BorMagazin.com

Dobrica Đurić

Treba ulagati u decu. Uvek sam govorio - to nije trošenje, nego investicija u budućnost.
Jul, 2015.
Dobrica Đurić je jedan od osnivača košarkaškog kluba Basket Bor, koji decu uči osnovama ove igre. Ipak, za grad se nije borio samo kroz sport, već i kroz politiku sa mesta predsednika Skupštine opštine. Sebe smatra Boraninom jer u ovom gradu živi od svoje prve godine, iako je, igrom slučaja, rođen u Crnoj Gori.
Dobrica Đurić

Rođen je u Crnoj Gori, iako su njegovi roditelji u to vreme živeli u BiH.

– Roditelji su mi bili prosvetni radnici, radili su u Rudom, u Bosni. Pošto Rudo nije imalo bolnicu mama je morala da se porodi u Crnoj Gori. Tako sam ja rođen u Pljevljima, septembra 1968. godine. Rudo se, inače, nalazi na tromeđi između Srbije, Crne Gore i Bosne i tamo je formirana prva proleterska brigada, vrlo bitna za sve nas levičare. Moji roditelji su već 1969. godine došli u Bor, što bi se reklo „trbuhom za kruhom“ i od tada sam ja ovde. Moji stričevi su već bili ovde, pošto su se ljudi u to vreme masovno doseljavali u Bor. Sebe smatram Boraninom, iako nisam rođen ovde.

Kako kaže, tada se lepše živelo.

– Pošao sam u osnovnu školu Treći oktobar 1975. godine. Živeli smo tada na Starom selištu, u Njegoševoj ulici. Tamo je bilo jedno veliko igralište na kome smo se okupljali. Detinjstvo pamtim kroz igru i trčanje. To su bila lepa vremena. Lepše se živelo, pa je bilo i manje stresa. Nakon osnovne, završio sam srednju Ekonomsku školu. Trenutno završavam i Ekonomski fakultet, pod stare dane. Na četvrtoj sam godini.

Zaposlio se odmah nakon srednje škole.

– Počeo sam da radim u RTB-u odmah posle srednje škole. To je, nekako, bilo iznuđeno zbog teže materijalne situacije u kojoj smo se tada nalazili. Zaposlio sam se otprilike 1987. godine, u ekonomskoj službi. I dan-danas sam tamo zaposlen, sa nekim prekidima zbog političkih angažmana i vojske. Radim već skoro 28 godina i da nisu promenili zakon, brzo bih otišao u penziju.

Ipak, godinu dana nakon toga, Đurić je otišao u vojsku.

– Otišao sam u vojsku krajem 1988. godine, a služba je trajala jednu godinu. Kasarna je bila u Beogradu, zvala se Maršal Tito, kao i većina kasarni u Jugoslaviji tada. I dalje je vladalo bratstvo i jedinstvo, mada se osećalo da će nešto da se desi. Tih godina su bili i nemiri na Kosovu, ali koliko se sećam, to na nas nije uticalo. U Beogradu su bili vojnici iz cele Jugoslavije, dosta Albanaca sa Kosova, Slovenaca, Hrvata i to je bilo super iskustvo. Kad dobijemo dozvolu da izađemo išli smo u bioskop, pozorište…

Dobrica Ðurić

Posle vojske posvetio se i košarci.

– Tokom srednje škole nekoliko godina sam trenirao košarku. U mojoj jedinici u vojsci postojala je i sportska četa. Njeni članovi su bili vrhunski sportisti, ali ja to nisam bio. Igrajući sa njima video sam da su oni kvalitetniji igrači od mene. Kad sam se vratio iz vojske, prestao sam da treniram. Međutim, već 1991. godine sam postao košarkaški trener. U to vreme postojala je škola košarke pri Sportskom savezu, takav je bio sistem. Treniralo se u Starom sportskom centru i tu sam radio desetak godina. Nakon toga sam kratko radio u Ženskom košarkaškom klubu, ovom što je sad prvoligaški tim. Ipak, nemam posebnog uticaja na taj uspeh, ne bih da se time hvalim.

Kada ste osnovali klub Basket Bor?

– Osnovao sam klub 2006. godine zajedno sa petoricom drugara, sa kojima sam trenirao i odrastao. Motivisalo nas je to što smo videli da u Boru nema klubova koji rade sa decom od sedam-osam godina. Bilo je nekoliko klubova koji su trenirali juniorske i seniorske ekipe, ali ne i mlađe kategorije. Naš klub je dobro krenuo i i mislim da smo, pored Fudbalskog kluba Bor, najmasovniji u gradu. U jednom trenutku smo trenirali više od 200 devojčica i dečaka. Sada ih ima malo manje, oko 160. Treniramo u dve sale: u sali škole Dušan Radović koja je poznatija kao Stari sportski centar – hram borske košarke, i u sali škole Treći oktobar.

Kakve je rezultate ostvario klub?

– Imali smo dobre igrače među decom koja su 1999-2000. godište. Dve godine za redom su bili prvaci jugoistočne Srbije u kategoriji mlađih pionira. To je za nas bio veliki uspeh s obzirom na to da smo mlad klub. Dobri igrači iz tog perioda su sada, uglavnom, u seniorskom klubu u Boru. Jedan od dečaka je u Crvenoj zvezdi i nalazi se na spisku kadetske reprezentacije. On je, praktično, najbolji igrač koji je potekao iz našeg kluba. Kada smo osnovali klub, hteli smo da omasovimo i popularizujemo košarku, a da onda klinci koji su bolji prelaze u klubove koji imaju seniorske ekipe. Takav je bio dogovor i to funkcioniše i danas. Nažalost, često imamo poteškoća sa finansijama, ali uspevamo nekako da opstanemo.

Dobrica Ðurić

Koliko dugo ste radili kao trener u klubu Basket Bor?

– Kratko sam radio kao trener, jer mi je bilo zamorno da se time bavim, pored stalnog posla. Zaposlili smo mlađe trenere. Od njih petoro dvoje su profesori fizičke kulture, a treći je na dobrom putu da završi Fakultet fizičke kulture. Odlično rade, deca ih vole, a roditelji su njima, uglavnom, zadovoljni. Prošle sezone smo imali sedam grupa dece, a od njih su četiri ekipe bile u sistemu takmičenja. Rezultati su bili dobri, uglavnom su nam sve ekipe prolazile u drugi krug.

Klub je učestvovao i u humanitarnim akcijama.

– Organizovali smo sportsko-humanitarnu akciju 2007. godine u saradnji sa Sportskim savetom Velike Britanije. Tada su naši ljudi koji žive u Britaniji prikupili igračke i novac, a na dodelu donacija u Bor došli su i Vlade Divac i Žarko Paspalj. Svake godine organizujemo turnire u uličnom basketu za decu. Tako smo 2009. godine organizovali i akciju u kojoj nam je ponovo pomogao Divac. Naplaćivali smo ulaz na turnir i sakupili dovoljno novca da jednoj porodici sa Kosova pomognemo da izgradi kuću. Ove godine biće održan jubilarni – deseti turnir. Obično se održava poslednje nedelje avgusta i prijavi se oko 25-30 ekipa.

Koliko decu danas interesuje sport?

– Deca vole da se bave sportom i u Boru postoji veliki broj sportskih klubova, možda i nerealno veliki za grad naše veličine. Mnogo dece trenira nešto, ali, nažalost ima i dece koja se ne bave sportom. Pretpostavljam da ona imaju druga interesovanja. Deci se dopada košarka, a od košarkaša najviše vole Nemanju Bjelicu, čak više od Miloša Teodosića. Ja, lično, najviše volim Predraga Danilovića.

Dobrica Ðurić

Očekivanja roditelja su danas, kako ističe Đurić, viša nego ranije.

– Roditelji danas očekuju od klubova visoke uslove za rad. Ranije su deca, kada odemo na Savaču, boravila u desetokrevetnim sobama bez ikakvih problema. Danas bi svi da im deca budu u dvokrevetnim sobama, da imaju televizore i računare. Meni je to neprirodno, deca treba da trče i da se igraju kad odu u prirodu, a ne da sede za računarima. Dešava se i da roditelji dece koja svojim talentom za sport malo odskaču od drugih, gaje prevelike ambicije. Rano počinju da razmišljaju kada će njihovo dete da bude reprezentativac i da potpiše prvi ugovor.

Koliko dugo se bavite politikom?

– Član sam Socijalističke partije Srbije od devedesetih godina, iako tada nisam bio aktivan u stranci. Ja sam levičar i verujem u to da je bolje da vlada socijal-demokratija nego ovaj neoliberalni koncept. Počeo sam tek 2007. aktivno da se bavim politikom. Godinu nakon toga sam prvi put bio kandidat za odbornika, ali nisam bio izabran. Bio sam odbornik tek 2010. godine i sada sam ponovo.

Bili ste i predsednik Skupštine opštine Bor?

– Da, od juna 2013. do aprila 2014. Bio sam odbornik tri godine po prvi put u životu. Igrom slučaja je bilo promena u vlasti, što se u Srbiji inače dešava. Odbornici su prelazili iz stranke u stranku bez imalo stida. Politika je u Srbiji jednaka trgovini i to kažem otvoreno. Moram da napomenem da se u vreme dok sam bio na toj funkciji ništa značajnije nije desilo u gradu. Svako od nas bi voleo da kaže da se, dok je on bio na funkciji desilo nešto vrlo bitno. Ipak, sistem je dosta dobro funkcionisao. Budžet je bio puniji pa je onda moglo i nešto da se radi po gradu. To je bilo jedno dobro iskustvo za mene. Funkciju predsednika Skupštine opštine sam obavljao do izbora, a nakon toga sam u opoziciji. Ja i dalje ozbiljno shvatam odbornički posao, ali nemam uticaja kao što sam imao ranije. Svakako, predlažem i borim se. Međutim, sada nema baš mnogo para u opštinskom budžetu.

Foto: bor030.net

Foto: bor030.net

Za šta se najviše borite?

– Ja sam se uvek borio za nekoliko stvari: da se srede škole i predškolske ustanove i da za to dobiju više sredstava, da bude novca za sport, a bio mi je jako zanimljiv i populacioni fond. Uspeli smo da postignemo da nezaposlene porodilje godinu dana dobijaju novčanu naknadu. Broj novorođene dece je padao iz godine u godinu. Čak se broj prvaka smanjio za jedno do dva odeljenja. To je bio put u propast jer takvim tempom za dvadeset godina grad, praktično, neće postojati. Tu je sada, uspostavljen pozitivan trend. I sada se zalažem da se nastavi ulaganje u škole, vrtiće, sport i u decu, generalno. Uvek sam govorio da to nije trošenje, nego investicija u budućnost. Koliko god to zvučalo kao fraza, jednostavno je tako.

Sa kojim se još problemima Bor suočava?

– Ključni problem je veliki broj nezaposlenih. Nikad nisam imao tu političku snagu da se izborim da lokalna samouprava izdvoji više novca za samozapošljavanje i pomoć preduzetnicima. Ove godine se za to izdvaja samo sedam miliona dinara, što je izuzetno malo. Ta cifra bi, po mom mišljenju, trebalo da bude mnogo veća. Da smo onda, kada je država davala isto onoliko novca koliko i opština, odvajali 30-40 miliona, bilo bi sigurno 400-500 zaposlenih više nego što ih je danas. Nažalost, Opština i njen budžet se posmatraju kao jedan veliki komunalni fond: novac se mahom izdvaja za grejanje i vodu iako je 2015. godina i to bi trebalo da je nešto što se podrazumeva. Hajde da se bavimo nekim drugim, strateškim stvarima. To je u stvari moja želja, da se bavim politikom na taj način: Misli globalno, deluj lokalno.

Koliko drugi odbornici koriste internet i društvene mreže?

– Ne baš mnogo. Dok sam bio predsednik Skupštine otvorili smo Tviter nalog opštine, a bilo je i pokušaja da se izradi i zvanična Fejsbuk stranica, kao i da sajt proradi malo bolje. Tu ima otpora. Mi smo, na primer, na jednoj sednici dobili materijal koji je imao oko 500 stranica. Za sav taj papir koji je bio potreban da se obezbedi materijal za 35 odbornika i članove Opštinskog veća, sigurno smo isekli jednu omanju šumu u Gornjanu. Umesto da se to sve radi elektronski, nema još proboja u tom pravcu. Kada se bude promenila svest i kada budu došli neki mladi ljudi koji drugačije razmišljaju, to će biti uvedeno.

Dobrica Ðurić

Kako navodi Đurić, grad se od 2010. do 2014. promenio na bolje.

– Bilo je pozitivnih pomaka u poslednjih 4-5 godina. To je, nažalost, malo zastalo pošto RTB uhodava nove tehnologije. Tada je asfaltirano mnogo puteva u selima, sređeni su domovi kulture, škole, dečji parkići i stvoreni su neki bolji uslovi. Neki to zovu šminkanjem, neki ne. Ipak, sve je osveženo i grad sada lepše izgleda. Da bi Bor napredovao ključno je da RTB radi kako treba. Najverovatnije će uskoro početi da radi i američki Friport Mek Moran, pa će i tu biti zapošljavanja. Kažu da radno mesto jednog rudara kreira još deset poslova u uslužnom sektoru i drugim oblastima. Samim tim, i srednje škole bi trebalo da nekako promene svoj pristup i da otvore više tehničkih smerova. Na taj način, kada Amerikanci zatraže mlade rudare, mašince, električare naše tržište rada moći će da odgovori na to.

Najvažnije u životu su mu supruga i ćerka.

– Supruga mi je profesor razredne nastave. Radi kao učiteljica u školi Dušan Radović. U braku smo velikih, ali prelepih 16 godina. Imamo ćerkicu Jovanu, koju smo usvojili prošlog januara. Od kad je došla kod nas sve ostalo je u drugom planu. Iako je malo teže da sa 47 godina trčkarate za detetom od šest, naročito kada imate nešto više kilograma, ne žalim se. Jovana je puna energije. Ne voli košarku, hoće da trenira karate i voli da peva. Dugo nismo mogli da zasnujemo porodicu pa smo rešili da usvojimo dete. To je proces koji zahteva mnogo vremena i izuzetno je težak. Dešavalo se da odemo na razgovor, pa da nam posle nekoliko dana jave da je neki drugi par dobio dete. Međutim, iz petog puta smo uspeli. Sve se super poklopilo.


Share Button



Ostavite komentar svojim Facebook nalogom

Ostavite komentar


Linkovi: