Jelena Radovanović

Detinjstvo u Boru, kako kaže, pamti kao neprekinuti niz lepih dana.

– RoÄ‘ena sam 1972. godine. Prva asocijacija na to vreme mi je ono socijalističko ekstremno rano buÄ‘enje uz radio i pesma koju je radio „Bor“ puÅ¡tao kao svoju Å¡picu – „Požuri druže, brže, joÅ¡ brže, za sreću zemlje da sebe daš“. Onda bi Ismeta Krvavac pevala „Zemljo moja“. Muzika i mirisi možda najbolje opisuju jedno vreme, pa tako su ta proletersko-patriotska muzika u rano jutro, veliki borski snegovi zimi, miris borskog dima, prepečenog hleba sa maslacem, „Politike“, kavabona u mojim džepovima i miris hola osnovne Å¡kole „Vuk Karadžić“ možda ono Å¡to najbolje može da opiÅ¡e moje borsko detinjstvo.

Ipak, navodi Radovanović, Bor je tada bio grad koji se dosta razlikuje od ovog kakav je danas.

– Bor je tada za mene bio centar dečjeg svemira, ali čak i bez te distorzije proÅ¡losti koja mnogo toga idealizuje, bio je to grad koji se dosta razlikuje od ovog sadaÅ¡njeg. Duh vremena je bio sasvim drugačiji, postojala je ta socijalistička idila grada, teÅ¡ko objaÅ¡njiva danaÅ¡njim mlaÄ‘im generacijama. Bor je bio prosperitetan, multikulturalan, industrijski grad u koji je hrlila tadaÅ¡nja inženjerska elita Jugoslavije. Kao dete sam dane i zimi i leti provodila napolju sa decom iz susedstva, čak i ako je to podrazumevalo betonska igraliÅ¡ta izmeÄ‘u desetospratnica u Ulici Albanske spomenice.

Koliko dugo ste živeli u Boru?

– Do svoje dvanaeste godine sam živela u tzv. čačanskim soliterima. Onda smo se preselili na drugi kraj grada, u zgradu u Ulici 3. oktobar, nadomak obdaniÅ¡ta „Dečja radost“, pa sam time promenila i Å¡kolu i od petog razreda osnovne iÅ¡la u Å¡kolu „3. oktobar“. U Boru sam bila najpre do osamnaeste godine, dok nisam otiÅ¡la na studije u Beograd. Diplomirala sam engleski, na odseku za anglistiku FiloloÅ¡kog fakulteta. U Beogradu sam provela deset godina i vratila se ponovo u Bor na dve godine, pre nego Å¡to sam iz njega otiÅ¡la 2002. Tada sam se preselila u Nemačku. Sve vreme živim u gradu BraunÅ¡vajgu, a bavim se predavanjem engleskog jezika odraslima i prevoÄ‘enjem sa engleskog i nemačkog.

Kada ste napisali svoju prvu pesmu?

– Prvu pesmu sam napisala kad sam imala pet godina. Nisam sigurna da li je ovaj smeÅ¡ni pesmuljak bila baÅ¡ prva, ali je bila meÄ‘u prvima i nje se danas jedino sećam: „Tačno u dva sata/neko otvori vrata/ ko, hteli biste znati/ to ne beÅ¡e niko drugi/ nego moja mati“. Imala sam veliku podrÅ¡ku moje nastavnice srpskog u osnovnoj Å¡koli i na tome sam joj vrlo zahvalna. U srednjoj Å¡koli se tipično adolescentski nisam slagala sa konvencionalno-fosilnim načinom predavanja književnosti, pa nisam mogla ni da imam ni da očekujem neku preteranu podrÅ¡ku.

Do sada je objavila četiri knjige poezije: „Povremeni prekidi sa zujanjem“, „Sitne iznutrice“, „Džibra“ i „Otvoreni prelomi“.

– Sve su objavljene u Srbiji. Prva u izdanju Narodne biblioteke u ÄŒačku 2000. godine, dve u izdanju Brankovog kola iz Sremskih Karlovaca 2002. i 2006. i poslednja, u izdanju Narodne biblioteke u Boru 2012. godine.

Koji pesnik ili pesnikinja su, na neki način, Vaši uzori?

– Ima viÅ¡e pesnika koji mi nisu uzori u pravom smislu, ali koje volim i koji su me sigurno obeležili. To su: Vilijem Batler Jejts, Vilijem Blejk, Žak Prever, Å arl Bodler, Filip Larkin, Ana Ahmatova, Federiko Garsija Lorka, Sima Pandurović, Rade Drainac, DobriÅ¡a Cesarić, Brana Petrović, Novica Tadić, Nikanor Para, Vislava Å imborska.

Jelena Radovanović je do sada, za svoje stvaralaštvo, osvojila nekoliko nagrada.

– Dobila sam Disovu nagradu 1999. godine za prvu knjigu pesama. Dve godine kasnije usledila je Brankova nagrada DruÅ¡tva književnika Vojvodine, pa zatim nagrada za knjigu godine Narodne bibilioteke u Boru 2003. U Nemačkoj sam dobila dve prve nagrade Univerziteta u BraunÅ¡vajgu za poeziju i prozu pisanu na engleskom jeziku. Ipak, nijedna od tih zvaničnih nagrada mi ne znači koliko priznanje anonimnih čitalaca koji se potrude da me naÄ‘u kako bi mi lično rekli da im se neka moja knjiga ili pesma dopala. Ta satisfakcija ne može da se poredi sa bilo kojom nagradom.

Njene pesme našle su se u „Antologiji srpske poezije (1847-2000)“, Nenada Grujičića, pored pesnikinja kao što su Desanka Maksimović i Milica Stojadinović Srpkinja.

– Saznala sam da sam se naÅ¡la u toj kapitalnoj „Antologiji“ tek nakon Å¡to je ona bila objavljena. To je laskava stvar, bez svake sumnje. Ne samo biti u druÅ¡tvu pomenutih pesnikinja, već i svih ostalih koji su obeležili srpsku i jugoslovensku poeziju u rasponu od sto pedeset godina. U „Antologiji“ su se naÅ¡li i neki stari zapostavljeni i skrajnuti pesnici koji su i meni bili otkrovenje, pa me takav pristup pravljenju antologije joÅ¡ viÅ¡e obradovao.

Takođe, pesme i prevodi su joj objavljivane u „Politici“, „Večernjim novostima“, „Letopisu Matice srpske“, „Beležnici“, „Književnom magazinu“, ali i u francuskom elektronskom časopisu.

– Poezija, verovatno, jeste moj životni poziv, ali ne i profesija. Od poezije nijedan pesnik ne treba da živi, jer bi onda pisao za novac, a to je pogreÅ¡an motiv, bar kad je o pisanju reč. Pisanje je unutraÅ¡nji imperativ, ne profesija, joÅ¡ uvek nepoljuljano idealistički verujem u to. Ne poznajem nijednog pesnika, ni u Srbiji ni u Nemačkoj, koji živi samo od svoje poezije. Ne znači da ih nema, ali volela bih da ih upoznam, pa da ih priupitam kako izvode taj trik.

Ko su, po Vašem mišljenju, trenutno, mladi pesnici u Srbiji koji se najviše ističu?

– TeÅ¡ko je i nezahvalno u poeziji birati najbolje. Poezija nije i ne treba da bude takmičarska delatnost. SviÄ‘a mi se kako piÅ¡u Dragana Mladenović, Tanja Stupar Trifunović i Ivana Maksić.

Ipak, kako ističe Radovanović, poezija je danas nepravedno zapostavljena.

– Nisu zapostavljeni pesnici, već poezija, iako se objavljuje viÅ¡e nego ikad. Takav je meÄ‘utim duh vremena. PodreÄ‘en prozi, da ne kažem prozaičan. Poezija se joÅ¡ uvek doživljava kao elitistička i teÅ¡ko razumljiva rabota skrajnuta od masa, način pisanja koji nije populistički i koji plebs ne može i ne treba da razume. Poezija je, pored toga, uvek imala taj sporodelujući efekat, afirmiÅ¡e se godinama i decenijama. Ona koja položi ispit vremena je, meÄ‘utim, esencija jezika, estetike i duha jednog naroda i ono Å¡to će govoriti o nama u vekovima koji dolaze.

Koliko često dolazite u Bor?

– U Bor dolazim obično četiri puta godiÅ¡nje. Tamo imam neprocenjiva i nezamenljiva prijateljstva i stalno sam sa mnogima u kontaktu. Da paradoks bude veći, Å¡to sam duže u inostranstvu, sve viÅ¡e prijatelja stičem u Srbiji, u velikoj meri zahvaljujući i literarnim vezama i druÅ¡tvenim mrežama.

Koliko se Bor promenio od kada ste otišli u Nemačku do danas?

– Grad se u poslednjih desetak godina jeste promenio u kozmetičkom smislu, ali me te fasade okrečene samo prema ulici, kružni tokovi, fontane i žardinjere ne zavaravaju previÅ¡e, jer je to Potemkinovo selo samo odraz velikog opsenarstva na makroplanu. Å to znači da smo kao narod već četvrt veka taoci pljačkaÅ¡a i bandita prividno različitih političkih orjentacija, koji od devedesetih na ovamo samo recikliraju sami sebe. Srbija trenutno politički reanimira devedesete, Å¡to znači da smo na svom moralnom i duhovnom dnu, da živimo u teroru primitivizma i da doživljavamo svoj najveći istorijski debakl u poslednjih sto godina. No, po zakonu sinusoide će i to proći, s tim Å¡to u tom iščekivanju da zlo proÄ‘e prolaze i naÅ¡i životi i to je ono Å¡to definiÅ¡e naÅ¡e beznaÄ‘e.

Ipak, nije sigurna da li će se vratiti da živi u Boru.

– Ne znam, najiskrenije. Ne zna se Å¡ta nosi sutra, ali zasad povratak u Bor nije u planu.