Ana Đurić

Ana Đurić, talentovana balerina iz Bora me čeka u njenom omiljenom kafiću na Obelićevom vencu, spremna da svoju priču među prvima podeli sa čitaocima sajta BorMagazin.com . Ne mogu da ne primetim da joj je ruka u gipsu.

„Polomila sam je na probi za Republičko takmičenje koje se sutra održava u Pančevu“. Zabrinuta i začuđena što će i sa polomljenom rukom nastupati, Ana mi kroz osmeh objašnjava: „Ovo je moj izazov. Dokazaću sebi da sam najbolja tako što ću konkurenciju pobediti i sa polomljenom rukom“.

Iako ne voli da daje izjave za medije, Ana je rado pristala da podeli zanimljive trenutke njenog života sa svojim bivšim sugrađanima. Ova mlada balerina je do desete godine živela u Boru, zatim se preselila u Kragujevac, a kako pohađa srednju baletsku „Lujo Davičo“ u Beogradu, tamo živi već četiri godine. Napominje da najviše voli Bor.
„Najduže sam živela u Boru. Ovde sam zavolela balet, stekla prijatelje za ceo život, ovde mi je porodica. Često se vraćam ovom gradu, jer se u njemu najbolje odmorim. Volim da idem na Borsko jezero, detinjstvo i dane bombardovanja sam provela tamo“.

Sa šest godina je poželela da nauči da svira klavir. Kako je bila isuviše mala, nije mogla da ostvari želju. Ipak, na njen sedmi rođendan, profesorka baleta ju je pozvala i saopštila radosnu vest. Primljena je u nižu baletsku školu. Dva puta je išla u pripremni razred, a u Kragujevcu je nastavila da igra. Međutim, balet dugo nije shvatala ozbiljno.

„Nisam znala da ću se profesionalno baviti baletom do šestog razreda osnovne škole. Sa 11 godina sam učestvovala na prvom takmičenju i nisam osvojila ni jednu nagradu. To mi je poljuljalo samopouzdanje, ali sam rešila da još jednom probam. Sledeće godine sam na republičkom takmičenju bila prva. Dobila sam mnogo pohvala, čak i ponudu da već tada upišem srednju školu. Naravno to nisam uradila, ali sam donela odluku da ću biti balerina. Najdraža medalja mi je jedno drugo mesto na republičkog u Beogradu. Znala sam da sam najbolja, ali su pobedili učenici čiji su profesori bili u žiriju. Bila sam tužna, jer sam mislila da neću igrati na gali, ali su me ipak pozvali i ja sam nastupila. Tad sam shvatila da nagrada nije bitna. Smatram da igrači ne igraju za sebe i žiri, već za publiku, što ja i radim.“

Dok nije upisala srednju školu, promenila je mnogo profesora. Ističe da ne može da odluči koja je od njih najbolja i od koje je najviše naučila, jer joj je svaka pokazala i naučila je nešto novo. Tek u srednjoj školi je shvatila šta je pravi rad.

„Uh, čitav dan mi je isplaniran. Ujutru idem na teorijske časove. Srednja baletska sadrži olakšani program gimnazije, tako da predrasude da su balerine glupe ne piju vodu. Nakon ovoga čekaju me baletski časovi, a posle i probe za takmičenje. Obaveze završim oko šest ili sedam uveče. Tada volim da se odmaram, pijem kafu sa drugaricama. Često u domu vežbam onoliko koliko uslovi dozvoljavaju, radim pokrete, razgibavam se, a kada je potrebno, učim.“, otkriva nam Ana.

Zbog brzog i napornog tempa, ova talentovana devojka ne stiže da jede u domu u kome živi.
“ Nekada se posle dva dana setim da dugo nisam ništa jela, pa pojedem koju mandarinu jer mi one najbolje i najbrže osveže“.

Ana je usmerena ka klasičnom baletu, mada smatra da se odlično snalazi i u modernom, ali i u karakternim igrama. Napominje da joj se više sviđa francuski od ruskog stila, jer je mnogo nežniji. I sama je dosta nežna i romantična, pa tako ponekad voli da se nakon napornog dana opusti uz knjige Frederika Moće.

Ova mlada balerina je svoj stil i tehniku usavršila uz pomoć njene sadašnje profesorke Rose Milić. Ona joj je velika podrška, jer pored znanja koje joj prenosi, prati je na koncertima i takmičenjima.

„ Nisam sujeverna, nemam srećne baletanke i nemam nikakav ritual pred nastup. Kada mi je važan dan, bitno mi je da u školu krenem putem kojim najčešće idem, a pred nastum profesorka Rosa mi poželi sreću rečima: „pu, pu, pu“, da me ne bi urekla. Čak i kada ne putuje sa mnom, u poruci mi pošalje ove reči i uvek me smiri.“

Balet je Anina prva ljubav. Kaže da se zbog njega svega odrekla, a ponekad se boji da će morati da bira izmedju baleta i ljubavi. Već jedanaest godina trenira veoma naporno i često poželi da odustane.

„Mnogo se nerviram kad ne mogu da uradim pokret koji želim, zato veoma često plačem na probama. Kada sam nervozna, napravim pauzu da se smirim, slušam muziku i šetam kroz školu, a onda se vratim u salu i nastavim sa radom. Profesorka me je naučila da kada uđem u salu, svaki problem ostavim van nje. Ipak, to je nekad veoma teško, ali se maksimalno trudim. Čak i po cenu da u isto vreme plačem i vežbam. Volim da znam da sam dala sve od sebe. Za jedno takmičenje je lično htela da me sprema čuvena balerina, Ašhen Ataljanc. Ona mi je odala tajnu, da kad je nervozna jer ne može da uradi pokret, vrišti na sav glas. Tako je znala često da me uhvati za ruku i na sred sale, počne na sav glas da vrišti sa mnom.“

Iako je mnogo puta nastupala, uvek ima veliku tremu.

„Ne volim kad znam da je moja porodica u publici, jer je trema tada još i veća, pa mi se desi da pogrešim na mestima gde nikada nisam. Jednom je moj brat došao da gleda moj nastup. Igrala sam dobro, koreografija je zahtevala da napravim laku vrtešku, i u toku mog poslednjeg vrtenja izgubila sam ravnotežu i umalo pala. Publika je to primetila i uplašeno reagova. Ja sam se snašla i dobila ogroman aplauz.“

Ana voli domaću publiku, ali joj je uvek zanimljivo da nastupa i u inostranstvu. Omiljene scene su joj one u Berlinu i Rimu, ali poželi uvek da se vrati velikom pozorištu u malom gradu u Italiji, Udini.

„To je najveća scena na kojoj sam držala koncert. Kada sam prvi put zakoračila na nju, bila sam mnogo uplašena. Taj prelepi, mali grad ima ogromno pozorište za čije se predstave uvek traži karta više. Fenomenalan je osećaj kada vam preko četiri hiljade ljudi iz publike više od deset minuta aplaudira, baca cveće, zove vaše ime i traži autogram. Publika u inostranstvu je mnogo zainteresovanija za balet, ali za to je kriva mala i loša promocija baleta u našoj zemlji.“

Ana je ubrzo nakon upisivanja srednje škole, počela da radi.

„Najpre sam snimila sitne reklame od kojih su neke bile, a neke ne u vezi sa baletom. Prva veća je bila za razglednicu Bugarske na Evroviziji. To je bilo pre 2 godine. Onda sam nastavila rad sa RTS-om i snimila nekoliko reklama za njihovu digitalnu televiziju a ubrzo i za VIP. Učestvovala sam i u snimanju jedne serije, koja se nažalost, zbog nekih problema, neće prikazivati.“

Ova mlada balerina voli da podeli svoje iskustvo, pa tako vikendom često drži seminare na kojima objašnjave tehniku, stil i sve ono što devojka treba da zna da bi bila dobra balerina. Kaže da joj posao pedagoga veoma prija, jer voli da deci prenosi svoje znanje.

„U našoj zemlji problem radnog staža baletskih igrača još uvek nije rešen, volela bih da igram dok mogu da budem najbolja, a onda da sa posvetim pedagoškom radu.“

Razmišlja o svojoj budućnosti, s obzirom da ove godine završava srednju školu. Smatra da ne mora da upiše akademiju da bi se usavršila, jer to može radom u pozorištu ili u trupi. Želja joj je da proputuje svet sa nekom baletskom trupom, ali još uvek ništa nije odlučila.

„Za pozorište već imam neke ponude. U junu imam audicuiju u Montekarlu a i Kairo daje dobru ponudu jer su im zaista potrene balerine. Rado bih ostala i ovde, ako dobijem dobru ponudu. Ono što me sada očekuje jeste najveće svetsko takmičenje u Varni u Bugarskoj koje će se održati u julu. Nadam se dobrom plasmanu, ali ne i pobedi, jer je konkurencija jača nego ikada. Bitno mi je da zaigram na toj sceni i pred tom publikom.“

U aprilu je očekuje premijera „ Krcko Oraščić“ a planira da sa drugaricom iz Kragujevca ode na svetsko takmičenje iz street densa (ulični ples) . Još jednom me podseća da se sutra takmiči u Pančevu na takmičenju na republičkom nivou. Završavamo razgovor a dva dana kasnije mi Ana javlja da je pobedila. Sa polomljenom rukom.