Dobrica Đurić

Rođen je u Crnoj Gori, iako su njegovi roditelji u to vreme živeli u BiH.

– Roditelji su mi bili prosvetni radnici, radili su u Rudom, u Bosni. PoÅ¡to Rudo nije imalo bolnicu mama je morala da se porodi u Crnoj Gori. Tako sam ja roÄ‘en u Pljevljima, septembra 1968. godine. Rudo se, inače, nalazi na tromeÄ‘i izmeÄ‘u Srbije, Crne Gore i Bosne i tamo je formirana prva proleterska brigada, vrlo bitna za sve nas levičare. Moji roditelji su već 1969. godine doÅ¡li u Bor, Å¡to bi se reklo „trbuhom za kruhom“ i od tada sam ja ovde. Moji stričevi su već bili ovde, poÅ¡to su se ljudi u to vreme masovno doseljavali u Bor. Sebe smatram Boraninom, iako nisam roÄ‘en ovde.

Kako kaže, tada se lepše živelo.

– PoÅ¡ao sam u osnovnu Å¡kolu Treći oktobar 1975. godine. Živeli smo tada na Starom seliÅ¡tu, u NjegoÅ¡evoj ulici. Tamo je bilo jedno veliko igraliÅ¡te na kome smo se okupljali. Detinjstvo pamtim kroz igru i trčanje. To su bila lepa vremena. LepÅ¡e se živelo, pa je bilo i manje stresa. Nakon osnovne, zavrÅ¡io sam srednju Ekonomsku Å¡kolu. Trenutno zavrÅ¡avam i Ekonomski fakultet, pod stare dane. Na četvrtoj sam godini.

Zaposlio se odmah nakon srednje Å¡kole.

– Počeo sam da radim u RTB-u odmah posle srednje Å¡kole. To je, nekako, bilo iznuÄ‘eno zbog teže materijalne situacije u kojoj smo se tada nalazili. Zaposlio sam se otprilike 1987. godine, u ekonomskoj službi. I dan-danas sam tamo zaposlen, sa nekim prekidima zbog političkih angažmana i vojske. Radim već skoro 28 godina i da nisu promenili zakon, brzo bih otiÅ¡ao u penziju.

Ipak, godinu dana nakon toga, Đurić je otišao u vojsku.

– OtiÅ¡ao sam u vojsku krajem 1988. godine, a služba je trajala jednu godinu. Kasarna je bila u Beogradu, zvala se MarÅ¡al Tito, kao i većina kasarni u Jugoslaviji tada. I dalje je vladalo bratstvo i jedinstvo, mada se osećalo da će neÅ¡to da se desi. Tih godina su bili i nemiri na Kosovu, ali koliko se sećam, to na nas nije uticalo. U Beogradu su bili vojnici iz cele Jugoslavije, dosta Albanaca sa Kosova, Slovenaca, Hrvata i to je bilo super iskustvo. Kad dobijemo dozvolu da izaÄ‘emo iÅ¡li smo u bioskop, pozoriÅ¡te…

Posle vojske posvetio se i košarci.

– Tokom srednje Å¡kole nekoliko godina sam trenirao koÅ¡arku. U mojoj jedinici u vojsci postojala je i sportska četa. Njeni članovi su bili vrhunski sportisti, ali ja to nisam bio. Igrajući sa njima video sam da su oni kvalitetniji igrači od mene. Kad sam se vratio iz vojske, prestao sam da treniram. MeÄ‘utim, već 1991. godine sam postao koÅ¡arkaÅ¡ki trener. U to vreme postojala je Å¡kola koÅ¡arke pri Sportskom savezu, takav je bio sistem. Treniralo se u Starom sportskom centru i tu sam radio desetak godina. Nakon toga sam kratko radio u Ženskom koÅ¡arkaÅ¡kom klubu, ovom Å¡to je sad prvoligaÅ¡ki tim. Ipak, nemam posebnog uticaja na taj uspeh, ne bih da se time hvalim.

Kada ste osnovali klub Basket Bor?

– Osnovao sam klub 2006. godine zajedno sa petoricom drugara, sa kojima sam trenirao i odrastao. Motivisalo nas je to Å¡to smo videli da u Boru nema klubova koji rade sa decom od sedam-osam godina. Bilo je nekoliko klubova koji su trenirali juniorske i seniorske ekipe, ali ne i mlaÄ‘e kategorije. NaÅ¡ klub je dobro krenuo i i mislim da smo, pored Fudbalskog kluba Bor, najmasovniji u gradu. U jednom trenutku smo trenirali viÅ¡e od 200 devojčica i dečaka. Sada ih ima malo manje, oko 160. Treniramo u dve sale: u sali Å¡kole DuÅ¡an Radović koja je poznatija kao Stari sportski centar – hram borske koÅ¡arke, i u sali Å¡kole Treći oktobar.

Kakve je rezultate ostvario klub?

– Imali smo dobre igrače meÄ‘u decom koja su 1999-2000. godiÅ¡te. Dve godine za redom su bili prvaci jugoistočne Srbije u kategoriji mlaÄ‘ih pionira. To je za nas bio veliki uspeh s obzirom na to da smo mlad klub. Dobri igrači iz tog perioda su sada, uglavnom, u seniorskom klubu u Boru. Jedan od dečaka je u Crvenoj zvezdi i nalazi se na spisku kadetske reprezentacije. On je, praktično, najbolji igrač koji je potekao iz naÅ¡eg kluba. Kada smo osnovali klub, hteli smo da omasovimo i popularizujemo koÅ¡arku, a da onda klinci koji su bolji prelaze u klubove koji imaju seniorske ekipe. Takav je bio dogovor i to funkcioniÅ¡e i danas. Nažalost, često imamo poteÅ¡koća sa finansijama, ali uspevamo nekako da opstanemo.

Koliko dugo ste radili kao trener u klubu Basket Bor?

– Kratko sam radio kao trener, jer mi je bilo zamorno da se time bavim, pored stalnog posla. Zaposlili smo mlaÄ‘e trenere. Od njih petoro dvoje su profesori fizičke kulture, a treći je na dobrom putu da zavrÅ¡i Fakultet fizičke kulture. Odlično rade, deca ih vole, a roditelji su njima, uglavnom, zadovoljni. ProÅ¡le sezone smo imali sedam grupa dece, a od njih su četiri ekipe bile u sistemu takmičenja. Rezultati su bili dobri, uglavnom su nam sve ekipe prolazile u drugi krug.

Klub je učestvovao i u humanitarnim akcijama.

– Organizovali smo sportsko-humanitarnu akciju 2007. godine u saradnji sa Sportskim savetom Velike Britanije. Tada su naÅ¡i ljudi koji žive u Britaniji prikupili igračke i novac, a na dodelu donacija u Bor doÅ¡li su i Vlade Divac i Žarko Paspalj. Svake godine organizujemo turnire u uličnom basketu za decu. Tako smo 2009. godine organizovali i akciju u kojoj nam je ponovo pomogao Divac. Naplaćivali smo ulaz na turnir i sakupili dovoljno novca da jednoj porodici sa Kosova pomognemo da izgradi kuću. Ove godine biće održan jubilarni – deseti turnir. Obično se održava poslednje nedelje avgusta i prijavi se oko 25-30 ekipa.

Koliko decu danas interesuje sport?

– Deca vole da se bave sportom i u Boru postoji veliki broj sportskih klubova, možda i nerealno veliki za grad naÅ¡e veličine. Mnogo dece trenira neÅ¡to, ali, nažalost ima i dece koja se ne bave sportom. Pretpostavljam da ona imaju druga interesovanja. Deci se dopada koÅ¡arka, a od koÅ¡arkaÅ¡a najviÅ¡e vole Nemanju Bjelicu, čak viÅ¡e od MiloÅ¡a Teodosića. Ja, lično, najviÅ¡e volim Predraga Danilovića.

Očekivanja roditelja su danas, kako ističe Đurić, viša nego ranije.

– Roditelji danas očekuju od klubova visoke uslove za rad. Ranije su deca, kada odemo na Savaču, boravila u desetokrevetnim sobama bez ikakvih problema. Danas bi svi da im deca budu u dvokrevetnim sobama, da imaju televizore i računare. Meni je to neprirodno, deca treba da trče i da se igraju kad odu u prirodu, a ne da sede za računarima. DeÅ¡ava se i da roditelji dece koja svojim talentom za sport malo odskaču od drugih, gaje prevelike ambicije. Rano počinju da razmiÅ¡ljaju kada će njihovo dete da bude reprezentativac i da potpiÅ¡e prvi ugovor.

Koliko dugo se bavite politikom?

– ÄŒlan sam Socijalističke partije Srbije od devedesetih godina, iako tada nisam bio aktivan u stranci. Ja sam levičar i verujem u to da je bolje da vlada socijal-demokratija nego ovaj neoliberalni koncept. Počeo sam tek 2007. aktivno da se bavim politikom. Godinu nakon toga sam prvi put bio kandidat za odbornika, ali nisam bio izabran. Bio sam odbornik tek 2010. godine i sada sam ponovo.

Bili ste i predsednik Skupštine opštine Bor?

– Da, od juna 2013. do aprila 2014. Bio sam odbornik tri godine po prvi put u životu. Igrom slučaja je bilo promena u vlasti, Å¡to se u Srbiji inače deÅ¡ava. Odbornici su prelazili iz stranke u stranku bez imalo stida. Politika je u Srbiji jednaka trgovini i to kažem otvoreno. Moram da napomenem da se u vreme dok sam bio na toj funkciji niÅ¡ta značajnije nije desilo u gradu. Svako od nas bi voleo da kaže da se, dok je on bio na funkciji desilo neÅ¡to vrlo bitno. Ipak, sistem je dosta dobro funkcionisao. Budžet je bio puniji pa je onda moglo i neÅ¡to da se radi po gradu. To je bilo jedno dobro iskustvo za mene. Funkciju predsednika SkupÅ¡tine opÅ¡tine sam obavljao do izbora, a nakon toga sam u opoziciji. Ja i dalje ozbiljno shvatam odbornički posao, ali nemam uticaja kao Å¡to sam imao ranije. Svakako, predlažem i borim se. MeÄ‘utim, sada nema baÅ¡ mnogo para u opÅ¡tinskom budžetu.

Za šta se najviše borite?

– Ja sam se uvek borio za nekoliko stvari: da se srede Å¡kole i predÅ¡kolske ustanove i da za to dobiju viÅ¡e sredstava, da bude novca za sport, a bio mi je jako zanimljiv i populacioni fond. Uspeli smo da postignemo da nezaposlene porodilje godinu dana dobijaju novčanu naknadu. Broj novoroÄ‘ene dece je padao iz godine u godinu. ÄŒak se broj prvaka smanjio za jedno do dva odeljenja. To je bio put u propast jer takvim tempom za dvadeset godina grad, praktično, neće postojati. Tu je sada, uspostavljen pozitivan trend. I sada se zalažem da se nastavi ulaganje u Å¡kole, vrtiće, sport i u decu, generalno. Uvek sam govorio da to nije troÅ¡enje, nego investicija u budućnost. Koliko god to zvučalo kao fraza, jednostavno je tako.

Sa kojim se još problemima Bor suočava?

– Ključni problem je veliki broj nezaposlenih. Nikad nisam imao tu političku snagu da se izborim da lokalna samouprava izdvoji viÅ¡e novca za samozapoÅ¡ljavanje i pomoć preduzetnicima. Ove godine se za to izdvaja samo sedam miliona dinara, Å¡to je izuzetno malo. Ta cifra bi, po mom miÅ¡ljenju, trebalo da bude mnogo veća. Da smo onda, kada je država davala isto onoliko novca koliko i opÅ¡tina, odvajali 30-40 miliona, bilo bi sigurno 400-500 zaposlenih viÅ¡e nego Å¡to ih je danas. Nažalost, OpÅ¡tina i njen budžet se posmatraju kao jedan veliki komunalni fond: novac se mahom izdvaja za grejanje i vodu iako je 2015. godina i to bi trebalo da je neÅ¡to Å¡to se podrazumeva. Hajde da se bavimo nekim drugim, strateÅ¡kim stvarima. To je u stvari moja želja, da se bavim politikom na taj način: Misli globalno, deluj lokalno.

Koliko drugi odbornici koriste internet i društvene mreže?

– Ne baÅ¡ mnogo. Dok sam bio predsednik SkupÅ¡tine otvorili smo Tviter nalog opÅ¡tine, a bilo je i pokuÅ¡aja da se izradi i zvanična Fejsbuk stranica, kao i da sajt proradi malo bolje. Tu ima otpora. Mi smo, na primer, na jednoj sednici dobili materijal koji je imao oko 500 stranica. Za sav taj papir koji je bio potreban da se obezbedi materijal za 35 odbornika i članove OpÅ¡tinskog veća, sigurno smo isekli jednu omanju Å¡umu u Gornjanu. Umesto da se to sve radi elektronski, nema joÅ¡ proboja u tom pravcu. Kada se bude promenila svest i kada budu doÅ¡li neki mladi ljudi koji drugačije razmiÅ¡ljaju, to će biti uvedeno.

Kako navodi Đurić, grad se od 2010. do 2014. promenio na bolje.

– Bilo je pozitivnih pomaka u poslednjih 4-5 godina. To je, nažalost, malo zastalo poÅ¡to RTB uhodava nove tehnologije. Tada je asfaltirano mnogo puteva u selima, sreÄ‘eni su domovi kulture, Å¡kole, dečji parkići i stvoreni su neki bolji uslovi. Neki to zovu Å¡minkanjem, neki ne. Ipak, sve je osveženo i grad sada lepÅ¡e izgleda. Da bi Bor napredovao ključno je da RTB radi kako treba. Najverovatnije će uskoro početi da radi i američki Friport Mek Moran, pa će i tu biti zapoÅ¡ljavanja. Kažu da radno mesto jednog rudara kreira joÅ¡ deset poslova u uslužnom sektoru i drugim oblastima. Samim tim, i srednje Å¡kole bi trebalo da nekako promene svoj pristup i da otvore viÅ¡e tehničkih smerova. Na taj način, kada Amerikanci zatraže mlade rudare, maÅ¡ince, električare naÅ¡e tržiÅ¡te rada moći će da odgovori na to.

Najvažnije u životu su mu supruga i ćerka.

– Supruga mi je profesor razredne nastave. Radi kao učiteljica u Å¡koli DuÅ¡an Radović. U braku smo velikih, ali prelepih 16 godina. Imamo ćerkicu Jovanu, koju smo usvojili proÅ¡log januara. Od kad je doÅ¡la kod nas sve ostalo je u drugom planu. Iako je malo teže da sa 47 godina trčkarate za detetom od Å¡est, naročito kada imate neÅ¡to viÅ¡e kilograma, ne žalim se. Jovana je puna energije. Ne voli koÅ¡arku, hoće da trenira karate i voli da peva. Dugo nismo mogli da zasnujemo porodicu pa smo reÅ¡ili da usvojimo dete. To je proces koji zahteva mnogo vremena i izuzetno je težak. DeÅ¡avalo se da odemo na razgovor, pa da nam posle nekoliko dana jave da je neki drugi par dobio dete. MeÄ‘utim, iz petog puta smo uspeli. Sve se super poklopilo.