Vladan Vučković Paja

Geografska pozicija, zagadjenost vazduha, kriminal i siromaštvo inspirisali su mlade da nezadovoljstvo situacijom u kojoj žive izražavaju stvaranjem ne tako konvencionalne pop ili folk muzike. Siromašan grad na istoku zemlje u tranziciji izrodio je veliki broj bendova a zatim i ljubitelja roka, panka, gitare i svega onoga što ovu muziku prati. Tužno je samo što čelnici grada vrlo često nisu zainteresovani da podrže kreativnost mladih i izvedu ih na pravi put. Put muzike. Zato je samo onim najupornijim, najtalentovanijim i najsrećnijim Boranima pošlo za rukom da se profesionalno bave sviranjem i da pri tom od toga žive.

Jedan od njih je Vladan Vučković Paja. Teško je sažeti njegovu biografiju u nekoliko redova, jer je ovaj četrdesetdvogodišnjak već izdao četiri albuma, svirao pred milionima, saradjivao sa poznatim imenima balkanske estrade, dobio priznanje za doprinos razvoju muzičke kreativnosti u Srbiji i ostvario se kao muž i otac.

Nedavno je u studiju Kikija Lesendrića snimio sve gitare za adaptaciju himne Srbije „Bože pravde“ za hit- seriju „Montevideo, Bog te video“ koja će uskoro početi da se prikazuje.

Paja je veoma vezan za grad u kom je roÄ‘en, pa je tako drugi album „Na istoku zapada“, posvetio Boru i Istočnoj Srbiji.

“Bor je moj rodni grad i najlepše godine detinjstva i mladosti proveo sam u njemu. Bili su to sretni dani, bez puno briga, a sa mnogo druženja i igre. Tu sam završio i Muzičku školu za klavir kod moje divne nastavnice Dostane Kaluđerović, i svaka lepa stvar koju sam doživljavao bila je, na neki način, uvek prožeta i muzikom, prema kojoj sam od najranijih dana pokazivao veliku sklonost. Kasnije sam, stvarajući, uvek kao motiv imao pretapanje lepog detinjstva u note.”

Na pitanje čega se prvo seti kada pomisli na Bor, odgovara:
“S obzirom da sam u Boru dočekao svoje punoletstvo, postoji puno stvari koje mi i dan danas mnogo znače, ali ako bih mogao da biram, odabrao bih salu Muzičke škole, u kojoj sam više puta nastupao i kao dete, a kasnije i kao muzičar sa sopstvenim autorskim projektima. Naravno, i dalje svaki pedalj Bora doživljavam kao svoj kutak i uvek se radujem kada mu se vratim, mada to ne biva onoliko često koliko bih želeo. Hteo bih da istaknem i nestvarno lepu prirodu koja okružuje moj rodni grad.”

Poslednji put Paja je bio u Boru pre mesec dana. Posetio je svom kuma, koji je uvaženi lekar i koji je – ostao u Boru.
Priseća da je grad nekada bio prosperitetan i vrlo urban, sa ljudima koji su bili deo dobre, kosmopolitske atmosfere. Nikome nije bilo važno ko odakle dolazi. Kao osnov za druženje, bila su bitna zajednička interesovanja.

“I tada, kao i sada, dim iz rudnika koji s vremena na vreme pada na grad bio je zajednički imenitelj naših života. Na žalost, stanovnici Bora se sa tim krupnim ekološkim problemom suočavaju I dalje. Kriza koja je nastupila devedesetih i koja nas, praktično, i sada pogađa na neki drugi način, uticala je da se i Bor u velikoj meri promeni. Ekonomska i socijalna situacija nisu sjajne i kao da se čeka renensansa koja bi donela novi vetar u jedra. Za sada to ne izgleda tako ostvarivo, ali ipak verujem da se ciklusi menjaju i da će Bor doživeti svoj novi prosperitet. Naravno, to ne zavisi samo od Bora i Borana, već i od ukupne situacije na planeti.”

Napominje da je svojevremeno naš grad privukao veliki broj kvalitetnih ljudi iz svih branši. Ekonomska situacija je bila dovoljno dobra da su ljudi želeli da postanu i ostanu Borani.

“Kriza u kojoj se nalazi ceo svet, reflektuje se na mala područja koja verovatno trpe više nego neki veliki svetski centri. Ipak, mislim da ne treba gubiti nadu da će stvari krenuti na bolje.”

Paja je optimista i misli da se mnoge stvari, izmedju ostalog, događaju i zbog entuzijazma, zbog vere da nešto što danas uradimo ne mora biti istog dana i materijalizovano. Smatra da nekada treba sačekati da se u potpunosti sagledaju i vide rezultati nečijeg rada.

“Mnogo puta sam kao borski omladinac muzicirao isključivo na osnovu entuzijazma, a vremenom, taj entuzijazam prerastao je u profesionalizam. Hoću da kažem da ljudima možda nedostaje malo vere u mogućnost promene na bolje. Takav stav treba menjati. Isto tako, jako bih voleo da Bor dobije onaj izgled koji je ranije imao. Tu pre svega mislim na fasade zgrada i opšti izgled javnih institucija: škola, obdaništa, Doma kulture, bioskopa”.

Vladan Vučković je i nadimak Paja poneo iz Bora.
“Često se i moje kolege muzičari čude tom sklopu mog imena, prezimena i nadimka. Nadimak nema veze sa imenom, to je istina. A istina je i da je tadaÅ¡nja komÅ¡inica iz Bora, mamina prijateljica, kumovala mom nadimku. U vreme kada sam bio vrlo mali, prikazivao se crtani film u kome je glavni junak bilo jedno malo pile, koga su zvali „Pajče“. Ja sam malo podsećao na taj lik iz crtaća, pa je to insprisalo moju komÅ¡inicu da mi da taj nadimak koji je na kraju malo izmenjen. Stvarno je interesantno da je nadimak ostao do danaÅ¡njih dana, i Å¡taviÅ¡e, postao umetničko ime. Zdravko ÄŒolić me tako predstavlja na koncertima: „Paja.“

Put do saradnika Zdravka Čolića, Paji je bio dug i zanimljiv . Imao je deset godina kada je osvojio nagradu za najboljeg mladog pijanistu Srbije, nešto vise od dvadeset godina i status člana gitarskog trija sa kojim je nastupao na Gitarijadi u Zaječaru i festival u Subotici. Ubrzo počinje da svira u beogradskim klubovima. Tada, samo na kratko, prekida svoj muzički put i odlazi u Ameriku.

“Ameriku nikada nisam video kao opciju za svoj život. Istina je da sam jedno vreme proveo u Njujorku i da sam na turnejama sa Zdravkom Čolićem obišao mnogo američkih i kanadskih gradova, ali nisam bio zainteresovan da svoje biće potpuno iščupam iz balkanskog korena i odem tako daleko. S druge strane, mora da priznam da sam često isprobavajući razne gitare i svirajući u američkim prodavnicama muzičkih instrumenata dobijao aplauze i odobravanja od samih posetilaca, Amerikanaca. Ko zna, možda bih i u Americi spletom nekih okolnosti svirao sa nekim njihovim zvezdama. Ipak, volim da govorim svojim jezikom, između ostalog.”

Sredinom devedesetih počinje da svira u bendu Kornelija Kovača i da sarađuje sa mnogim muzičkim izvodjačima. Turneje sa Zdravkom Čolićem su mu omogućile da proputuje ceo svet.

“Kao što je rekao jedan popularni engleski muzičar, svaka velika turneja je kao vojna operacija. Svirajući puno sa Zdravkom na svim meridijanima, zaista sam dobio utisak da sam deo nečeg velikog. Nije lako prebaciti desetinu ljudi i veliku opremu sa jednog na drugi kraj planete i svirati koncert za koncertom, menjajući avione i časovne zone. Ali, i u tome postoji neke draži. Ponekad se pitam kako uopšte funkcionišu sistemi poput Stounsa, Madone, Fil Kolnisa ili nekih drugih. To su ozbiljni organizacioni izazovi.”

Čitaocima BorMagazina Paja otkriva koji svetski grad je na njega ostavio najveći utisak .
“To je svakako Moskva. Verovatno postoji neka duhovna bliskost koja se reflektovala na moj odnos prema tom gradu. Naravno I zapad je fascinantan na svoj način, kao i potpuno neverovatna Australija.”

Profesionalnu karijeru ovaj muzičar, kompozitor i aranžer počeo je u nekoliko kultnih beogradskih klubova- Magnum, Dunav Fest, Tačka, Bitef. Siguran je da su mu ti počeci mnogo pomogli da kasnije, na velikim binama i važnim koncertima iskaže prisebnost i koncentraciju.

“U svojoj sviračkoj karijeri imao sam prilike da sviram i pred 100.000 ljudi na stadionima i gradskim trgovima, ali i pred pedesetak ljudi u klubovima po Srbiji. I danas sviram klupske svirke, onoliko koliko mi druge obaveze dozvole, zbog lepog druženja sa svojim kolegama, a i zbog održavanja sviračke kondicije. Klupski band u kome sviram zove se „LIBRA“ i vrlo često sviramo u čuvenoj zemunskoj „Reci“.

Prvi put je napustio Bor kada je upisao Ekonomski fakultet u Beogradu. Život u prestonici je bio važan za razvoj njegove profesionalne muzičke karijere, iako mu je bilo teško da napusti rodni grad. Opredelio se za zanimanje profesionalnog muzičara a pre nekoliko godina je dobio status slobodnog umetnika.

“ Praktično, živim od muzike i živim za nju. Živeti od muzike nije lako, ali bavljenje muzikom može da donese neobične događaje i iskustva.”
Paja privodi kraju svoj peti po redu instrumentalni album koji će biti „naslonjen“ na tradiciju džez muzike.

“S obzirom da sam se bavio radom na svom novom autorskom delu, a koji je oslonjen na džez, sluÅ¡ao sam neke džez albume i podsećao se radova džez muzičara koji su izvrÅ¡ili uticaj na mene: Džordž Benson, Džango Renart, Džoe Pas, Majls Dejvis, Roben Ford. Mislim da sam uspeo da kroz džez forme ostvarim i neki svoj autentični zvuk koji gajim već godinama unazad. Nezavisno od toga, iznova i iznova se divim nekim bendovima koji su stvarali legendarni zvuk pop i rok ere sedamdesetih i osamdesetih. PokuÅ¡avam da pronaÄ‘em i neke nove bendove ili pevače koji bi me zaintrigirali. Isto tako, na Youtube-u sam nedavno uživao u nekoliko sjajnih i pomalo zaboravljenih snimaka izvanredne i neponovljive beogradske grupe „Ekatarina Velika“.

Pre dve godine u intervjuu za Bor030, Paja je nagovestio da želi da učestvuje na inostranim muzičkim festivalima.

“ Ti planovi i dalje postoje. Veliki broj mojih angažmana glavni su razlog što ti planovi još uvek nisu ostvareni. Puno vremena i energije ulagao sam u turneje koje sam svirao sa Zdravkom Čolićem, a kasnije, paralelno i sa Kikijem Lesendrićem. Takođe u izvođenja brojnih pozorišnih predstava, u mnoga studijska snimanja. Vrlo teško je uklopiti termine za brojne, brojne nastupe koji uvek zahtevaju i podrazumevaju visok profesionalni nivo. U svakom slučaju, u danima koji dolaze u znatno većoj meri posvetiću se koncertnom predstavljanju svog autorskog rada. “

Njegov sin, Aleksa, ide u treći razred muzičke škole, svira klavir. Primećuje da je sve više zainteresovan za muziku.

“Ne očekujem od njega da bude moja kopija, ali mi je drago da stiče neka fundamentalna znanja u muzici, koja će mu možda nekad i konkretno poslužiti. Mislim da rok i pop muzika zaslužuju da im se vrati deo medijskog prostora koji su imali ranije, da bi mladi ljudi mogli da imaju izbora u onome što će slušati. To bi morala da bude kulturna politika ove zemlje.“

Paja smatra da poplava medijskog neukusa utiče na formiranje mišljenja na pogrešnim osnovama.
“Narodna muzika mora da postoji i mora da bude deo kulturne tradicije ovog naroda, ali je ne treba zloupotrebljavati za stvaranje post-modernih muzičkih „FrankenÅ¡tajna“ koji nemaju suÅ¡tinsku vrednost.”

Na osnovu Pajine životne priče, možda bi neki logički sled Pajine karijere bio u pedagoškom pravcu. Zato sam ga pitala da li bi se nekada vratio u Bor i rado kao profesor gitare.

“Moj život odvija se u Beogradu, mada mislim da bih mogao ponovo da živim u Boru. Jako mi je drago da postoje mladi ljudi koji vole gitaru i koji bi želeli da je štobolje upoznaju. Ja tu svakako mogu da budem od pomoći, ako ne kao stalni nastavnik, onda možda kao neko ko bi s vremena na vreme dolazio i delio sviračka iskustva sa tim mladim svetom. Moram ponovo da naglasim da je moj hobi na kraju postao i moj posao. Mislim da mladi ljudi treba da imaju što više hobija, jer se nikad ne zna šta u nekom trenutku može da preraste u profesiju.”

Ogromno Pajino iskustvo je nemoguće zanemariti pogrešno bi bilo neiskoristiti priliku i pitati ga za savet koji će možda pomoći Boranima koji sanjaju o muzičkoj karijeri.

“Princip koji važi je isti za sve nas – sluÅ¡ati kvalitetnu muziku i formirati miÅ¡ljenje i ukus na nečemu Å¡to je potvrdilo svoju muzičku vrednost kroz decenije, a ne isključivo na prolaznim instant atrakcijama.”

Zahvaljujemo Vladanu Vučkoviću Paji na izdvojenom vremenu za naš sajt.