Velja Simonović

Pred kućom u ulici Čoka Boruluj dočekao me je čika Velja. Maglovit, hladan i kišni dan, bolesna noga i mnogo posla nisu ga sprečili da mi izađe u susret. Zanimanje ovog zanimljivog osamdesettrogodišnjaka teško se može definisati. On nije fizioterapeut, maser, doktor, psiholog, ali obavlja sve te poslove. Na svoj način i izuzetno dobro.

Ulazimo u predsoblje, u imprvizovanu, ali prijatnu ordinaciju. Smeštamo se svako na svoju stolicu i uz pucketanje vatre iz šporeta, započinjemo razgovor. Nisam ni stigla da ga pitam, a čika Velja je počeo da mi priča o starom Boru. Priseća se da je na mestu sadašnjeg SUP-a nekada bio most.

„Bolnica je izgrađena 1932. godine, a veliki dimnjak dve godine kasnije. Naselje iznad bolnice se zvalo „Smolnice“ i tu su bili čuveni borski vinogradi. Tih davnih godina, kada je selo Bor bilo manje od varošice Krivelja, čistog i dobrog vazduha i vode ovde je bilo na pretek. Francuzi su sve do šezdesetih godina plaćali Boranima odštetu zbog koncentracije dima u vazduhu koji je tada bio samo 0,4. Posle oslobođenja, pedesetih godina, Bor je počeo da se puni ljudima koji su dolazili iz svih delova bivše Jugoslavije. Tada se gradila pruga Bor- Crni Vrh.„

Velimir Velja Simonović je rođen 22. aprila 1928. godine. Imao je tri brata. Najmlađi je umro kada je Velja imao 5 godina, a najstariji kada je imao 18. „I sada kad zatvorim oči, vidim ih sasvim jasno. Rano sam i bez oca ostao, kada je imao samo jedanaest godina. Svi su umrli od tuberkuloze, tada neizlečive i česte bolesti,“ priča čika Velja.

Sledeće godine, čika Veljina majka se preudala za čoveka koji je pomagao ljudima koji su prilikom neke nesreće polomili ruku ili nogu ili imali neku sličnu povredu. U to vreme je on završio četiri razgreda škole, osnovnu školu Kralja Aleksandra I Ujedinitelja, koja je za vreme okupacije pretvorena u Nemačku kasarnu, a danas je poznata pod imenom Vuk Karadžić.

„Osam narednih godina sam posmatrao svog očuha kako radi, upijao znanje i krao zanat. Iako lepo, detinjstvo mi je bilo teško, pamtim ga po mukotrpnom življenju.“

Njegova porodica je bila izuzetno siromašna, pa je ovaj Boranin radio i kao sluga.

„Sa četrnaest godina sam počeo da služim kod izvesnog Adama Trailovića. Dve pune godine sam mu čuvao 60 ovaca i 5 krava, a radio sam i druge teške poslove. Porodica Trailović mi je davala i da se hranim kod njih, a kada je isteklo predviđeno vreme dobio sam i par odela i torbu u kojoj je bilo 20 kilograma pšenice. Moja porodica je bila presrećna“, priseća se ovaj Boranin.

„I tako, nikada se nisam bavio sportom, kao druga deca. Sport je za mene bio fizički rad koji sam svakodnevno obavljao. Sportske aktivnosti su se upražnjavale samo u školi „Sokolac“, a trener Bogoljub Bošković je učio decu čuvenim sokolskim vežbama.“

Početkom pedesetih, u vojsci, čika Velja je imao prvog pacijenta. Njegov prijatelj, vojnik je prilikom fudbalske utakmice iščašio nogu, a on je uspešno rešio problem.

„Od tada do dana današnjeg neprestano radim. U početku sam bio dosta nesiguran, ali smatram da posedujem prirodan talenat, čulo dodira koje sam sam dugogodišnjim radom pretvorio u veštinu kojom pomažem ljudima,“ otkriva nam čika Velja.

Ovaj Boranin je stekao u vojsci diplomu za radio veze i šest godina je u Boru radio kao telefonski tehničar. „I danas mogu da učinim da par žica progovori“, kroz šalu govori Velja.

„Posle sam radio na jami, na održavanju novog skipa. Šezdesete godine sam završio majstorsku školu za elektromontera i stalatera i taj posao sam radio do penzije, odnosno do pre dvadeset šest godina. Od tada se intezivno bavim pomaganjem ljudima.“

Za razliku od svog očuha, on radi samo rukama, uz pomoć svojih deset prstiju.

„Nikada nisam vodio evidenciju i kajem se zbog toga, ali vec 50 godina mi svakodnevno dolaze pacijenti, a od kako sam u penziji dnevno dođe najmanje njih deset.“

Proces izlečenja je veoma jednostavan i brz. Najteže je uspostaviti dijagnozu. Doktori snimaju svojim rendgen aparatima, a Velja rukama.
„Opipavanjem vršim ispitivanje, to traje dvadesetak minuta, a kad utvrdim šta je problem, sledi i „doterivanje“.

Nakon toga, pacijentima čika Velja preporučuje i određenu terapiju, pa i da posle nekog vremena da dođu na kontrolu kod njega.
„Prilikom loma i iščašenja delova tela obavezno treba mazati domaće svinjsko salo, belance od jajeta ili, za otoke i podlive, koristiti neopranu ovčiju vunu. Nikada mi se pacijent nije vratio zbog istog problema. Kada su u pitanju frakture, pacijente vraćam lekarima, pošto je bitno da im se povreda imobiliše.“

„Ja sam samouk, ali sam često čitao medicinske knjige i uz pomoć anatomskih atlasa proučavao ljudsko telo. Zimi više dolaze stariji pacijenti, a leti deca i mladi. Za posao kojim se bavim je, pored znanja, veštine i talenta, potrebna snaga, sila. Tehnika je važna, ali je snaga ruku takođe bitna, jer nekad treba jako pritisnuti ili stegnuti.“

Prelome i uganuća najlakše podnose mladi, dok kod starijih to može biti pogubno.

„Dok sam bio mlaÄ‘i, doÄ‘u tako po mene, pa me odvedu kod pacijenta. Proputovao sam celu Srbiju. Jednom, početkom devedesetih, odveli su me u Beograd na Vojno-medicinsku akademiju, kako bih rukovodiocu te ustanove pomogao, jer je imao teÅ¡ku saobraćajnu nesreću. Dolaze i kod mene ljudi iz svih delova Srbije. Pre mesec dana je tako doÅ¡la žena iz Beograda, čitala je o meni na internetu i reÅ¡ila da me poseti. ÄŒesto kod mene dolaze novinari, to ljudi čuju i vide i doÄ‘u da im pomognem. Ja ovaj posao mnogo volim, zato ga dobro i radim. Moje čulo dodira je preciznije neko kog mnogih. Imam dobru tehniku, tako da je moj napor minimalan. Presrećan sam kad mogu da pomognem ljudima. Pre dvadeset pet godina majka je doÅ¡la sa bebom kojoj je pri poroÄ‘aju „ispala“ ruka. Ja sam joj namestio ruku, i ta beba, već žena koja ima svoju decu, kad god me vidi, iskreno mi se zahvaljuje.“

Deda Velja ima sina i kćerku, tri unuka, unuku i jednog praunuka. Ipak, niko od njih još uvek nije pokazao interesovanje da nastavi ovaj poziv. I sam čika Velja je čuo za još neke ljude koji se u našem kraju bave ovim pozivom, ali ne zna na koji način i koliko uspešno oni rade. U narodu ga zovu kostolomac, a on ističe da se ne bavi vražbinama, već manuelnom medicinom koja je danas sve priznatija u svetu.

„Žao mi je što nisam nigde zapisao neka moja zapažanja i utiske o pacijentima i povredama, jer bi to možda nekom u budućnosti značilo za neko proučavanje ili sopstven rad“.

I tako, u toku razgovora, začulo se zvono na vratima, a Kosana, čika Veljina supruga je primila pacijentkinju. Žena je pala i povredila kičmu i stvar je već ozbiljna. Ne može ni da hoda ni da sedi. Daje čika Velji rendgen snimke, koji, gledajući ih, objašnjava gde je problem. Žena se žali, uplašena je i na ivici suza. Čika Velja pipa, masira i namešta nešto u delu kičme koji je boli, a onda joj upućuje nekoliko toplih reči i ubeđuje je da će sve biti u redu. Govori joj da nikad ne pomišlja da će joj se desiti ono najgore i da su pozitivne misli pola zdravlja. Onda se obraća meni i objašnjava da je tako i u njegovom slučaju. Ona mu se zahvaljuje, a on odgovara: „U zdravlje!“

Koristim priliku da ga pitam za zdravlje. Ima mnogo godina, osamdeset tri, a još uvek radi i nema nameru da prestane. U čemu je tajna?

„U umerenosti. Sve treba raditi tako. Treba i hraniti se i raditi umereno. Ja sam se od posla uvek odmarao šetnjom ili uz neku knjigu. Žena mi dosta pomaže, ona je bila uz decu dok sam ja radio, a i inače ne bih mogao bez nje. Oženio sam je kada mi je bilo 26 a njoj 17 godina. Sreli smo se u njenom rodnom Krivelju, bila je to ljubav na prvi pogled. Pre nekoliko godina smo proslavili zlatnu svadbu, 50 godina braka. Kao i svi drugi, ponekad se posvađamo, ali smo uglavnom složni. Ona uvek gleda kako ja radim, gosti pacijente, čini da im bude prijatno. Kao i ja, uputi im reči utehe, a nadam se da smo ljudima uplašenim za svoje zdravlje ona i ja primer za lep i dugovečan život.“

Kao što me je dočekao, tako me je i ispratio. Uz iskren i topao osmeh i srdačan stisak ruke. Tu, na izlazu, nije propustio da mi pokaže gde su se naši šest dana borili sa Nemcima davne 1943. Priča mi i da je blizu njegove kuće bila kasarna, te da je upoznao jednog Nemca koji ga je naučio njihov jezik.

Pre nego što sam otišla, molim ga da naš susret ovekovečimo fotografijom ispred kuće. Rado mi izlazi u susret, ali sakriva štaku koja mu pomaže da hoda. U vojsci je promrzao, što mu je često zadavalo probleme, a sada mu se to manifestovalo kroz bol u nozi i zato otežano hoda. Nakon slikanja, još jednom se pozdravljamo, čika Velja, uzima štaku, maše i odlazi u toplu kuću svojoj porodici, prijateljima i obavezama.