, pa su morali da menjaju lokaciju na Crni Vrh. Što se tiče snega, to je i danas redovna pojava, ali šta reci na trenutnu situaciju. Ne bih mnogo o tome, odmah se iznerviram, jer znam koliko je Crni Vrh svima značio i ostao nam u prelepom sećanju. PSD “Crni Vrh” Bor je organizovao kvalitetna smučarska takmičenja opštinskog,regionalnog i republičkog karaktera.

Pored “Cicibanijade 84”, poseban značaj zauzima organizovanje “Kupa crnovrških brigada 45”, koji se uključuje u takmičenje republičkog ranga – Kup jugoistočne Srbije. Naša takmičarska ekipa učestvuje tada na svim republičkim takmicenjima, kao i u okviru Alpskog kupa Srbije (Majdanpek, Vlasina, Besna Kobila, Kopaonik i Crni Vrh). Trenirali smo tokom cele godine. U vremenskom periodu, kada nije bilo snega, organizovani su nam bili kondicioni treninzi u fiskulturnim salama, na koje sam drage volje išla, kao i veliki broj drugih aktivnosti. Učestvovala sam na Fruškogorskom maratonu, koji je za mene bio vrlo zanimljiv i lep doživljaj. Bilo je i čestih odlazaka na planinu Stol, nadomak Bora, na kojoj smo se lepo provodili, družili i uživali u prirodnim lepotama. Kampovanje sa izviđačima Bora na Dubašnici i divno provedena leta sa njima na Borskom jezeru. Kao i intenzivno treniranje rukometa. Pred zimsku sezonu, specijalan užitak predstavljala mi je nabavka potrebne opreme i nameštanje vezova.

Sa pojavom prvog snega, počinjale su za mene i najdraže pripreme. Odmah se naravno iÅ¡lo na Crni Vrh i poÅ¡to nije bilo ratraka da istaba stazu, mi smo ekipno hoćeÅ¡ – nećeÅ¡ bili dobrovoljci, srećom bilo je i ljudi dobre volje da nam olakÅ¡aju posao. Moram spomenuti meni najdraže pripreme u Rumuniji u skijaÅ¡kom centru Poiana BraÅ¡ov, koja je sa sigurnošću svima koji smo iÅ¡li ostala u nezaboravnom sećanju, ne samo zbog odlično pripremljenih staza, već i zbog sjajnog druženja i zabave tokom celog boravka.  Posle Rumunije, pripreme su bile u nekadaÅ¡njoj ÄŒehoslovačkoj. Kasnije smo godinama iÅ¡li u Bugarsku – skijaÅ¡ki centar Bansko. Tu smo imali izvaredne mogućnosti za napredovanje.

Putovala sam svuda po Srbiji i osvajala mnogobrojna takmičenja
od kojih bi izdvojila:
– Kopaonik – na kome su se održavale „Olimpijske sportske igre Å¡kolske omladine Srbije“, „Prvenstvo Srbije“ (u organizaciji Smučarskog saveza Srbije), „Kup Rtanj“ i „treći Bambi kup ’93“ (u organizaciji Smučarskog saveza Srbije),
– Brezovica – „Prvenstvo Jugoslavije“ (u organizaciji Smučarskog saveza Jugoslavije), „Brezovački kup Å ara“ (u organizaciji Smučarskog saveza Kosova i Metohije) i „Bambi kup ’94“ (u organizaciji Smučarskog saveza Srbije),
– Crni Vrh – „Cicibanijada 84“ i „Kup crnovrÅ¡kih brigada 45“ (u organizaciji PSD „Crni Vrh“- Bor), „Prvenstvo Srbije“ (u organizaciji Smučarskog saveza Srbije), i „Alpski kup jugoistočne Srbije“ (u organizaciji smučarskih klubova jugoistočne Srbije),
– Zlatibor – „Kup ÄŒigota“
– Besna Kobila kod Vranja – „Besnokobilski kup“ (u organizaciji smučarskog drustva „Besna Kobila“ Vranje) i „Alpski kup jugoistočne Srbije“ (u organizaciji Smučarskih klubova jugoistočne Srbije),
– Midžor na Staroj planini – „Kup Midžora“ (u organizaciji „OpÅ¡tinskog saveza organizacija za fizičku kulturu“ Pirot),
– Vlasina – „Kup južnomoravskog regiona“ i „Alpski kup jugoistočne Srbije“ (u organizaciji Smučarskih klubova jugoistočne Srbije),
– Dubočica kod Leskovca – „Kup JRMZ“ (u organizaciji Smučarskog druÅ¡tva „Dubočica“).

Recite nam nešto više o Vašim najvećim uspesima kao skijašice.

Svi smo se trudili i bili veoma disciplinovani, pa smo veoma brzo i napredovali. Svake zimske sezone, bilo je dosta organizovanih takmičenja na kojima sam učestvovala i postizala zavidne rezultate, počevši od „Cicibanijade“ na Crnom Vrhu, pa sve do Prvenstva Jugoslavije na Brezovici. Svaka diploma i medalja, a imam ih dosta, vezuje me za divna sećanja, svaka na svoj način.

Dešavalo se da je staza izuzetno teška i uvek je bilo nekoliko kritičnih kapija, glavna konkurencija ispala iz trke, pa je bilo dovoljno da idemo na sigurno, bez rizika. Ali i situacija kada smo morali da idemo na sve ili ništa. Nakon svake trke imali smo sastanke na kojima smo razgovarali o vožnji svakog pojedinačno i šta svako od nas treba da popravi.

Dobri rezultati su se ređali jedan za drugim iz godine u godinu, svako takmičenje je bilo značajno za sve nas, kao i svaki ostvaren uspeh. Dok sam bila u kategoriji cicibanki, a kasnije i pionirki, najveći uspeh je bio izboriti dobru poziciju na „Prvenstvu Srbije“. Uspela sam i bila nekoliko godina višestruki pobednik.

Posebno su mi dragi uspesi sa „Olimpijskih sportskih igara školske omladine Srbije“, na kojima mi je ukazana velika čast i bila sam veoma ponosna da nosim olimpijskiu zastavu na dodeli medalja i diploma.

Članovi borske pobedničke ekipe, koja je opstala i bila zajedno od samog početka do kraja, bili su: Nikola Milivojević, Goran i Zoran Milanović i moja malenkost, Ksenija Vukić. Svo četvoro smo bili u samom vrhu srpskog alpskog skijanja. Krajem osamdesetih, pridružila nam se naša vršnjakinja Marija Filipović, kao i veliki broj cicibana i cicibanki na čijem čelu je bio Milan Vukašinović.

Šta Vam je bio najveći izazov u karijeri?

Početkom devedesetih postala sam reprezentativka Srbije i ostvarila svoj najveći uspeh. Bila je to velika radost za ceo klub, jer sam bila prva Boranka koja je svojim postignutim rezultatima skrenula pažnju srpskih smučarskih stručnjaka, te pozvana od strane reprezentacije – što je za mene predstavljalo veliku čast.

Nekoliko godina sam učestvovala na „Bambi kupovima“, a najveći uspeh sam ostvarila na „Prvenstvu Jugoslavije“ (u organizaciji Smučarskog saveza Jugoslavije) koje je održano na Brezovici 1993. godine. To prvenstvo je za mene bilo veliki izazov. Pored naših odličnih reprezentativki u mojoj kategoriji kao što su bile Marija Cenić, Mirijana Granzov, Hristina Kamenović, bilo je i nama dosta nepoznatih, ali vrhunskih skijasica iz Slovenije, Makedonije itd. Po težini je to bila najjača trka te zime i svim srcem sam želela da se popnem na pobedničko postolje, koje god to mesto bilo, jer u tako jakoj konkurenciji odlučuju stotinke.

Osećala sam da mogu izdržati i potajno priželjkivala dobar ishod. Ostvarila sam odlično prolazno vreme u obe slalom vožnje i ispunila svoja očekivanja osvojivši jako drugo mesto. Iste godine, na osnovu postignutih rezultata, kao posebno priznanje dodeljena mi je „Zlatna značka Bora“ koja zauzima posebno mesto u mom srcu.

Da li se još uvek bavite ovim sportom?

Nakon lepih 80-tih, nastupila je teška situacija u zemlji u prvoj polovini 90-tih i sve je teže bilo gurati napred. Skijanje je skup sport i trebalo je dosta finansijske podrške, koje je bilo sve manje i manje. Svi su se maksimalno trudili da obezbede koliko je to bilo moguće. U periodu između 1992.-1993. godine došlo je do promene rukovodstva smučarske sekcije, kojom su se prekinule sve veze sa poštenim i pravednim vođenjem iste, što je počelo, polako, da remeti i rad ostalih sekcija u klubu.

Poremećen odnos u PSD-u „Crni Vrh“ Bor prouzrokovao je izdvajanje smučarske sekcije i formiranje posebnog samostalnog smučarskog kluba „Bor“ – koji je ubrzo prestao sa radom. Mislim da na sve ovo nije potreban nikakav komentar. A evo šta se meni desilo! Šta bi Vi rekli na to da Vam stigne poziv od strane reprezentacije da idete sa njima na pripreme u Austriju, koji se namerno iz ljubomore ili ko zna već čega, nađe u fioci, daleko od svačijih očiju, do perioda kada se ekipa već sprema za povratak u Srbiju?! Ja tada nisam imala pojma o svemu tome, ali nakon par godina, saznala sam šta se dešavalo i ko je to uradio. Ni dan danas mi nije jasno zašto.

I na kraju, još jedna nesrećna okolnost. Otišli smo na pripreme 1995. godine i u sred zimske sezone povredim koleno, naprsne hrskavica i ošteti se 30% mišića. Morala je da se uradi operacija, posle koje sam se brzo oporavila.

Nisam znala šta da radim dalje. Popričala sam sa roditeljima i trenerom, pokušali su sve, ali je situacija bila veoma teška. Niko u to vreme nije imao mogućnosti da nam bude sponzor, a ni mi nismo imali toliko da bi se samostalno finansirali. Rešila sam da nastavim, tako što ću pomagati treneru u skijaškom klubu Zaječar oko pripreme nove generacije cicibana, što mi je predstavljalo užitak i prestala sam sa takmičarskim aktivnostima. I dalje sam se aktivno bavila sportom.

Još od petog razreda osnovne škole krenula sam sa treniranjem rukometa, uporedo sa skijanjem. Trenirali su nas Rade Stojanović i Voja, sa kojima smo imale odličnu komunikaciju. Ekipa je bila sastavljena od devojčica iz različitih osnovnih škola, tako da nam je na početku prijalo međusobno upoznavanje, koja su kasnije prerasla u divna prijateljstva. Družile smo se i van treninga i priprema, izlazile zajedno u grad i podržavale se međusobno. Sjajna generacija! Iznenadim se da ljudi sa strane i dan danas pamte ovu postavu. Uvek sam učestvovala u tim turnirima igrajući u prvoj postavi, što mi je izuzetno drago, na poziciji levog beka.

Nakon operacije kolena, nastavila sam sa rukometom. Dali su mi neku protezu da nosim dok treniram, ali mi je strašno smetala. Lakše mi je bilo bez nje, ali sam verovatno morala da je nosim, što je mene strašno nerviralo. Mučila sam se i pokušavala, ali ne vredi. Sećam se da je bila neka grdosija od proteze! Stalno sam zakačinjala dok trčim unutrašnjim delom druge noge i kad pogledam par sati kasnije – druga noga modra! Tako da sam odustala od toga i nastavila da igram samo za školu i ponekad na nekom Borskom turniru za svoju dušu.

I u okriru škole bilo je dosta organizovanih aktivnosti od kojih bi spomenula dva „Opštinska krosa učenika“, 1991. i 1993. godine na kojima sam oba puta stigla druga na cilj i osvojila srebrne medalje. U međuvremenu sam završila i nižu muzičku školu “Miodrag Vasiljević” u Boru u klasi prof. Mire Mančić – klavir.

Čime se trenutno bavite? Recite nam nešto o svojoj porodici.

Apsolvent sam na odseku opšte šumarstvo, Šumarski fakultet, Univerziteta u Beogradu, što mi se malo odužilo, zbog raznih drugih obaveza. Veliki sam ljubitelj sporta, prirode i putovanja, kao i moji roditelji, Vukić Divna i Vukić Mile, od kojih sam verovatno to i nasledila. Uvek su se trudili sve da nam pruže i da nas usmere na pravi put, što su i uspeli. Oboje su lekari i dugo su radili u Boru.

Imam rođenog starijeg brata, Vukić Branislava, koji živi i radi u Boru. Oženjen je Jelenom, sa kojom ima dvoje dobre dece, Dušana i Uroša, koji treniraju košarku. Drago mi je da se bave bilo kojim sportom, jer je bitno za razvoj, u svakom pogledu.

Šta osećate prema gradu Boru i koliko ga redovno posećujete?

Najlepši period svog života provela sam u Boru i imala sam prelepo detinjstvo, tako da Bor obožavam. Pamtim vreme kada se u njemu lepo živelo i svim srcem se nadam da će se trenutna situacija promeniti na bolje. Dolazim odprilike tri puta godišnje, a nekad i češće, u zavisnosti od obaveza. Najlepše se osećam kad sam u Boru, pogotovu na Borskom jezeru, na kojem provodim najveći deo vremena kad dođem. Tamo sam odrasla uz moju porodicu i drugove, koji mi mnogo znače. Prelepo se osećam i na Dubašnici, koju, takođe, često obilazim sa mojim prijateljem Stojčić Borivojem i svim ljubiteljima prirode.

Koliko Vam se dopada ideja o skupljanju svih poznatih Borana na jednom mestu, na sajtu BorMagazin.com?

Svaki put se obradujem kad vidim da se nešto pozitivno dešava u vezi Bora, u šta spada i Vaša odlična ideja o okupljanju svih poznatih Borana na jednom mestu. Podržavam ovaj projekat i sigurno će imati pozitivan uticaj, kako na mlađe, tako i na starije generacije. Svaka čast !

Koga predlažete za intervju?

Setila sam se, u ono vreme, slatke, male Ive Bojović, koja je kratko skijala sa nama i uporedo igrala balet. Kasnije je otišla za Beograd i nastavila sa baletskom karijerom. Borko Gajić, legenda borskog planinarenja i predsednik Planinarsko-smučarskog društva „Crni vrh“ Bor. Andrijana Budimir, koja je počela sa igranjem rukometa u RK-u Bor, a onda pozvana od strane reprezentacije, da bi potom nastavila uspešnu karijeru u Inostranstvu.

————–
Lična Karta

Datum rođenja : 30.03.1979
Mesto rođenja: Bor, Srbija
Skijaška karijera: Osvojena takmičenja na Crnom Vrhu, Kopaoniku, Brezovici, Zlatiboru, Besnoj Kobili, Midžoru, Vlasini, Dubočici.
Reprezentacija: Srbije (Ciciban, Pionirski uzrast)