Igor Maljković

U kom delu grada ste odrasli?

– Odrastao sam u Metalurgu, skroz dole kod česmice. Dok sam bio klinac bilo me je sramota Å¡to ne živim u soliteru ili Å¡to nemam centralno grejanje. Posle sam shvatio da je to baÅ¡ lepa lokacija jer nema dima, a priroda je pred vratima. Jeste da ume zimi da bude malo čupavo kad se ne očiste ulice, ali sam navikao. Sad su mi roditelji tamo. Oni su doÅ¡li u Bor, 1967. na godinu ili dve, a ostali su 50 godina. Moj otac, inače roÄ‘en u Beogradu, smatra da je Bor najbolji grad jer u neposrednoj okolini ima jezero, planinu, banju, ski centar, pećinu itd. Uvek je voleo Bor i prirodu oko Bora.

Školovao se u čak tri osnovne škole.

– RoÄ‘en sam u Boru davne i lepe 1972. godine. Kažu da je to bila godina pacova po kineskom horoskopu. ZavrÅ¡io sam osnovnu Å¡kolu praktično „šetajući“ se kroz silne Å¡kole. To je bilo vreme kada se otvarala nova Å¡kola „Treći oktobar“, pa sam iz tadaÅ¡nje Å¡kole „29. novembar“, odnosno danas „Sveti Sava“, preÅ¡ao u tu, novu Å¡kolu. MeÄ‘utim, sledeće godine su otvorili Å¡kolu koja se danas zove „DuÅ¡ko Radović“, pa sam se i u njoj Å¡kolovao. MeÄ‘utim, od V do VIII razreda sam se vratio u „Treći oktobar“.

Šta vas je motivisalo da upišete medicinu?

– Tokom Å¡kolovanja sam bio Å¡treber i „Vukovac“. Nekim čudom odlučim da upiÅ¡em medicinu jer sam procenio da može najduže da odloži služenje vojnog roka. To mi je tada bio primarni motiv. Nisam imao nikakvu viziju sebe u belom mantilu kako spasavam ljudske živote. Upisao sam medicinu u Beogradu u vreme sankcija, inflacija i ratova. Gledao sam samo da položim Å¡to viÅ¡e ispita kako me slučajno ne bi pozvali u vojsku, jer je tada svako ko izgubi godinu zavrÅ¡avao u uniformi i iÅ¡ao u početku u Sloveniju, Hrvatsku, pa i u Bosnu. Taman kad se sve to zavrÅ¡ilo i kad sam ja zavrÅ¡io Å¡kolovanje, počeli su sukobi na Kosovu gde sam, razume se, zavrÅ¡io.

Kako ste se odlučili za plastičnu hirurgiju?

– Stažirao sam u KBC Bežanijska Kosa. Na kraju staža pozvao me je direktor i rekao mi je da sam perspektivan doktor i da će me zaposliti, ali da prvo moram da upiÅ¡em specijalizaciju interne medicine, te da ću dobiti posao kada budem stigao do treće godine. Bio sam oduÅ¡evljen i javio sam roditeljima za taj razgovor, ali mi je otac rekao da za to tog trenutka nemamo novca. Predložio je da provedem neko vreme u Boru. DoÅ¡ao sam, i odmah dobio posao. Radio sam kratko, mesec-dva kad su me pozvali u vojsku, da odužim dug otadžbini. Tamo sam, uglavnom, uÅ¡ivao posekotine, lečio rane, bio na braniku otadžbine (ali bukvalno, na crnogorsko-albanskoj granici), pa sam se i „ohladio“ od interne medicine. Kad sam se vratio, dobio sam specijalizaciju plastične hirurgije. Život je splet smeÅ¡nih okolnosti. Kada sam otiÅ¡ao u ministarstvo da mi odobre specijalizaciju naleteo sam na kolegu radiologa, koji je igrom slučaja studirao sa tadaÅ¡njom ministarkom. On ju je zamolio da mi odobri zahtev. Bio je to dan pred njenu smenu i poslednje Å¡to je potpisala bila je specijalizacija nas nekoliko lekara iz borske bolnice. To je bila lepa 2000. godina.

Najinteresantnija mu je bila rekonstrukcija dojke.

– U Boru sam imao odličnog mentora, doktora Životu koji me je mnogo toga naučio i oslobodio me straha, u hirurÅ¡kom smislu. MeÄ‘utim, kad sam otiÅ¡ao na specijalizaciju na VMA svi su, gledali svoja posla, ne obraćajući pažnju na specijalizante. Bilo je tu dosta muka,naročito po povratku u Bor, jer se počelo sa nečim potpuno novim. Počeo sam da radim neÅ¡to Å¡to je meni tada bilo jako interesantno – rekonstrukciju dojke. Na rekonstrukciju su mi u početku dolazile pacijentkinje iz Zaječara, Negotina, ali niko iz Bora. Tako je jednog dana doÅ¡la i jedna žena kojoj je neuspeÅ¡no uraÄ‘ena rekonstrukcija i ekipa sa opÅ¡te hirurgije i ja uradimo popravku novom metodom. Ta operacija mi je omogućila da „uzletim“. ÄŒak je i tadaÅ¡nji pomoćnik ministra zdravlja u jednom tekstu u novinama izjavio da se ne deÅ¡ava sve u Beogradu, već da je prvi put u Srbiji mikrohirurÅ¡ka rekonstrukcija dojke uraÄ‘ena u Boru. Posle toga sam malo viÅ¡e počeo da se bavim estetskom hirurgijom, čime se bavim i sada.

Kad ste postavljeni za direktora?

– 28. marta 2014. postavljen sam za direktora OpÅ¡te bolnice u osnivanju. JoÅ¡ nemam adekvatan odgovor na pitanje koje mi mnogi postavljaju: „Dobro, Å¡ta će ti to?“ Å alim se, naravno. Kada sam postavljen stigla je naredba da Zdravstveni centar Bor treba da se podeli. Onda je krenula ta naÅ¡a golgota: dokazati da Dom zdravlja može da se odvoji od bolnice i da sve može da funkcioniÅ¡e. Bile su tu i neke smeÅ¡ne situacije koje samo u Srbiji mogu da se dese. Ipak, od 1. januara je počela da radi OpÅ¡ta bolnica Bor, koja trenutno ima neÅ¡to viÅ¡e od 600 zaposlenih i 13 odeljenja. Nažalost, nasledio sam bolnicu koja ima straÅ¡ne dugove, a praktično sav novac odlazi na njihovo otplaćivanje. Zbog toga ne uspevamo da se dokažemo. Ipak, sve ovo vreme smo poslovali pozitivno i nijednog dana račun opÅ¡te bolnice nije bio u blokadi, uprkos svemu. Ono po čemu smo poznati je voÄ‘enje trudnoće ženama zavisnim od metadona. Imamo poseban tim i pristup voÄ‘enju trudnoće, kao i lečenju tih žena. Ono Å¡to je bitno je da su sve te trudnoće dobro proÅ¡le i sva su deca živa, sa dobro voÄ‘enom terapijom tako da imaju vrlo slabe simptome zavisnosti ili ih uopÅ¡te nemaju.

Ipak, Maljković ne stiže da se posveti operacijama.

– Ove godine sam, do sada, izveo 140 operacija, dok sam ranije, kad nisam bio direktor, radio od 210 do 230 operacija godiÅ¡nje. Ne stižemdovoljno da se tome posvetim i žao mi je zbog toga. PrepuÅ¡tam kolegama sve Å¡to mogu. Moj problem je Å¡to mi uvek nedostaje vremena. Pomalo sam i ja izgubio entuzijazam za rekonstrukcije dojke i nekako, nema mnogo interesovanja. U Sloveniji je svaka 11. žena sa karcinomom dojke proÅ¡la rekonstrukciju, a kod nas možda svaka 150. DoduÅ¡e, to je prilično skupa hirurgija. Videćemo kakva će situacija biti za par godina. Sa druge strane, bolnici u ovom trenutku fali 17 medicinskih sestara, dva lekara, jedan farmaceut. Dovoljno je da se dva doktora iste specijalnosti povrede ili razbole u isto vreme i mi smo u problemu. TakoÄ‘e, ono sa čime se suočavamo jeste odlazak mladih ljudi. Nažalost, imamo situaciju da je 15 lekara zavrÅ¡ilo medicinu i da ne možemo da ih zaposlimo. Ministarstvo zdravlja joÅ¡ nije dalo dozvolu da zaposlimo bilo koga.

Koliko se bolnica promenila u ovom kratkom periodu?

– Stalno radimo na tome da osavremenimo bolnicu. Obnavljali smo biohemijsku laboratoriju, uzimali smo bolje i brže aparate za dijagnostiku, pokuÅ¡avamo da uvedemo brzu dijagnostiku infarkta pored postelje. TakoÄ‘e, radimo i modernizaciju transfuzije, promenili smo način uzimanja krvi… To su standardi koje bi trebalo da ispoÅ¡tujemo i trudimo se da idemo napred. Moramo, takoÄ‘e, da se pozabavimo i enterijerom bolnice. Jasno je da sadaÅ¡nji izgled nije na nivou bolnice 21. veka. Plan je da se uvede voda u sobe, da se srede podovi. MeÄ‘utim, nikada na internetu niste mogli videti slikan tanjir sa hranom iz borske bolnice, niti se na nju pacijenti žale. Ulažemo mnogo u standard nege: trudimo se da pacijenti imaju adekvatnu ishranu, a posebno da trudnice i porodilje imaju propisanu ishranu. To je moja želja. Danas sam ovde gde sam, a već sutra možda neću biti direktor. Smatram da ćemo se svi gledati po gradu. Trudimo se da pacijent u bolnicu doÄ‘e sa rukama u džepovima i dobije svu potrebnu negu, a ne da u bolnicu donosi hranu, lekove ili sanitetski materijal.

Dr Maljković ima i pomalo neobičan hobi – restauraciju oldtajmera.

– Imam taj neki specifičan ukus da volim stare automobile. Imao sam ih 3-4, dva su bila registrovana pa smo se, čak i vozili njima. Imao sam jednog fiću kojeg sam mnogo voleo, a čija su se vrata otvarala kontra. Bio je, mislim, 1966. godiÅ¡te i upalili smo ga nakon Å¡to je 30 godina stajao u garaži. Zanimao sam se sa njim, strugao rÄ‘u sa njega, popravljao ga. Oko mene je stanovalo nekoliko automehaničara, pa su mi uvek pomagali. Jedne godine smo ga registrovali i uspeo je da razvije brzinu od 100 kilometara na sat. Sad imam opela iz 1951. godine. Nažalost, viÅ¡e nemam vremena da se bavim time. Prepustio sam to svom drugaru i majstoru koji ima hiljadu obaveza. Ipak, kako je krenulo, za pet-Å¡est godina će biti i to pokretan auto.

Uživa i u vožnji motorom kad god ima vremena.

– Ne stižem dovoljno da se vozim. Zavidim drugarima kad mi kažu da su motorima iÅ¡li za Grčku, preÅ¡li 2.500 kilometara. Ja stignem da napravim 100-200 km i to je moj limit, Å¡to zbog godina, Å¡to zbog brzine. Ne mogu brzo da vozim, viÅ¡e volim da uživam u okruženju dok vozim. Uz tu svu bajk kulturu jako volim i tu muziku. To je poslednja oaza nekog klasik rok fazona. Ne propuÅ¡tam takve rok svirke, a moj omiljeni bend je Smak, naravno. Odavno se znam i družim sa celom tom ekipom. Mislim da je Boris znao da mu je koncert na Ušću poslednji. Cela koncepcija tog velikog spektakla je bila njegov oproÅ¡taj od publike. Pričali smo i rekao mi je 3-4 dana kasnije, posle koncerta, da ide u Holandiju na operaciju jetre. ÄŒuli smo se i kad je otiÅ¡ao, ali njegovo stanje se naglo pogorÅ¡alo i on je preminuo posle operacije. ProÅ¡le godine nam je gost na zabavi u Bolnici bio mlaÄ‘i pevač Smaka, Najda iz NiÅ¡a. To je viÅ¡e ličilo na vrhunski koncert, nego na klasičnu zabavu.

Da li ste razmišljali da se preselite u neki drugi grad?

– Ja sam provincijalni tip. Iako zbog prirode posla prelazim velike kilometraže i dalje mi ne pada na pamet da odem odavde. Uvek navijam za Bor, navijam da bude i bakra i zlata, kako bi grad bio dobro. Dok sam bio na specijalizaciji kad je Bor bio u najgorim godinama, 2005. ili 2006., nisam mogao da objasnim kolegama da je Bor ranije bio najbolji grad u državi. Iz perspektive devedesetih i dvehiljaditih godina, to je izgledalo kao naučna fantastika. Meni je žao Å¡to 15 godina nijedna zgrada nije podignuta. Nekako mi se čini da mi se grad lagano gasi pred očima.

Koliko vremena uspevate da posvetite porodici?

– Koliko god mogu. Sebe smatram direktorom do 14 sati, nakon toga ne. Trudim se da sve slobodno vreme njima posvetim i da se uključim u sve aktivnosti, od fudbala i karatea, do engleskog. Imam trojicu sinova, čiji je uzrast u rasponu od obdaniÅ¡ta, nižih razreda osnovne do srednje Å¡kole. Mislim da su deca najbitnija u životu i da je trebalo da ih imam viÅ¡e. Standardni odgovor Hogara straÅ¡nog kad ga pitaju: „Da si mlad, Å¡ta bi uradio drugačije“? A on odgovara, ne znajući da je njegova žena iza njega: „Kupio bih bolji brod“! Eto, da sam ponovo mlad planirao bih porodicu na drugačiji način, sa viÅ¡e dece.