BorMagazin.com

Nikola Ležaić

05. 04. 2010.
Šta povezuje grad Bor i filmsku umetnost? 1987. godine u Boru je snimljen filrm „Na putu za Katangu“, reditelja Živojina Pavlovića, koji se bavio teškim životom rudara i užasima malograđanštine. Posle 24. godina mladi režiser iz Bora snimio je filmu u Boru. O Boru. Težak život rudara koji štrajkuju sada je u pozadini priče o odrastanju tinejdžera. Nikola Ležaić, režiser-apsolvent, priča o svojim filmskim počecima i svom prvom filmu „Tilva Roš“.
Nikola Ležaić

Koje je to približno razdoblje u tvom životu kada si pomislio da bi želeo kad odrasteš da se baviš filmom? Da li je to bio neki konkretni događaj iz tvog detinjstva, ili je ta ideja polako vremenom sazrevala i kristalisala se u ono što si kasnije i ostvario, da upišeš Fakultet dramskih umetnosti i režiraš filmove? Pouzdano znam da si još u osnovnoj školi sa ortacima iz ulice pisao “”scenarije za filmove”, sećaš se toga?

Ja ne verujem u ideju da se takve stvari nekako postepeno razvijaju. Kada si klinac, jednostavno ti padne na pamet da hoćeš nešto da radiš zato što si baš u tom trenutku smislio nešto što ti se čini genijalnim, ali realno jesam oduvek bio navučen na filmove (hvala video klubu Bakar).

Prvi scenario sam pisao u 4. razredu osnovne i zvao se “Pank Lebac” i bio je tinejdž komedija sa mnom i mojim drugovima u glavnim ulogama, samo smo se zvali drugačije. Odmah posle toga sam sam pisao neki horor scenario, ali sve je to više bilo zezanje, a manje neko realno interesovanje za film konkretno. To je došlo negde u sedmom-osmom razredu kad sam čitao knjigu nekog domaćeg psihijatra koji je radio sa narkomanima pa je pisao neke priče o njima i sećam se da sam počeo da zamišljam jednu priču kako bi izgledala kao film, kako bi se kamera kretala, kako bi ljudi glumili i tad sam poželeo da budem reditelj. Klincima stvari ne dolaze postepeno, nego odjednom.

Isto tako mi je odjednom došlo da  čitam iako nisam knjigu uzeo u ruke do sedmog razreda, a lektiru sam mrzeo više od bilo čega (pre dve nedelje sam prvi put pročitao „Magareće Godine“ Branka Ćopića i knjiga je ludilo!), nego sam gledao na tv-u neku reklamu za Narodno Pozorište u Beogradu i video naslov „Derviš i Smrt“. Naslov mi je delovao zanimljivo jer nisam znao šta je to derviš i tad sam shvatio da bi ja ustvari hteo da čitam, ne da pročitam tu knjigu, nego uopšte, i to u sedmom razredu, možeš misliti.

Na snimanju filma "Tilva Roš"

Koliko sebe smatraš rođenim umetnikom i da li se baviš i nekim drugim vidovima umetnosti?

Mene su realno oduvek zanimale takve stvari. Jako rano sam prestao da se interesujem za matematiku i biologiju, piskarao sam, čitao, crtao, kasnije čak bio i član strip grupe SMOG (zajedno sa Adamom Špeharom, Tiborom Strakom i Petrom Markovićem – Pekom), i na kraju suosnivač književnog pravca Metasinkrizam (sa Goranom Stojanovićem Goyom), i paralelno sam gledao filmove. Ipak ništa od toga ne bih zvao umetnošću. Mislim da je to malo loš izraz i da se ljudi kriju iza njega da bi zvučalo da rade nešto bitno, to su sve zanati, a ako si stvarno dobar onda si umetnik, pa bio ti slikar, bravar, ekonomista ili šta god.

Koliko je bilo teško upisati Fakultet dramskih umetnosti? Studiranje na tom fakultetu? Koliko se na takvoj vrsti umetničkih studija dozvoljava i neguje sloboda u radu, a koliko ono nalikuje studiranju na bilo kom drugom fakultetu u Srbiji?

Bilo je prilično teško, obzirom da sam ga upisao iz trećeg pokušaja, dok mi samo studiranje nije predstavljalo poseban problem. Što se slobode tiče ništa posebno, mi smo naravno želeli i borili se za “umetničku slobodu” a profesori su pokušavali da nas ograničavaju i usmere ali sad mislim da nije ni trebalo da budemo nešto posebno slobodni na fakultetu, tu smo da naučimo. Kada sam imao suviše slobode uglavnom nije valjalo.

Kaži nam nešto o studentima iz tvoje klase i naravno o profesorima. Da li imaš profesore koji su poznati srpskoj javnosti? Koliko je sam fakultet i ljudi na njemu (pored očigledne uloge kao mesta sticanja znanja) pomogao u ostvarenju tvojih ličnih ambicija?

Što se moje prvobitne klase tiče, bilo nas je petoro: Marta Popivoda, Filip Acović, Rastko Petrović, Aleksandar Sale Janković i ja. Još niko od njih nije diplomirao iz ovih ili onih razloga, ali evo Sale je sad na Festu imao svoj prvi celovečernji film “Flešbek” koji je producirao zajedno sa Rastkom, to je neka prva bitnija stvar koju je naša klasa “iznedrila”.

Kasnije se klasa povećavala jer su nam se pridruživale kolege sa starijih godina koje su obnavljale. Na kraju je u četvrtoj godini bilo petnaestak ljudi, nikada nisu bili svi tu. Što se profesora tiče, uglavnom su svi poznati široj javnosti. Na prvoj godini profesor nam je bio Goran Marković, na drugoj Srđan Karanović, a treću i četvrtu nam je držao Darko Bajić. Odnos sa njima je bio poluprofesorski, mnogo se lakše uspostavlja komunikacija kada su grupe ovako male, brže dobijaš povratnu informaciju, daleko se lakše zbližiš nego sa klasičnim profesorima.

Marković, Karanović, Bajić! Upravo si rekao imena jedne impozantne trojke reditelja, od kojih je svako na svoj način ostavio veliki pečat u srpskoj kinematografiji. Kaži nam nešto o ovim rediteljskim veličinama. Ko je na tebe ostavio najsnažniji utisak? Kakvi su kao ličnosti?

Svako je priča za sebe, potpuno drugačiji tip. Goran nam je nažalost držao prvu godinu kada smo učili one najopštije i najdosadnije stvari jezika filma pa nismo ni imali neka posebna iskustva, a to se dešavalo negde u vreme kada je izlazio njegov “Kordon” pa često nije bio tu. Inače mislim da bi bilo mnogo zahvalnije imati Gorana kao profesora na nekoj višoj godini kada si već savladao osnove, jer mi se čini da bi tu imao nešto konkretno da nam pruži.

Kod Điđe (Karanovića) smo imali drugu godinu, i kod njega je realno jedino bio pravi osećaj, kao da razgovaraš sa profesorom, jer on voli preciznost i jako mu je bitno da slušaš šta ti se kaže. Nije čitao scenarija ako nisu formatirana ispravno, ispitni film je mogao da ima samo tri lika, da bude sniman samo na tri lokacije i da traje maksimalno 12 minuta. Onako, vojnički, ali mislim da je to bilo dobro, malo te takav odnos dovede u red i natera te da se koncentrišeš na ono što je bitno, a to su glumci, scena i naravno priča.

Primera radi, na prvoj godini sam kao ispitni film snimio neku nadrealističku poteru koja je trajala 20 minuta, imala 200 kadrova i 10 lokacija, dok sam na drugoj pored Điđinih ograničenja sam sebi uveo nova, pa sam snimio film od 12 minuta, na 3 lokacije i u 12 kadrova. Tu sam negde počeo malo više da eksploatišem takozvane “kadar-sekvence”, duge kadrove u kojima se svašta dešava.

Treću i četvrtu godinu je držao Darko Bajić, koji je opet bio Điđina potpuna suprotnost. Časovi kod Darka su više ličili na izlazak u kafić sa drugarom. Darko se tako postavlja prema studentima, on je “studentska majka”, voli da se druži sa njima, da ćaska, razmenjuje mišljenja. Kod njega si mogao da snimaš šta god hoćeš. U razgovoru često deluje nefokusirano ali ume jako dobro da analizira i sugeriše. Njegovi časovi su se najviše “raspadali” ali su bili i “najkreativniji”. Doduše i na njega smo natrčali kada je počinjao da snima “Na lepom plavom Dunavu”, pa smo i njega imali praktično jednu a ne dve godine.

2007. godine radio si na kratkom filmu pod nazivom “Bokser ide u raj”. Film je o mladiću koji žuri da spasi svog brata od dvojice ubica. Ali njegov brat ima drugačije planove… Odakle ideja za ovakav film?

To su prakticno školske vežbe, radovi, a jedina razlika u odnosu na radove sa nekih drugih fakulteta jeste to što su javni, odnosno nalaze se u nekom medijskom prostoru za koji više ljudi može da čuje. Inače su jednako relevantni kao i radovi studenata bilo kog drugog fakulteta.

Skejteri iz filma "Tilva Roš"

Ono što je trenutno još uvek vrlo aktuelno, posebno ljudima iz Bora koji će biti i glavni deo čitalačke publike našeg magazina, jeste tvoj poslednji film “Tilva Roš ?

Radnja filma se odigrava u Boru, nekada najvećem rudniku bakra u Evropi. U toku su mali radnički protesti u rudniku, zbog privatizacije. Devetnaestogodišnjake Todu i Stefana protesti ne interesuju. Oni su nerazdvojni prijatelji, skejteri, i sa svojim društvom provode svoje prvo leto nakon srednje škole. Tumaraju gradom i po napuštenim površinskim kopovima, inspirisani šou emisijom “Jackass”, snimaju video klipove u kojima izvode razne vratolomije.

U tom čudnom odnosu bezuslovnog prijateljstva i rivalstva, nesvesno pokušavaju da nadmaše jedan drugog. Kada se u Boru pojavi Dunja, njihova drugarica koja svakog leta dolazi u Bor iz Francuske i ludo se provodi u atmosferi ”bez puno pravila”, Todi i Stefanu prećutno postaje novi predmet nadmetanja.

Koliko se snimanje ovog filma razlikovalo od prethodnih na kojima si radio? U filmu si radio sa gomilom naturščika. Da li je to bilo novo iskustvo za tebe i kako je sve to izgledalo? Tilva Roš je pre par nedelja bio najavljivan na fimskom repertoaru FEST-a. Koliko si lično zadovoljan ovim filmom?

Vest vezana za Fest je dezinformacija. Najava koju je Tuck, naš distributer pravio odmah nakon završetka snimanja, avgusta prošle godine. Nažalost film nije još gotov, u procesu smo finansiranja postprodukcije. Sam proces proizvodnje filma od scenarija do bioskopa je užasno spor. Scenario sam krenuo da pisem još 2006. god, a sad je 2010-ta, ja sam počeo da sedim i još nije gotovo! Inače film se totalno razlikovao od bilo čega što sam do sada radio jer je pre svega moj prvi celovečernji film, i uopšte prvi film sa celom filmskom ekipom koja je uvek, koliko god kompaktna bila, u stvari glomazna.

Sam rad sa naturščicima je najbolji deo cele priče. To je ogromna grupa skejtera iz Bora do koje sam došao na najopskurniji način. Dva momka – Stefan Đorđević i Marko TodorovićToda su tokom 2005/06. godine snimili jednočasovni “jackass” film “Crap” koji su delili društvu kao divx. Jedan naš zajednički drug je tog leta pokušavao da upise FDU, a klasika je da se onaj ko pokušava da upiše FDU obrati onome ko je već upisao ili makar pokušao da upiše, jer je prijemni ispit dosta specifičan. Tako je taj momak, Miroslav, meni dao svoj rad koji je spremio za prijemni da ga pogledam i uz to mi narezao “Crap” i rekao da pogledam, da su to radili neki momci iz Bora. Njegov rad je bio dobar ali sam na njihov film bukvalno odlepio. To je bila ona najiskrenija tinejdž energija, kondenzovano ludilo tih godina, i jednostavno je bilo nemoguće da se direktno ne povežeš sa tim.

Isto kao što sam nekad odlučio da ću da upišem režiju i bio tvrdoglav u tome, tako sam tad odlučio da ću da snimim film u kojem će ti momci da glume likove koji su delom bazirani na njima. Upoznao sam se sa njima, počeo da izlazim sa njima, da shvatim kako funkcionišu, slušao njihove priče, od kojih je dobar deo na kraju završio u filmu. Sad kad je sve gotovo, fenomenalno se osećam jer ih sad sve doživljavam kao deo svog društva. Eto posle nekog dužeg vremena ponovo imam društvo kada se povremeno vratim u Bor, što je prva stvar koju gubiš kad odeš na studije, uglavnom ostaneš u kontaktu sa onima koji su kao i ti otišli na fakultet, a one koji su ostali lagano izgubiš iz vida. Vremenom svi počinju ređe da svraćaju kući, tako da i kad dođeš uglavnom nema nikog od tvog društva. To je još jedna tema koja se provlači kroz film, tema odlaska, vraćanja…

U radu na filmu “Tilva Roš” produkcija je poverena filmskoj kući pod, meni sasvim intrigantnim, nazivom “Kiselo dete”?! Da li se inače kiselo dete jede kao predjelo, glavno jelo ili kao salata (u vidu turšije)?

Za sintagmu “Kiselo Dete” zaslužan je drug iz Bora, Zoran Miladinović, kome je to bila neka fora koja opisuje kad je nešto nebulozno, neprijatno. Nisam ustvari ni sam siguran šta bi bila pravo objašnjenje, ali u svakom slučaju kada spojiš te dve reči KISELO i DETE dobiješ neku nadrealističku sintagmu koja je neprijatna jer te dve reči nekako ne idu jedna uz drugu. Kada sam sa kolegama osnivao firmu hteli smo neko upečatljivo ime koje će da bude zezanje i malo ludo, i tako sam se setio tog Zokijevog izraza.

U intervjuu za Yellow Cyb koji je urađen sa tobom prošle godine spomenuo si neke od “estetsko-filmofilskih” uticaja koje si pretrpeo i koji se možda mogu prepoznati u tvojim radovima:  T. Anderson, Gus Van Sant, Alfonso Cuarón, Robert Altman, Ken Loach… Koja je to estetika zajednička za ove reditelje a koju ti ceniš i prihvataš?

Što se ovih reditelja tiče, zajedničke crte bi mogli da budu duži kadrovi, puno likova i beskrajno prirodna gluma. Oduvek sam voleo dugačak kadar u kojem se svašta dešava, gde vidiš ljude kako prolaze kroz razne prostorije, pričaju svi uglas… Meni nije mnogo bitna priča filma, dok god me atmosfera koju prenosi nosi, a svi oni su majstori atmosfere. U njihovim filmovima situacije su često “nefilmske”, događaju se stvari koje ne bi očekivao da vidiš da neko ubaci u film, glumci ne igraju mehanički, tu postoji puno prirodnih “bagova“, zamuckivanja, ispadanja, što sve deluje užasno prirodno i mnogo lakše se povežeš sa tim ljudima.

Sad ću te zamoliti za nešto što znam da većina ljudi, posebno onih upućenijih, i iz date oblasti, ne voli i gotovo uvek pokušava da izbegne. Daj nam spisak tvojih, recimo pet omiljenih filmova. Prvih pet kojih sada, u ovom trenutku, možeš da se setiš. Nemoj mnogo da razmišljaš, samo reci.

Evo ispaljujem top 5 koji mi sada pada na pamet, redosled nije bitan:
1. Boogie Nights – Paul Thomas Anderson
2. MASH – Robert Altman
3. My own private Idaho – Gus van Sant
4. Thumbsucker – Mike Mills
5. Y tu mamá también (I ja tebi kevu) – Alfonso Cuaron

Kako procenjuješ trenutnu situaciju u kinematografiji Srbije? Podatak o više od 20 premijerno prikazanih domaćih dugometražnih filmova i to u 2009. godini u situaciji „opšte ekonomske krize“ samo je na prvi pogled pokazatelj dobrog stanja srpske kinematografije?

Što se situacije u našoj kinematografiji tiče, daleko je od dobrog, broj filmova se znatno povećao u odnosu na pre recimo par godina, ali ne i kvalitet, a kad kažem kvalitet mislim isljučivo na tehnološki kvalitet, u diskusiju o kvalitetu samih filmova ne bih ulazio.

Ima više filmova jer je tehnologija mnogo dostupnija, ljudi snimaju filmove sa besmisleno malo para na poluamaterskoj opremi, sve se “krpi” uz pomoć štapa i kanapa što se užasno odražava na kvalitet konačnih proizvoda a i na samu posetu bioskopima. Ljudi idu u bioskop da bi videli nešto što izgleda dobro, a ako ne izgleda dobro onda makar mora da ima nenormalno dobro vođenje i priču da bi te nateralo da ostaneš da gledaš. Sada, da bi se to ostvarilo neophodno je užasno temeljno pripremiti film, a da bi se užasno temeljno pripremio film neophodno je mnogo vremena ili para, a ljudi uglavnom nemaju vremena da snime film jer se finansijske konstrukcije, u ekonomiji u kojoj za godinu dana valuti opadne vrednost za četvrtinu, lako raspadaju. Tako da svi uplašeno gledaju brže bolje da snime bilo šta i na kraju dobiju poluproizvod.



Koliko je tebi bilo teško da prikupiš sredstva za snimanje Tilve? Pretpostavljam da je u ovoj zemlji još uvek najveći problem “taj prokleti novac” ?

Što se Tilve tiče mislim da sam imao nenormalno mnogo sreće. 2008. godine je moj scenario dobio sredstva na oba konkursa na kojima je mogao da ih dobije, što je te godine pošlo za rukom samo još jednom projektu. Doduše, na oba konkurska smo dobili najmanju količinu novca tako da kad se ta suma skupi dođe se do prosečne sume jednog konkursa. Onda je sledećih godinu dana usledila bitka za nalaženje još novca, da bi se ovaj film snimio i da bi zaradili iole para, bila nam je potrebna 3 puta veća suma od one koju smo imali. Bilo je pregovora sa raznim stranim koproducentima ali se na kraju sve to izjalovilo, jer kao što svi znamo krajem te 2008. je usledilo ono što su nazvali “svetska ekonomska kriza”. Svi su se preplašili i povukli, skresali budžete, a o projektima debitanata, kao što sam ja, nije bilo ni pomisli.

Onda smo mi u produkciji prelomili, rekli, ok, snimaćemo film bez honorara, ko mora da se plati, taj mora, ko želi da radi za slavu dobrodošao je. Ispostavilo se da je to bio pravi put, jer nismo zakidali na stvarima koje su bitne i dobili smo nešto što izgleda mnogo bolje i skuplje nego što je zaista bilo. Ali još uvek nismo isplivali, sada je ostao deo koji se zove postprodukcija, koji takođe nije jeftin a za koji uporno tražimo sredstva.

Gde sebe vidiš za nekih desetak godina? Zamisli sebe u Holivudu… Kako bi izgledao tvoj film kada bi imao neograničeva sredstva i sve svetske glumačke zvezde na raspolaganju?

Mnogi trabunjaju o tome kako su američki filmovi užasno klišeizirani i kako “Evropski film ima dušu“, što je notorna glupost. Problem je što filmovi do kojih ljudi dolaze jesu oni najpoznatiji koji praktično moraju da imaju formulu kako bi povratili svoje ogromne budžete. Najzanimljiviji, najalternativniji, najavangardniji filmovi koje sam gledao u poslednjih 10 godina bili su američki. Evropski, ili azijski film samo naizgled liče na nešto drugačije, ali tu postoji mnogo više formula i pravila nego u američkom filmu. Tako da se uopšte ne bih žalio da za deset godina snimam neki američki blokbaster, ali se to nažalost, verovatno neće desiti.

To bilo neki film sa užasno mnogo likova kao u MASH-u, ne znam o čemu bi se radilo, verovatno o svačemu.

Koji je inače tvoj opšti stav prema globalizaciji, amerikanizaciji i holivudizaciji filma kao vida umetnosti? Da li umetnost tu uopšte preživljava?

Moram da priznam, kad sam bio mali, hteo sam da se zovem Džon, uporno sam jeo samo pomfrit, pio koka-kolu i maštao da živim u Americi. Kada sam bio tinejdžer i počeo da se ložim da sam pametan, lagano sam izgubio interesovanje za Ameriku, okrenuo se francuskom novom talasu, dalekom istoku itd. a sada kako sam stariji, sve više mi se vraća ta ljubav prema Americi. Ne znam odakle to, verovatno zato što je tamo sve prostije. Mislim da je to odgovor na deo o amerikanizaciji.

Koje je tvoje mišljenje o nekim globalnim fenomenima poput “svinjskog gripa” ili “svetske ekonomske krize”? Koliko su to po tebi izmišljotine političara skrojene da bi držale svetske mase u strahu i bedi, ili realnosti? Da li gledaš televiziju često, povremeno, retko…?

Ja verujem da sve to postoji, ali ne u meri u kojoj nam je predstavljeno. Inače nemam TV u stanu, odnosno imam ali nema antenu nego mi služi kao izlazni monitor za montažu, tako da se informišem preko interneta i to samo onim što me zanima. Tako mi se x puta desi da pojma nemam kada se dešava neka takva glupost, i pravo da ti kažem, deluje mi da ne propuštam mnogo.

Rodio si se i odrastao u Boru, u ovom gradu završio srednju školu, ovde su ti još uvek roditelji. Šta tebi danas predstavlja i znači Bor? Koliko te je u biranju lokacije za radnju filma “Tilva Roš” nesvesno ili sasvim svesno vodila neka želja da oživiš slike koje su već postojale u tebi?

Bor je strava, ljudi u Boru su najbolji i najduhovitiji ljudi. Stvarno, užasno volim da dođem u Bor i tu se uvek super osećam, i znam da neko može da kaže “Lako je tebi, ti si otišao odavde. Što se nisi vratio ako ti je toliko strava?” što je potpuno na mestu. Ali ja samo iz svoje perspektive mogu da pričam, znam da mi je kad sam imao 19 godina Bor bio tesan i da sam jedva čekao da odem, i pretpostavljam da bi mi na duže i sad bio tesan, ali taj osećaj kada dođem je definitivno ono što me vraća.

Kako najčešće provodiš slobodno vreme? Ako nije tajna, sa kim? Koja su to mesta na kojima ljudi mogu da te vide u gradu? Da li imaš neki hobi, zanimaciju van sveta filma? Koju muziku voliš da pustiš kada si sam u stanu?

Nemam neki poseban način kako provodim slobodno vremene. Sa devojkom i drugarima igram neke nebulozne društvene igre, gledamo filmove, serije, idemo u kilometarske šetnje. Nemam neko posebno mesto gde izlazim jer nisam neki ljubitelj zatvorenih prostorija. Više volim sa društvom da pijem pivo u parku.

Da, muziku non stop slušam, skoro fanatično. Poslednjih par godina je u Americi (opet ta Amerika) neki neviđen nalet fenomenalnih bendova tako da slušam mnogo nove muzike, nisam jedan od onih koji su u fazonu “nema nikakve nove muzike, kad smo bili klinci bilo je toliko dobrih bendova”. Naprotiv, mislim da sada ima sjajne muzike – evo par novijih predloga – Animal Collective, Panda Bear, Deerhunter, Akron/Family, Woods, No Age, Times New Viking, Wavves, Best Coast, nešto starije – Elliott Smith, Lou Barlow, Pavement, Dinosaur Jr, NIRVANA (naravno) i uberstaro – Nick Drake!

Lična karta

Rođen u Boru, 6. avgusta 1981. god. Završio gimnaziju „Bora Stanković“ u Boru. Apsolvent na odseku za Filmsku i televizijsku režiju, Fakultet dramskih umetnosti (FDU), Univerziteta u Beogradu (od 2003. godine).Pre režije studirao je italijanski jezik na Filološkom fakultetu, od 2000. do 2003. godine.


Share Button



Ostavite komentar svojim Facebook nalogom

7 komentara

  1. Odličan intervju

  2. Slazem se, intervju je odlican

  3. Maja Gemaja

    Bravo Nikola!

  4. :)))

Ostavite komentar


Linkovi: