Marko Đorđević

Svet u kome živimo brzo se menja ali neke stvari ostaju iste. Kao na primer dečije želje i snovi. Devojčice sanjaju da postanu balerine i glumice. Dečaci da postanu vatrogasci, policajci ili poznati sportisti. Svakako piloti! Većina dece naravno tokom odrastanja shvati da vatrogasci i policajci ne deluju više tako privlačno kao onda kad su bili mali, ali zvanje pilota iz decenije u deceniju uspeva da zadrži svoju neodoljivu privlačnost i draž. Ja sam imao tu čast da popričam sa čovekom koji je svoje dečačke snove uspeo da pretoči u stvarnost, da popričam sa jednim izistinskim pilotom, i to još vojnim pilotom!

Njegovo ime je Marko Đorđević.  Na pitanje da nam ukratko opiše svoje napredovanje u ulozi pilota Marko odgovara:
„Akademiju sam zavrÅ¡io krajem 2006. godine, trenutno imam čin poručnika. To je drugi čin posle čina potporučnik, na koji se stiče pravo nakon 3 godine službe i u zavisnosti od postignutih rezultata dobija se postavljenje. Ranije je bilo standardno dobiti čin posle odreÄ‘enog broja godina ali je taj sistem ukinut. Nakon tog čina i joÅ¡ 3 godine, ako se ispune uslovi, dobija se čin kapetana, posle tog čina sticanje uslova se gleda na svakih 4 godina, a činovi dalje idu od majora, potpukovnika, pukovnika do generala… MeÄ‘utim, u praksi ti činovi kod nas u avijaciji nisu od tolikog značaja koliko recimo u peÅ¡adiji…“

Mene je oduvek interesovalo da li budući pitomac mora imati savršeno psihofizičko zdravlje da bi postao pilot. Ono što kruži kao legenda jeste da vas i čak i naoko bezazleni kvar na zubima može eliminisati iz izbora za ovo prestižno zanimanje.
„Prijemni testovi su bili dosta zahtevni i sastojali su se od viÅ¡e elemenata… zdravstveni pregledi koji su obavljeni na VMA i gde je bukvalno sve proveravano. Zatim su doÅ¡li testovi iz matematike i engleskog jezika i fizička provera. Kandidati koji bi proÅ¡li te testove nastavili bi dalje sa prijemnim testovima, a to je podrazumevalo preživljavanje u prirodi (10 dana na planini gde se sva ishrana svodi na stvari iz prirode), padobranska obuka (svaki kandidat je morao bar 2 puta da iskoči padobranom iz aviona) i na kraju selektivno letenje na avionima tipa utva 75 (nakon jednonedeljne zemaljske obuke svaki kandidat bi sa nastavnikom letenja upravljao vazduhoplovom kako bi se nakon nekih 12 sati naleta, utvrdilo da li poseduje odreÄ‘enu sposobnost i smisao za letenje). Na kraju bi se sabrali svi rezultati i oni meÄ‘u boljima bi prolazili dalje i bivali primljeni na Vojnu Akademiju.“

Marko u svojoj uniformi i pilotskim naočarima deluje kao savršeni junak iz nekog akcionog filma. Zato ga pitam: Da li si i pre Vojne akademije održavao svoju fizičku kondiciju? Da li se baviš nekim sportovima? Video sam na facebook-u tvoje brojne slike sa skijanja. Da li je to možda tvoj omiljeni sport?

A Marko na to kaže:
„Dok sam živeo u Boru trenirao sam streljaÅ¡tvo nekih 7 godina, pored toga rekreativno atletiku i koÅ¡arku. Od svega toga danas joÅ¡ samo atletiku forsiram. Aktivno se joÅ¡ bavim planinarenjem, smučanjem, klizanjem, alpinizmom…“

Sledećim pitanjima pokuÅ¡avam da prodrem u samu suÅ¡tinu njegove povezanosti sa ovim, pre svega, rizičnim zanimanjem. Pretpostavljam da osoba koja postane pilot gaji veliku strast prema avionima, mehanici, tehnici. Da li je to slučaj i sa tobom? Ili su ti možda bitnije neke druge stvari, uzbuÄ‘enje koje takav posao donosi, disciplina…. neÅ¡to drugo?

„Jedini razlog odabira ove profesije je strast prema letenju u borbenim avionima, gde odmah morate shvatiti da je vojno letenje dosta složenije nego u civilstvu. Odlikuje se velikim psihofizičkim naprezanjima u letu što ovaj posao čini mnogo zanimljivijim i izazovnijim.“

Kada si odlučio da upišeš Vojnu akademiju, odsek Vazduhoplovstvo?

„Borbeni avioni su me interesovali još u osnovnoj školi, tako da se može reći da sam imao onaj standardni dečački san o letenju. Kada sam završio srednju školu prijavio sam se na konkurs koji je izdala Vojna akademija za smer vazduhoplovstvo. I to je bilo to.“ – kroz smeh odgovara Marko. Kao da je to neka najjednostavnija stvar u životu.

Niko ne postaje pilot preko noći. To verovatno oni sami najbolje znaju, kroz šta su sve prošli da bi jednog dana slobodno jezdili nebom iznad svoje zemlje. Zato Marka molim da nam kaže nešto o svojim danima na Akademiji. Kako je tekla obuka? Koliko je bilo teško/lako proći kroz sve što je bilo potrebno?

„Što se tiče Vojne akademije, ona traje 4 godine za smer vazduhoplovstvo. U prva 4 semestra ubačeno je oko 40 ispita tipa matematika 1 i 2, fizika, aerodinamika, mehanika leta ,elektronika, sociologija i sl… ostala 4 semestra su podrazumevala obuku u letenju koja se sprovodila većim delom na aerodromu Golubovci u Crnoj Gori.“

Okej, to je deo koji se odnosi na obrazovanje iz knjiga. Kaži nam nešto konkretnije o letenju. Opiši čitaocima jedan dan vežbi leta.

„Jedan letački dan obično ujutru počinje brifingom, doručkom i onda odlaskom na letački zadatak. U zavisnosti koliko letova je planirano za taj dan, na stajanci i u vazduhu se provede veći deo radnog vremena. Na stajanci su uglavnom pauze između poletanja i sletanja kada se menjaju posade i avioni dopunjuju gorivom. Na kraju letenja se održi analiza tog dana i priprema za naredni letački dan. Radno vreme je od 07.00 do 15.00h svakim radnim danom ili od 18:00 pa do nekih 12:00h ako se leti noću.“

Vazduhoplovstvo i protivvazduhoplovna odbrana Vojske Srbije (skraćeno ViPVO VS) je vazduhoplovna oružana formacija Republike Srbije. U njen sastav ulaze vazduhoplovne i protivvazduhoplovne jedinice Vojske Srbije, podeljene na avijacijske baze, raketne jedinice, jedinice veza i elektronskog izviđanja i na inženjerijske jedinice. U inventaru se nalaze lovački, bombarderski, transportni, izviđački i trenažni avioni, borbeni, transportni i izviđački avioni, raketna brigada i trupna protivvazduhoplovna artiljerija. Pripadnih oružanih snaga ima svoje taktičke zadatke koje mora da ispuni. Zato Marka pitam: Koji su to zadaci za koje se u vojsci obučavate kao vojni piloti?

„Trenutni zadaci obuhvataju održavanje trenaže po određenim vežbama lovačko-bombarderske avijacije. Pored toga jave se i zadaci za potrebe nekog aeromitinga ili parade, izviđanje vremena, prikazivanje akrobatskih mogućnosti aviona i slično.“

Prelazim u razgovoru na neÅ¡to Å¡to znam da bi meni lično bilo velika prepreka da se bavim zanimanjem koji se Marko bavi. „Ne bih da ti postavljam pitanja tipa „Da li te je strah dok si u vazduhu…“ i slična. Lično mislim da svaka osoba oseća odreÄ‘eni stepen straha kada zna koji sve rizici postoje dok se nalazi nekoliko kilometara od zemlje u letelici kojom sam upravlja… ViÅ¡e me interesuje kako taj strah savladavaÅ¡? Jer postoje neke tehnike koje koristiÅ¡? Koliko su vas na Akademiji obučavali da se izborite sa strahom koji je neizbežni pratilac vaÅ¡eg posla?“ Ali Marko ima iznenaÄ‘enje za mene.

„Što se tiče straha, verovao ili ne, njega nema. A i da neko ima strah, nema vremena za razmišljanje o njemu jer kada se sedne u vazduhoplov sve misli su usresređene na što bolje upravljanje istim i uspešno obavljanje zadatka. Ko se boji jednostavno nije stigao do tog nivoa da sedne u avion.“

Okej… ne uspeva potpuno da me ubedi. Ali možda je to upravo ono o čemu sam ga pitao. Način da strah prevaziÄ‘e. Meni je ova tema ipak i dalje interesantna. Zato mu postavljam jedno povezano pitanje: Pretpostavljam da imaÅ¡ devojku (ili možda suprugu?)… Kako se tvoja lepÅ¡a polovina pomirila sa poslom kojim se baviÅ¡? KažeÅ¡ da piloti ne smeju sebi da dozvole luksuz straha. Kako je sa njihovim suprugama, devojkama?

Marko, kao pravi džentlmen, ne propušta da u svom odgovoru svoju devojku malo pohvali:

“Devojku imam, da, ona je takođe iz Bora i dosta je uspešna osoba i sama. Završila je Pravni fakultet u roku, sa prosekom 10.0, i danas je najmlađi magistar Rimskog prava na fakultetu u BG-u. Trenutno radi kao saradnik iz istoimenog predmeta a za 2-3 godine planira da doktorira i postane zvanični profesor. Od nje imam punu podršku i razumevanje što se tiče mog posla , što mi dosta znači. A što se njenog straha tiče, pa bude ga tu i tamo po malo. “

SpominjeÅ¡ Bor… Kakav je tvoj odnos prema Boru? Da li često dolaziÅ¡ do Bora?

„U Bor dolazim često, proÅ¡le godine sam čak i galebom napravio krug iznad grada. Od svih predela Srbije gde sam leteo, naÅ¡ kraj je ipak najinteresantniji!“

ÄŒekaj… preleteo si svojim avionom preko Bora?! – njegova gotovo usputna rečenica izaziva moje oduÅ¡evljenje. Kako se to desilo? Ne verujem da je okolina Bora i istočna Srbija često na kursu redovnih vežbi?

„Let je bio neka vrsta nagrade jer se inače retko kada leti u naÅ¡em delu, najviÅ¡e zbog postojanja same zabrane letenja iznad DubaÅ¡nice zbog znaÅ¡ već čije vile…. Kada su mi saopÅ¡tili prethodni dan da sam dobio let čija marÅ¡ruta ide preko Bora nisam mogao da verujem, to sam želeo dosta dugo jer mi je stalo bilo da preletim malo i iznad svog kraja. Za taj let sam se posebno bio spremio.“

Kako je prošao let, šta si sve uspeo da vidiš? – pitanja prosto naviru iz mene.

„Odmah nakon poletanja i nekoliko prekretnih orijentira (Pančevo-Požarevac-Petrovac na Mlavi) spoznao sam poznate obronke naših okolnih planina. Još sa pozicije Žagubice sam ugledao dim iz Borskih dimnjaka i instinktivno usmerio avion u tom pravcu. Dan za letenje bio je nikad lepši, a sama priroda u tom delu Srbije veoma interesantna, naročito za letenje na malim visina. Nakon 20min od poletanja, prošao sam Crni vrh a zatim se ukazalo i Borsko jezero a ubrzo i ceo grad. Tu sam već počeo da hvatam pravac kako bi grad preleteo uzdužno i po sredini, istovremeno sam smanjivao visinu leta na nekih 400 metara“

Ja sam iskreno i u potpunosti zadivljen. Pokušavam sebi da dočaram tu sliku. Kako si se osećao u tom trenutku?

„Osećaj je bio fantastičan, gotovo neverovatan; konačno mi se ostvarila želja da iznenadim svoje roditelje i ostale prijatelje! PoÅ¡to sam preleteo grad uzduž, napravio sam zaokret u levu stranu i napravio krug oko prokopa. Kada sam drugi put bio iznad grada uradio sam jedan valjak u znak pozdrava a zatim nastavio dalje po marÅ¡ruti ka KruÅ¡evcu. Iako je bila malo veća visina, sve sam mogao da prepoznam, svoju zgradu, Å¡kolu…. Taj let definitivno neću nikada zaboraviti, svakim danom se nadam da će opet neko odobriti prelet tog kraja, odlucio sam da sledeći put proÄ‘em izmeÄ‘u borskih dimnjaka!“

Koja su tvoja interesovanja u životu pored aviona i vazudohoplovstva? Po tvojim postovima na facebook-u stekao sam utisak da voliš da slušaš rok muziku. Ja sam lično veliki ljubitelj rok muzike i to mi je uvek omiljena tema za razgovor. Koje grupe voliš da slušaš? Da li često izlaziš?

„Od muzike sluÅ¡am pretezno YU Rock, grupe tipa Azra, Smak,Labaratorija zvuka, Prljavo kazaliste…Mada nije isključeno da nekad odem na house ili trance žurku.“

Ovo je ono što volim da otkrijem kod ljudi. Nekako uvek gajim veće simpatije prema osobama koje nisu potpuni zagriženici za svoj posao, koliko god on bio zanimljiv ili glamurozan, već umeju i da se opuste i uživaju u životu. Stekao sam upravo takav utisak o Marku. Ali da se vratimo još malo na to čime se on bavi. Sledeće pitanje javlja mi se tog trenutka – Da li letiš samo u avionima ili imaš obuku i za helikoptere?

„Letim samo na avionu ,ta podela je usledila na 3. godini akademije. U odnosu na letačke karakteristike delili su nas na pilote aviona i helikopteraše. Ko je imao bolje letačke ocene, odnosno talenat išao je na avione, lošiji naravno na helikoptere.“

Kakvo je opšte stanje u Vojsci Srbije danas i da li si ti zadovoljan svojim poslom, platom?

„Stanje u vojsci nije baÅ¡ sjajno ali je primetan napredak, joÅ¡ kada se potpuno profesionalizuje sastav i ukine vojni rok, biće vraćen stari ugled… Možda skoro kao u doba JNA…“ – razmiÅ¡lja Marko setno. – „Pored svega, poslom sam dosta zadovoljan jer radim ono Å¡to volim. Ma radio bih ovo čak i da me ne plaćaju!“

Prethodno pitanje postavio sam ti ciljano. Poslednjih godina (možda i decenija) u novinama često može da se pročita priča kako je tehnika u vojsci zastarela, kako nema dovoljno para za obnovu sredstava… Za vazduhoplovstvo se konkretno spominje da nema nijedan borbeni avion mlaÄ‘i od dvadeset godina. Å ta ti misliÅ¡ o tome? Da li se osećaÅ¡ bezbedno u avionima kojim letiÅ¡?

„Kada je u pitanju tehnika ,istina je da je dosta stara ali ispravnost je uvek na visokom nivou…joÅ¡ uvek se nije desilo da neko uÄ‘e u avion a da nije potpuno proveren i ispravan. Trenutno vojska razvija novi avion za obuku pod nazivom „Lasta“ pokazao se kao dosta isplativ i dobar pa su Iračani unapred kupili oko 35 komada, a trenutno se i obučavaju kod nas na aerodromu na tom tipu. U narednom periodu planira se nabavka novih lovačkih aviona najnovije generacije kao i modernizacija galebova G-4 kako bi bili prelazni tip za taj viÅ¡enamenski avion. To bi sve trebalo da bude zavrÅ¡eno do 2015 godine.“

Tada mi na pamet pada jedna turobna misao. Sećanje na pogibiju iskusnog, odlikovanog vojnog pilota Ištvana Kanasa na aerodromu Batajnica. Tadašnji izveštaji ukazivali su na to da je nesreća bila greška pilota a ne kvara letelice. Ali Marka ne želim da podsećam na to. Zato ga samo jednostavno pitam: Da li si učestvovao na nekom aeromitingu? Ako nisi da li imaš želju?

„Do sad nisam učestvovao ni na jednom aeromitingu, a i nemam posebnu želju za tim. Možda u kasnijoj karijeri kada nakupim joÅ¡ sati naleta jer je to letenje neÅ¡to najrizičnije (pored učestvovanja u ratu naravno) i zahteva veliko iskustvo.“

Njegov odgovor naveo me je na razmišljanje o istinskoj neustrašivosti tih ljudi. Biti pilot vojnog aviona možda nama laicima jeste nešto preterano uzbudljivo i fascinantno, ali i ovaj posao, kao i svaki drugi ima svoje tamnije naličje. Marko je pre svega pripadnih vojske Srbije. Zato mu postavljam jedno direktno pitanje na koje želim direktni odgovor: U nekoj hipotetičkoj budućnosti ako bi na ovim prostora ponovo došlo do oružanog sukoba da li bi svojevoljno i spremno prihvatio svoju dužnost, poleteo avionom u zaštiti zemlje?

Marko odgovara: „A u slučaju rata naravno da bih se odazvao dužnosti i učestvovao, nemoralno bi bilo odbiti nešto za šta sam obučavan i plaćen.“ Meni je ovo sasvim dovoljno i uverljivo.

UviÄ‘am da je Marko (i ja zajedno sa njim) primio dovoljnu dozu ozbiljnosti. Zato razgovor skrećem u neke opuÅ¡tenije vode. Da ostavimo malo po strani ozbiljnost tvog posla i zadatke u vojsci… Piloti se neizbežno povezuju sa slikom neustraÅ¡ivog heroja u uniformi koji prkosi sudbini. Uz pilote nekako prirodno ide imidž „žestokih momaka“ Å¡to je naročito zanimljivo, pretpostavljam, damama i ženskom rodu. Setimo se samo filma Top Gun (Uzgred da li voliÅ¡ da gledaÅ¡ ovaj film, da li ti se sviÄ‘a, i koliko je on realan Å¡to se tiče života pilota?) Da li sam u pravu? Koliko misliÅ¡ da se ti uklapaÅ¡ u takvu sliku? Kako dame reaguju kada saznaju da si ti pilot?

„Top gun je kultni film, ne verujem da postoji pilot koji nije gledao taj film bar 3 puta! Film je dosta ulepÅ¡an, nije baÅ¡ tako sve ali ima i neke istine. Pokazuje pod kolikim pritiskom se radi i način na koji se taj pritisak poniÅ¡tava ( ludovanja žurke i žene ). Ranije generacije pilota, odnosno starije kolege pamte mnogo bolja vremena i taj fillm je skoro niÅ¡ta naspram njihovih doživljaja ali to su bila druga vremena…“

(Ovde me je već sasvim pridobio i već zainteresovano ćuljim svoje uÅ¡i, ali…)

„Danas je malo teže sve to ponoviti ,ljudi su drugačiji ali se ipak kad tad okupi odreÄ‘ena ekipa kolega koja napravi neke bahanalije sa vremena na vreme čisto da se održi neka tradicija. A u vezi sa tim damama, pa svaka drugačije reaguje kada sazna da je u druÅ¡tvu pilota. U svim slučajevima se trudimo da ispadnemo „džentlmeni“. :)“