Zoran Milojević

Rođen je 1975. godine kada se završio hipi pokret koji je, kako sam priznaje, dosta uticao na njega.

– Moji roditelji, konkretno otac, su nekako bili u nekom tom fazonu. Moj otac je praktično bio roÄ‘eni Boranin. Ovde je odrastao, poÅ¡to su ga njegovi roditelji doveli dok je joÅ¡ bio beba. To vreme, dok nisam napunio 15 godina, bilo je najbolje za Bor. Živeo sam na Starom seliÅ¡tu, u Petoj mesnoj, Novom gradskom. U stvari, menjali smo mesto stanovanja onako kako nam se Å¡irila porodica. Odrastao sam u jednom lepom ambijentu i okruženju. IÅ¡ao u OÅ  „3. oktobar“ i čini mi se da sam bio meÄ‘u prvim generacijama u novoj Å¡koli. Nakon toga, zavrÅ¡io sam MaÅ¡insko-elektrotehničku Å¡kolu. Devedesetih već počinje druga priča. Mene su te godine dočekale u srednjoj Å¡koli i na studijama.

Nakon završene srednje škole upisuje Elektronski fakultet u Nišu.

– Meni je NiÅ¡ bio blizak i pre studija. IÅ¡ao sam tamo povremeno, poÅ¡to mi je deda iz okoline NiÅ¡a. Kao srednjoÅ¡kolci smo odlazili u NiÅ¡ da kupujemo „501“ farmerke, poÅ¡to toga ovde nije bilo. Kad smo otiÅ¡li na studije, tamo je već bila jedna generacija starijih Borana. Lepo smo se uklopili i nastavili da živimo u jednoj velikoj zajednici. Grad se uopÅ¡te nije mnogo razlikovao od Bora, osim Å¡to je bilo mnogo viÅ¡e ljudi. Bio je, naravno, malo bogatiji, bilo je viÅ¡e radnji i butika nego u Boru. To nas nije „kačilo“ jer u to vreme niko iz druÅ¡tva nije imao para. Dok smo bili u Boru, večernji izlazak nam je bio sedenje na stepenicama. Kad smo otiÅ¡li u NiÅ¡, izlazak nam je izgledao isto. Sedeli smo na stepenicama, najčešće ispred „Pikanta“, kod Lutkarskog pozoriÅ¡ta. NiÅ¡ta se tu nije mnogo promenilo, osim Å¡to smo promenili lokaciju. To je bila ista ekipa.

Zašto ste se posle studija vratili u Bor?

– Prvenstveno, razlog su bile finansije. Imam mlaÄ‘u sestru koja je trebalo da ode na studije 2000. godine i roditelji nisu mogli da finansiraju dva studenta. Osim toga, ja sam sa svojom tadaÅ¡njom devojkom, a sadaÅ¡njom suprugom Oljom, bio u vezi joÅ¡ od srednje Å¡kole. Ja sam bio totalni „elektronac“ i jasno mi je bilo joÅ¡ u osnovnoj Å¡koli Å¡ta ću da učim, koju ću srednju Å¡kolu da upiÅ¡em, Å¡ta ću da studiram i gde ću da radim. Otac mi je bio električar, a ja sam hteo da radim u „Elektroistoku“, da imam puno para i da sve bude super. To mi je bio zacrtan cilj.

Ipak, nije sve išlo po planu.

– Dosta sam zakasnio sa ispitima. To su bile neke godine koje sam proživeo prilično teÅ¡ko. Sanjao sam da ću, kad se budem vratio u Bor, da živim sa devojkom. To se relativno brzo i desilo. Igrom slučaja, dobio sam odmah posao nastavnika, kao apsolvent. Trebalo je da predajem elektro-predmete u MaÅ¡insko-elektrotehničkoj Å¡koli. Tada niko nije želeo da radi u Å¡koli i, naravno, plata je bila smeÅ¡na. MeÄ‘utim, Olja je imala neki novac. Ona je radila, poÅ¡to nije iÅ¡la na studije. Počeli smo da živimo zajedno i to me je nekako „povuklo“. NaÅ¡ zajednički život mi je ublažilo razliku koja je nastala kad sam se vratio iz grada gde ima mnogo ljudi, u grad gde ih ima malo. Mene je to dosta deprimiralo.

Iako mu se škola dopala na prvi pogled, sa završavanjem studija je imao velikih problema.

– Mnogo viÅ¡e energije i rada ulagao sam u rad sa decom, a u to su se ispiti teÅ¡ko uklapali. Posle godinu i po dana sam dao otkaz i otiÅ¡ao u vojsku. Počeo sam septembra 2001. i iz vojske sam dao sve ispite. PoÅ¡to smo tada joÅ¡ bili u zajednici, vojsku sam služio u Crnoj Gori kao mornar. Imali smo neki vid obuke na kopnu, pa su nas kasnije rasporedili po brodovima. Mene su rasporedili na neki komandni brod poÅ¡to sam, sa svojih 27 godina, bio stariji od ostalih, a njima su trebali elektronci. Imao sam pregrÅ¡t slobodnog vremena koje sam iskoristio za učenje. Tako ja spremim ispit, doÄ‘em u NiÅ¡ vozom iz Bara, položim i vratim se. Kad sam se vratio u Bor, odmah sam se zaposlio u Å¡koli u kojoj sam radio i pre vojske.

Kako kaže Milojević, od tada počinje interesantniji život u Boru.

– Iako sam se vratio poslu koji mi se dopadao, primetio sam da mi ne prija rad u Å¡koli, pa sam se zaposlio u jednoj kladionici. One su tad tek bile počele da rade i trebali su im ljudi koji znaju da rade na računarima, koji razumeju kombinatoriku, a mi eletronci smo to znali. Ni zarada nije bila loÅ¡a. Ipak, u septembru 2003. sam počeo da radim u Ekonomskoj Å¡koli. U tom trenutku Å¡kola dobija jedan veliki projekat sa Nemcima i direktorica, tadaÅ¡nja i sadaÅ¡nja, tražila je ljude koji se razumeju u informatiku i računare. Moja bivÅ¡a docimerka iz NiÅ¡a, koja se takoÄ‘e ovde vratila posle studija, preporučila je mene i tako sam dobio posao. To je stvarno bila novina u naÅ¡em obrazovnom sistemu jer su računari tek stizali u Å¡kole. Brzo sam počeo da napredujem.

Prema Milojevićevim rečima, Ekonomska škola je ulaskom u taj projekat napravila revoluciju u našem obrazovnom sistemu.

– Tada je uveden predmet koji se sastojao u tome da se osnuje virtuelno preduzeće u Å¡koli. Bilo je samo 18 takvih preduzeća u Srbiji, u isto toliko Å¡kola, koja su meÄ‘usobno poslovala. Ja sam bio samo tu da bi im pomogao da shvate kako to funkcioniÅ¡e, ali i zato Å¡to sam želeo da učim. Video sam da se Ä‘aci muče, da nemaju mnoge informacije i odlučio sam da im olakÅ¡am. Napravio sam stranicu na sajtu naÅ¡e Å¡kole, sa svim informacijama o preduzećima tog tipa u Srbiji. Nakon toga, 2006. godine, stigao mi je mejl od generalnog menadžera projekta, Nemca, dr Gustava Rajera. On je bio oduÅ¡evljen mojim potezom i unajmio me da radim za njih.

Priključio sam se udruženju nastavnika koje se bavilo edukacijom svojih kolega, kako bi mogli da rade na raznim projektima. Često nas je slao u Nemačku, ali i dovodio nemačke predavače u Srbiju. Generalno, tih nekoliko godina, od 2006. do 2010, ja sam više bio u Beogradu nego u Boru. To je bila moja najveća odskočna daska jer sam naučio nešto što je u sistemu obrazovanja sam vrh. Prošao sam ne samo IT i nastavničke obuke, nego i menadžerske, jer su nas učili kako da vodimo velika udruženja. Maksimalni stepenik, do kojeg sam mogao da stignem u Ministarstvu prosvete bez stranke je ono što sam bio – vođa i koordinator operativnih timova.

U jednom trenutku dolazi do prekida saradnje i nastanka Obrazovno-kreativnog centra.

– Već 2010. godine ukapirao sam da je internet medij, koji može mnogo da nam pomogne u radu. MeÄ‘utim, menadžer projekta je smatrao da nema potrebe za Å¡irenjem preko interneta. Ministarstvo prosvete, na čija sam vrata takoÄ‘e kucao, nije imalo razumevanja za to. Ni danas ga nema. Kada sam zavrÅ¡io projekat sa Nemcima, napravio sam sa kolegama Obrazovno-kreativni centar i počeli smo da pravimo seminare na internetu. Od tada do dan-danas to je doživelo totalnu ekspanziju u Srbiji, a meÄ‘u nastavnicima sam poznat kao Zoran iz OKC-a.

Kako Obrazovno-kreativni centar posluje?

– OKC trenutno ima 12 ljudi koji rade u okviru njega. Nisu svi stalno zaposleni, ali svi stalno rade. U pitanju su prosvetni radnici, koji imaju svoje poslove. Mi sve radimo preko interneta. Kada pričam sa ljudima koji rade u OKC-u, oni jasno kažu da je njima veliki uspeh to Å¡to već 3-4 godine mi živimo svoje snove. Primera radi, pedagog u Å¡koli nikada nije uspevao da radi sa nastavnicima kako treba zbog opterećenja nastavnika. U OKC-u on radi sa nastavnicima iz Srbije i Crne Gore koji žele da ga sluÅ¡aju i pomaže im u radu. Tako ostvaruje svoj životni san i radi ono za Å¡ta se Å¡kolovao. Vetar u leÄ‘a dali su nam povratni komentari oko 4.500 nastavnika sa kojima smo saraÄ‘ivali.

Jako smo uticajni u sferi obrazovanja. Nastavnici iz Srbije i Crne Gore nas zovu, smatrajući da smo mi neko telo koje može da utiče na bilo šta u Ministarstvu prosvete. To je ono što nam najviše imponuje. Međutim, naši seminari od ove godine nisu akreditovani u Srbiji i to je uticalo na naš rad. Ipak, nastavili smo da radimo i bez toga, a povrh svega, dobili smo akreditaciju u Crnoj Gori. Sledeći korak nam je prevod postojećih seminara za englesko govorno područje. Mislim da ćemo 1. marta da pustimo prvi seminar, „Teaching in cloud“, za tržište zapadne Evrope, Engleske i Hong Konga. Hoću da vidim koliko vredimo na globalnom nivou, jer je u Srbiji naš kvalitet prepoznatljiv.

Koliko nastavni plan i program može da isprati napredak tehnologije?

– Zavisi koji je predmet u pitanju. Iz informatike, plan i program ne može da isprati napredak tehnologije jer je dinamika kojom se ona razvija zaista velika. Sa druge strane, naÅ¡ obrazovni sistem je katastrofalno spor. U stvari on nije spor, on je statičan, Å¡to je prilično neverovatno. Ide u veliki raskorak sa učenicima. Kada je u pitanju, primera radi, geografija vi tu nemate Å¡ta da menjate u nastavnom planu i programu, već samo u pristupu učenicima. Ne morate da im crtate reljef na tabli, nego im pokažete na računaru ili na tabletu. Nastavnici su ti koji bi trebalo da budu viÅ¡e ili manje veÅ¡ti u prilagoÄ‘avanju nastave učenicima. Danas je veliki problem u obrazovanju nedovoljno pripremljen nastavnik za učenike koji dolaze.

Zato Milojević ima drugačiji pristup radu sa učenicima.

– Ja informatiku ne doživljavam kao nauku u koju treba uložiti previÅ¡e intelektualnih veÅ¡tina, da bi se savladala. Meni je dovoljno da učenicima dam zadatak i da oni sami naÄ‘u reÅ¡enje. Ako to ne mogu sada sami da urade iz informatike, sutra neće moći ni iz jednog predmeta, kao ni na poslu kojim će se baviti. Jednostavno, ja njima ne predajem i to je prvacima, kada doÄ‘u kod mene na čas, veliki problem. Oni očekuju od nastavnika da im neÅ¡to ispriča, a ja to ne radim.

Rekao sam im da, kada imaju neki problem, prvo moraju da pitaju Gugl, pa tek onda mene kako bi došli do rešenja. Ako ne mogu da nađu rešenje problema, onda učimo kako da na Guglu nađu to što žele. Učenici ne moraju mnogo da se oslanjaju na nas, nastavnike. Stalno im govorim da je nemoguće da ja znam sve, pošto se oblast kojom se bavim menja iz dana u dan. A internet je, sa druge strane, ogromna baza korisnih, ali i loših informacija. Ja sam tu da im pomognem kako da ih filtriraju i primene. To je moja filozofija rada sa učenicima.

Iako je očekivao da će današnje generacije biti informatički pismenije, situacija je drugačija.

– Očekivao sam da mlaÄ‘im generacijama koje upisuju Å¡kolu, neću morati da pričam Å¡ta je računar i operativni sistem. Mislio sam da ću da krenem od jednog nivoa i da ću, kako mi koja generacija bude dolazila, da podižem nivo naviÅ¡e. MeÄ‘utim, dogaÄ‘a se suprotno. Prethodne generacije učenika nisu imale smartfonove, već su imali desktop računare. Njih ste mogli da otvorite, da im menjate grafičku karticu, procesor, da ga overklokujete, krekujete igrice i oni su kroz tu priču naučili sve. ZaÅ¡to? Jednostavno, hteli su da igraju igrice.

Kada današnjim generacijama pričam o Windows instalaciji, oni to ne znaju, nikad se nisu susreli sa tim jer kad kupuju računar on im dođe sa gotovim Windows-om. Iz tog razloga, meni danas dolaze učenici koji su informatički nepismeni. Oni su dosta pismeniji kad je reč o društvenim mrežama, ali i tu ostaju samo na nivou korisnika. Oni ne znaju gde se internet dešava. Koriste internet, ali ne znaju šta je veb server i gde se nalazi celokupan internet sadržaj. Oni misle da je to u njihovim telefonima, da je to negde u nekom virtuelnom prostoru, u žicama. Ne znaju, jer nikad nisu imali potrebe da razmišljaju o tome.

Koliko Vas profesorski poziv ispunjava?

– Mene profesorski poziv totalno ispunjava. BivÅ¡i učenici mi se često jave, puste mi mejl, cimnu me na čet i kažu: „Profesore, zbog Vas“, Å¡to bi oni rekli, „dominiram na predavanjima iz informatike“. Učenici ne mogu da veruju Å¡ta njihove kolege ne znaju ili Å¡ta im neki profesori predaju. Te stvari su jasan pokazatelj da si uradio neÅ¡to dobro. Mi nemamo smartfon ili čokoladu koje smo napravili. Mi pravimo učenike koji su sutradan, kao rezultat tog rada, dobri studenti ili super radnici u nekoj firmi. Nema niÅ¡ta lepÅ¡e u životu od saznanja da ste uticali na nekog da postane uspeÅ¡na osoba. To je ono Å¡to mene stvarno ispunjava.

Kako smatra Milojević, najbitnije u životu je da budete pošteni.

– Ne postoji cena nepoÅ¡tenja, ja sam to na svojoj koži osetio. Ne znam kako treba definisati uspeh u životu, ali smatram da sam uspeÅ¡an prvenstveno zato Å¡to imam super porodicu, živim u odličnom gradu, imam super ekipu i veoma cenjen posao. To je za mene sve uspeh. Sve sam to uspeo da napravim poÅ¡tenjem. Imao sam ispada i pokuÅ¡aja da preskočim neke stvarčice, pogotovo u svetu biznisa jer nisam bio mnogo veÅ¡t. Naravno, to se odmah slomi. Nažalost, mediji danas na naslovnim stranama forsiraju pevaljke ili političare i to, uglavnom, sa nekim bombastičnim naslovima. Bilo bi dobro da se napravi neki virtuelni model, kako bi neko mogao da se ubaci u glavu političara ili pevaljke. Tada biste videli koja je to praznina u razmiÅ¡ljanju i prostranstvo u problemima.

Iako misli da su ljudi koji ulaze u politiku hrabri, ističe da je mnogo bolje biti „onaj koji nešto zna“.

– Danas ima puno učenika koji žele da postanu političari. Oni moraju da budu svesni da neće imati niÅ¡ta od toga Å¡to će, možda, biti u novinama ili na nekoj funkciji. To je danas veoma lako i jednostavno. Ukoliko žele da budu uspeÅ¡ni, moraće kad-tad da zovnu ove koji nisu političari, a koji znaju neÅ¡to da rade, kako bi uradili neÅ¡to za njih. Dok god im bude bilo ispod časti da zovnu nekoga iz njihove Å¡kolske klupe, ko je postao ekspert u nečemu, greÅ¡iće.

U toj situaciji, mnogo je bolje da budete vi taj koji zna jer će vas sve stranke zvati i bićete u svakom sistemu. To se meni desilo. Ja sam „promenio“ sedam ministara prosvete. Ni sa jednim nisam imao problema jer su svi cenili ono što radim. Ja sam jedini koji je u Bor doveo ministra prosvete. Srđan Verbić je 29. septembra prošle godine došao na poziv nastavnika, odnosno Obrazovno-kreativnog centra. Nikada pre toga, nijedan ministar prosvete nije došao u Bor. To je taj uspeh i to sam, naravno, postigao bez ikakve politike. Svako može da uspe u životu, samo je potrebno da iskoristi šansu koja mu se pruža.

Sarađivali ste sa Nemcima. Kakvi su oni radnici u odnosu na nas?

– Nemci su „ludi“. Imaju jak osećaj za finansijski kapital iz koga, u njihovom svetu, sve dalje proističe. UsaÄ‘eno im je da funkcioniÅ¡u na jedan propisan i stabilan način. Njihov način rada i kultura su zaista fascinantni, ali oni ne umeju da se zabavljaju. Nas, definitivno, tretiraju kao primate. To je vidljivo i oni sa tim ubeÄ‘enjem dolaze ovde. Kada su dolazili da nam drže predavanja, uverili smo se da su to surovi profesionalci. Njihov obrazovni sistem ne može da se uporedi ni sa jednim drugim, zato Å¡to imaju veoma jaku privredu. Privreda finansira delove obrazovnog sistema stipendijama i jasno je da očekuje kvalitetnu radnu snagu.

Oni su napravili kod nas četiri nova obrazovna profila koji su takvi da ti ljudi koji ih budu završili, mogu da rade u firmama koje oni planiraju da kupe. Takvi profili su, na primer, poslovni administrator ili bankarski službenik u osiguranju. Nemci su rekli da hoće da ulažu u Srbiju i da kupe određene firme, ali da u njima moraju da rade kvalitetni ljudi. To je njihov princip rada: oni naprave čoveka koji, kad uđe u firmu, može odmah da radi. Mi u Srbiji to nikako nismo mogli da prepišemo. Nadali smo se da će privreda moći da upliva u obrazovanje, da podigne njegovu cenu, kao i nadoknadu nastavnicima, ali to se u Srbiji ne dešava. Privreda je sve slabija i samim tim, obrazovanje je sve lošije i lošije.

Koliko se Bor promenio u poslednjih desetak godina?

– Bor se mnogo promenio i mislim da je ovo sredina koja se najdinamičnije menja. Ljudi se nisu mnogo promenili, već sam grad. Bor zavisi najviÅ¡e od ekonomskog i socijalnog statusa koji mu daje RTB. U Boru uživam, pogotovo u poslednje 3-4 godine. Imam sina koji ide u prvi razred. Kad sam ja pohaÄ‘ao prvi razred, nisam mogao ni da sanjam o obrazovanju kakvo ima on. Oni sada idu u zooloÅ¡ki vrt, muzej, prave festivale nauke. Moj sin ni za čim ne žudi. Može da vidi sportsku scenu, doduÅ¡e ne neÅ¡to jaku, ima mogućnosti da trenira bilo Å¡ta ili da se bavi umetnošću. Ovde dolaze itekako jake pozoriÅ¡e predstave. TakoÄ‘e, u Boru i okolini možete da izaÄ‘ete gde god hoćete.

Moguće je da ja tako posmatram grad, zbog toga što sam zadovoljan na svim poljima. Postoje ljudi mojih godina, kojima ovde nije sjajno. U Boru mi smeta samo jedna stvar: grad mi je i dalje prljav. Ljudi iz drugih gradova koje sam dovodio ovde, kažu da je grad čist. Ipak, kesa đubreta bačenu na ulicu i čovek koji ju je bacio je ta prljavština koja mi smeta.

Kako zaključuje Milojević, najviše energije mu daju njegova deca.

– Mi smo tipična borska porodica. Imamo dvoje dece, Pavla i Ivu. Pavle je poÅ¡ao u prvi razred, a Iva ima dve godine. Dosta je nestandardno Å¡to ja sa 40 godina imam dvogodiÅ¡nju ćerku, ali ona je neÅ¡to Å¡to mi produžava mladost. ÄŒesto radim noću, pa mi ujutru treba malo viÅ¡e sna. Ipak, to je nemoguće jer Iva ustane prva, stane pored kreveta u kome spavamo Olja i ja i počne da peva. Onda kad se naljutimo na nju, ona izaÄ‘e iz sobe i nakon toga, čujete kako se neÅ¡to lomi po kući, pa morate da ustanete. To je naÅ¡ život u provinciji: klasična mala porodica, ali sa globalnim poslom.