BorMagazin.com

Saša Tešić

"Iako sam Zvezdaš, doživeo sam skandiranje "javi se Tešo" sa južne tribine stadiona Partizana"
05. 05. 2010.
Igrao je za FK Bor u periodu od 1995 do 1998 godine. Nastupao je i za Radnički Vršac, Borac iz Čačka, Prištinu i Vršac Junajted. Oženio je Boranku, i ako je proveo samo 3 godine u Boru, kako kaže napio se dosta Borske vode, da se oseća i Boraninom pored Vrščanina. Za period proveden u Boru govori da mu je najlepši u životu. Za naš BorMagazin prvi put govori o takozvanoj aferi "Snajper" u Prištini.
Saša Tešić

Rođen je 7. marta 1969. godine u Beogradu. Većinu svog života proveo je u Vršcu, ali sebe ponosno smatra i Boraninom. U gradu bakra proveo je najlepši period svog života, stekao dosta prijatelja i tu upoznao svoju suprugu Tatjanu. Za FK Bor nastupao je u periodu od 1995. do 1998. godine.

Saša, opišite nam ukratko tok Vaše igračke karijere?

Relativno kasno sam počeo da igram fudbal, sa nekih 12-13 godina života u FK Radničkom iz Vršca kod trenera Ilije Radaka. Zanimljivo je da sam počeo da treniram košarku, ali sam se opredelio za fudbal i nisam se pokajao. Nakon desetogodišnjeg perioda u kome sam nastupao u klubovima iz Vršca (FK Vršac i Radnički), 1995. godine sticajem nekih za mene srećnih okolnosti, odlazim u FK Borac iz Čačka koji je i tada bio prvoligaš. Nakon pripremnog perioda a u dogovoru sa ljudima iz uprave Borca, mojom porodicom i direktorom firme u kojoj sam radio odlazim u FK Bor.

Već te sezone klub ulazi u viši rang takmičenja, Drugu Saveznu ligu. Godine 1998. odlazim u FK Prištinu koju napuštam 23.04.1999.  silom prilika, zbog bombardovanja naše zemlje. Nakon odlaska sa Kosova, imao sam puno ponuda da nastavim da igram fudbal što u Srbiji, što u inostranstvu ali zbog zdravstvenih problema morao sam da završim profesionalnu fudbalsku karijeru i da se vratim na svoje radno mesto u Vršcu. Nakon 8 godina pauze a na nagovor mojih fudbalskih prijatelja iz Vršca, počeo sam ponovo da igram fudbal i trenutno sam član Fudbalskog Kluba Vršac Junajted, lidera I Južnobanatske lige. Obzirom da sam napunio 41 godinu života, vreme je da svoje mesto ustupim mlađima i okončam svoju igračku karijeru.

Iako ste rođeni u Beogradu, a trenutno živite u Vršcu, sebe ponosno smatrate i Boraninom?

Rođen sam u Beogradu, a skoro ceo svoj život sam proveo u Vršcu, izuzev 3 godine koje sam živeo i radio u Boru i godinu dana u Prištini. Te 3 godine koje proveo u Boru su najlepši deo mog života. Tu sam upoznao sadašnju suprugu Tatjanu, a “napio” sam se dosta Borske vode i iz tog razloga mogu da se smatram i Boraninom. Rado, ne idem, već se vraćam u Bor, jer sam tu osim lične sreće, stekao i mnogo prijatelja sa kojima sam i danas u kontaktu i radujem se svakom novom susretu sa njima.

Saša Tešić u dresu FK Bor

Tih godina kada ste nastupali za FK Bor, on je imao veliko rivalstvo sa Radničkim iz Pirota. Kako je to rivalstvo izgledalo iz Vašeg ugla, neposredno na terenu?

Rivalstvo sa Radničkim iz Pirota je zaista trebalo osetiti na terenu i teško ga je opisati rečima. Veoma neugodan protivnik koji je pokazao da je te sezone u kojom smo se zajedno borili za plasman u Drugu ligu, možda za nijansu bio bolji od nas što je i tabela na kraju prvenstva pokazala. Ali, svaka utakmica protiv njih je bila više od derbija, kako na terenu tako i na tribinama.

Pamti se derbi utakmica Bor-Radnički Pirot 0:1 odigrana 1996. godine, pred 8500 gledalaca, a koju je i RTS prikazao u snimku. Kakav je bio osećaj igrati u toj atmosferi?

Ta utakmica pred punim stadionom “kraj pirita” donela je pobedu gostiju iz Pirota golom Nenada Jestrovića, kasnije našeg reprezentativca i igrača Crvene Zvezde, Anderlehta i drugih velikih klubova. Utakmica duboko urezana u moje sećanje jer sam na toj utakmici igrao pred najviše gledalaca u svojoj igračkoj karijeri. Jedina utakmica treće lige sa koje je bio snimak na RTS-u i samim tim se pokazalo kakav je to derbi bio. Učešće na takvoj utakmici je jedinstven osećaj i nezaboravno iskustvo! Koliko se sećam i sam sam imao prilike da zatresem protivničku mrežu ali je fortuna tog dana bila na strani gostiju iz Pirota.

Sa utakmice Bor - Crvena Zvezda, 1995. godine

U pretposlednjem kolu sezone 1996/97, Priština je na svom terenu savladala Bor i tako obezbedila plasman u Prvu ligu. Ostaće upamćen detalj iz tunela tokom poluvremena. Šta se zapravo dogodilo?

Naša ekipa je u Prištinu otišla desetkovana povredama i žutim kartonima. Otišli smo tamo rasterećeni ali bez bele zastave rešeni da skupo prodamo svoju kožu. Ekipa Prištine je bila kandidat za ulazak u Prvu ligu i samo im je ta pobeda bila potrebna kako bi osigurali ulazak. Sve je bilo spremno za proslavu ulaska u viši rang: limuzine, vatromet, pečeni vo, ceo grad je već slavio. Na samom terenu druga priča. Prvo poluvreme završeno je rezultatom 0:0 uz veoma malo šansi i relativno slabu igru domaćina. Mi smo se uspešno branili i odbranili. Na poluvremenu u svlačionici je dogovoreno da se nastavi tako i da pokušamo da ostanemo neporaženi. Nismo se obazirali na podatak da su domaćinu tri boda bila potrebna kako bi osigurao ulazak u Prvu ligu.

Prilikom izlaska iz svlačionice, u hodniku koji vodi prema tunelu i izlasku na teren sačekao nas je mrkli mrak. Tog trenutka se iz dna hodnika samo čuo glas “‘ajde momci nemojte da se plašite” i malo crveno svetlo koje je “razbijalo” mrak, laser ili već šta je bilo. Obzirom da sam bio najbliži vratima i prvi izašao u hodnik to svetlo sam prvi primetio jer je bilo “na meni”. Međutim taj događaj nas nije sprečio da nastavimo sa igrom kao u prvom poluvremenu, i u nastavku utakmice domaćin nije uspeo da pronađe način kako da opasnije ugrozi naš gol. Čak je naša ekipa imala i par ozbiljnijih šansi. Međutim, pred kraj utakmice nas je stigao umor, pad koncentracije i Priština je ipak uspela da nas pobedi i osigura ulazak u Prvu ligu.

Ulazak FK Bor u drugu ligu

U Boru su Vas trenirali poznati stručnjaci poput Čolakovića, Perišića… Kako je bilo raditi sa njima?

Dok sam igrao u Vršcu trenirali su me mnogi, bivši fudbaleri iz Vršca i Južnog Banata. Dolaskom u Borac iz Čačka, pa kasnije u FK Bor i Prištinu imao sam sreće da me treniraju mnogi poznati treneri iz bivše SFRJ kao i mnogi uspešni fudbaleri sada treneri iz Bora. Prvi trener u Boru mi je bio Čolaković Zoran iz Niša o kome ne treba trošiti reči jer njegova, više nego uspešna karijera govori više od reči. Nakon njega trener mi je bio Kiković Milenko, trener profesionalac od “glave do pete”, jedan od malobrojnih profesora fudbala u našoj zemlji. Od njih se moglo mnogo naučiti jer su to treneri sa bogatim iskustvom i radom što u Srbiji što u inostranstvu. To iskustvo je neprocenjivo i njihovi treninzi i saveti su mi mnogo pomogli u igračkoj karijeri.

Uz njih dvojicu imao sam veliko zadovoljstvo da radim i sa bivšim igračima FK Bor:  Slobodanom Perišićem (Peki), Ivanović (Gale), Nikolić (Žmirko), Golubović (Golub), Brkić (Brka), pokojni Pilčević (Pilac) i još mnogo drugih ljudi. Izvinjavam se nekome ako sam ga izostavio, nije namerno , samo ih je bilo toliko njih od kojih sam dosta naučio, da ne mogu svih da se setim.

Pripreme FK Bor u Makedoniji

Iako je postojala želja tih godina da se FK Bor vrati u Prvu ligu, u tome se nije uspelo. Šta je po Vama hvalilo Boru tih godina da se vrati u najbolje društvo?

Nikada nisam voleo da se mešam u rad uprave kluba jer smatram da kada svako radi svoj posao uspeh neće izostati. Mišljenja sam da klub, pre svega mislim na rad članova uprave, tih godina nije mogao da ispuni sve uslove koji bi rezultirali ulaskom u Prvu ligu. Ako izuzmemo finansijsku stranu, koja je neophodna i što to ne reći najvažnija,  organizacija samog kluba i logistika moraju da budu na najvišem nivou kako bi klub bio spreman na ulazak u viši rang. FK Bor je to tada imao samo u trećoj ligi kada se spremao da uđe u viši rang. Čitavu sezonu u trećoj ligi smo živeli kao drugoligaši. Pomenuću samo neke detalje koji su pomogli u tome: doveden je iskusan trener, nekolicina igrača sa strane, sređen je teren (renoviran), nove svlačionice, karantini pred svaku utakmicu, klub je obezbedio i odela za igrače i stručni štab, logističku podrška u savezu, a čitav grad i region je živeo za FK Bor. Na svakom koraku, što u samom gradu što svuda oko FK Bor, se osećao fudbalski adrenalin i rezultat je bio više nego očigledan, proslavljen je ulazak u Drugu ligu.

Sa utakmice Vršac - Partizan

Ranije je bilo pravilo da dobri igrači kasnije preuzmu rukoveđenje klubom. Legende kluba i najbolji bivši igrači, po nekim mišljenjima, sada nemaju mnogo prostora u klubu. Šta mislite o tome?

Vratiti fudbal fudbalerima morao bi (ako već nije) biti osnovni moto u svim fudbalskim kolektivima. Sekcije veterana, prijatelja kluba, bivših igrača i simpatizera kluba treba da predstavljaju pokretačku snagu jedne ekipe. Svi ti ljudi bi prisustvom u klubu, savetima, velikim i bogatim iskustvom stečenim na terenima širom Srbije pomogli ekipi da lakše i sa manje problema učestvuje u takmičenju. Trenutno sam i ja u takvoj poziciji i trudim se da mlađima prenesem ono fudbalsko znanje stečeno na terenu kako bi im pomogao u prevazilaženju nekih fudbalskih problema koje sam i ja imao dok sam bio mlađi.

FK Bor se trenutno ne nalazi u poziciji koja mu po tradiciji pripada. Vaše mišljenje o aktuelnoj situaciji i rešenjima za nju?

FK Bor je u problemima verovatno kao i većina ekipa u Srbiji bez obzira na tradiciju i mesto koje mu po toj tradiciji i pripada. Nedostatak novca, kvalitetnog igračkog kadra, trenera, logistike i svih ostalih faktora koji su potrebni za normalno funkcionisanje jednog kluba onemugućuje mnoge klubove da prikažu bolje igre i budu na mestu koje po imenu i žaslužuju.

Nažalost ovakva situacija je u većem delu fudbalske Srbije ali je “svetlo na kraju tunela” sve dalje i dalje i ne nazire se neko poboljšanje. Mišljenja sam da će mnogo toga biti bolje nakon učešća naše reprezentacije na Svetskom prvenstvu u fudbalu u Južnoj Africi ove godine i da će nakon njega Fudbalski Savez Srbije pomoći klubovima da se vrate na pozicije koje im i pripadaju, odnosno da će i fudbal u Srbiji ponovo biti “najvažnija sporedna stvar na svetu”.

Prva liga SR Jugoslavije, lista strelaca, sezona 1998/99

Ovom prilikom želeo bih da istaknem i da se zahvalim najvernijim navijačima FK Bor koji su nas pratili gde god smo išli, sa nama delili i lepe i ružne stvari i bez kojih uspehe koje smo napravili ne bi bili isti. Poseban pozdrav grupi navijača koja je skandirala moje ime na stadionu Partizana kada sam sa ekipom Prištine igrao utakmicu. Osećaj koji mi je napunio srce i ostavio neizbrisiv trag u sećanju. To “javi se Tešo” sa južne tribine nije doživelo mnogo fudbalera u svojoj karijeri a ja iako veliki Zvezdaš imao sam privilegiju da se moje ime skandira sa tribina stadiona Partizana. Hvala puno Boranima koji su mi tada skandirali ime na meču Partizan-Priština!

Šta nam možete reći o periodu provedenom u ostalim klubovima, Vršcu, Borcu, Prištini?

Iz svih klubova u kojima sam igrao, počevši od Radničkog iz Vršca, u kome sam počeo da igram fudbal pa sve do FK Prištine, gde sam završio fudbalsku karijeru pamtim samo ono lepo i verujte mi na reč da toga ima toliko da je to priča koja nema kraj. Često se sretnem sa drugarima sa kojima sam igrao i kada priča krene počinjemo da se prisećamo mnogo detalja za koje smo mislili da smo ih zaboravili. Naravno tu su i nezaboravna druženja u karantinima, na putovanjima, pripremama, utakmicama, puno smeha i zabave. Bilo je tu i tamo i suza, tuge zbog poraza ali je lepših stvari bilo mnogo više tako da se one ružne brzo zaborave. Veoma mi je drago što sam upoznao sve te ljude i što sam sa većinom još uvek u kontaktu.

Nikada u karijeri niste isključeni sa utakmice. Koliko je to veliki poduhvat, s obzirom na zahtevnu poziciju na kojoj ste igrali?

U svojoj karijeri nikada nisam dobio crveni karton niti dva žuta na istoj utakmici. Obzirom na mesto u timu koje sam igrao (štoper), skoro neverovatan podatak. Čitavu svoju karijeru vodio sam borbu protiv, uglavnom najboljih igrača ili golgetera iz protivničkih ekipa. Jako je malo njih koji se mogu pohvaliti da su u direktnom duelu izvojevali pobedu protiv mene. Mislim da je to individualna stvar i zavisi od mnogo faktora.

U medijima

Biću neskroman pa ću reći da sam uspevao u tome zato što sam bio veoma odgovoran u igri, psihički veoma stabilan, maksimalno fizički pripremljen i veoma koncentrisan na utakmicama. Jedino tako da sam mogao ispuniti zadatke koji su mi bili postavljeni od strane trenera. Naravno bez pomoći saigrača u tome sigurno ne bih uspeo a spisak onih koji su mi u tome pomagali je ogroman. Pored svega toga uspevao sam da zatresem i protivničku mrežu i u nekim ekipama u kojima sam igrao bio jedan od vodećih strelaca iako sam igrao u odbrani.

Iako ste nastupali za neke druge klubove, gajite neskrivene ambicije prema Crvenoj Zvezdi?

Crvena Zvezda je san svih onih koji počinju da se bave fudbalom kao deca. Naravno i ja sam bio jedan od njih. Kako sam počeo da se bavim fudbalom dosta kasnije za razliku od mojih vršnjaka i dece koja danas počinju da igraju, relativno brzo sam zakucao na vrata prvog tima. Kao i mnogi drugi klinci nisam krio da sam fudbal obožavao ali nikada nisam ni sanjao da ću jednoga dana biti fudbalski profesionalac i zarađivati za hleb gurajući loptu. Sticajem okolnosti došao sam u situaciju da mi zeleni tepih bude radno mesto. Uspeo sam da samo svojim radom dođem do Prve lige i tu pokazao da mogu ravnopravno da igram protiv fudbalera koje sam do juče gledao na TV-u, stadionu i sakupljao njihove sličice. Marakana i utakmica protiv Crvene Zvezde mi je jedina neostvarena fudbalska želja. Dok sam igrao u dresu Prištine sa nestrpljenjem sam iščekivao trenutak kada ću zakoračiti na travu Marakane u Beogradu. Međutim bombardovanje naše zemlje marta meseca 1999. godine me je u tome sprečilo jer mi je falilo još samo dve nedelje do tog dana. Nadam se da će jednog dana jedan Tešić ipak zaigrati na Marakani, da li za ili protiv Crvene Zvezde pokazaće vreme.

Sin fudbaler

Mladi Tešić takođe trenira fudbal. Hoće li dostojno naslediti oca?

Sin Danilo već 2 godine trenira u FK Vršac Junajted iz Vršca i za to vreme je već pokazao određena fudbalske kvalitete za svoj uzrast. Sa drugarima iz svoje generacije, 2000. godine na turniru Mini-Maxi lige u Vršcu zauzeo je prvo mesto i učestvovao na regionalnom takmičenju u Pećincima gde su on i njegovi saigrači pokazali da se u budućnosti na njih može ozbiljno računati. Zanimljivo je da sam i ja član i ujedno igrač u seniorskoj ekipi koja već 3 godine za redom ne zna za poraz niti za gubitak boda na domaćem terenu. Naravno da sam kao bivši profesionalni fudbaler srećan što mi sin igra fudbal ali pre svega razmišljam o tome da se on kao dete pravilno razvija, druži i stiče prijateljstva, bude zdrav i bavi se onim sportom koji mu donosi zadovoljstvo. Drago mi je što je to fudbal i što on, kao dete od 9 godina, ima mogućnosti da od trenera nauči mnogo stvari koje ja u njegovim godinama nisam imao od koga da naučim. Rano je govoriti da li će sin naslediti oca ali prema onom što trenutno pokazuje nije nemoguće da će on jednog dana zaigrati na stadionu Crvene Zvezde što je i njegova velika želja.

Borska publika Vas je skoro mogla videti u kvizu “Uzmi ili Ostavi”, gde ste predstavljali Južno-Banatski Okrug. Kakve utiske nosite iz tog šou-programa?

Kao i u fudbalu i učešće u kvizu “Uzmi ili ostavi” donelo je mnogo novih prijateljstava i poznanstava sa ljudima iz čitave Srbije. Vreme provedeno na snimanju kao i druženja nakon istog ostavilo je neizbrisiv trag u mom sećanju. Snimanje sa najboljom ekipom na svetu (Januar – Februar 2008), Mandom i ljudima iz Emoušn ekipe je stvar o kojoj ću pričati svima i nagovarati ih da se prijave jer je to nezaboravno iskustvo koje zaista treba doživeti.

Saša sa porodicom

U Vršcu živite sa porodicom?

Da. Moja supruga iz Bora, Tatjana radi u prodavnici dečije obuće “Pollino” u Vršcu. Sin Danilo, 9 godina ima i ide u treći razred O.Š. Vuk Karadžić u Vršcu i kao što sam  napomenuo već 2 godine trenira fudbal u FK Vršac Junajted.

Koliko Vam se dopada ideja o skupljanju svih poznatih Borana na jednom mestu, na sajtu BorMagazin.com?

Ova ideja treba da bude putokaz mladim ljudima, novinarima odnosno osobama koji se bave medijima, da se radom i zalaganja može napraviti nešto za generacije koje dolaze, kako bi imali uzore i smernice u budućem životu. Podržavam ovaj projekat i želim Vam da trajete još dugo.

Koga predlažete za intervju?

U Boru sam proveo 3 godine i za to vreme stekao puno prijatelja. Jedan od njih je i Slaviša Popović, bokser, poslednji osvajač medalje za SFRJ. Njega bih predložio za sledeći intervju ali pošto nisam siguran da je trenutno u Boru neka to bude neko od bivših fudbalera FK Bor po Vašem izboru.

————–

Lična Karta
Datum rođenja : 7. 03. 1969
Mesto rođenja: Beograd, Srbija
Igračka karijera: FK Radnički Vršac (1985-1995), Borac Čačak (1995), FK Bor (1995-1998), FK Priština (1998-1999), Vršac Junajted (2009-)

Share Button



Ostavite komentar svojim Facebook nalogom

6 komentara

  1. odlican intervju.teso majstote…teso legendo..bio i ostao veliki covek i igrac…puno pozdrava za magazin,samo tako nastavite.

  2. Radomir

    Upoznao sam ovog čoveka i družio se sa njim na snimanju kviza “Uzmi ili ostavi”. Mogu vam reći da je ČOVEK, što je danas postalo retkost i vrlina(biti ČOVEK). Nisam upoznat sa njegovom sportskom karijerom (slabo pratim fudbal),ali sve pohvale za Saleta!
    P.S. Naravno,pohvale i za autora ovog članka!

  3. Dejan Stojanović

    Radomire puno pozdrava za tebe i tvoju suprugu!

  4. Saša Tešić

    Nije teško biti čovek ako si okružen PRAVIM PRIJATELJIMA .
    Veliki pozdrav MILIONERIMA iz Kruševca .

  5. Svidja mi se intervju.

  6. Zdravo Sasa.
    Moram te zamoliti za privatnu uslugu.
    Radi se o nekadasnjem igracu Bora PAULINCU.
    Ako imas ikakve podatke o njemu da mi posaljes bio bih ti zahvalan.
    Hvala Denan

Ostavite komentar


Linkovi: