BorMagazin.com

Gorica Tončev Vasilić

Da mogu, promenila bih nipodaštavanje sa kojim ljudi gledaju na nešto dobro, na nekoga ko “štrči”
April, 2015.
Uprkos tome što je godinama radila na Televiziji „Bor“, najčešće je prepoznaju kao PR-a Rudarsko-topioničarskog basena Bor, a nedavno je dobila i nagradu za najboljeg PR-a u regionu. Iako se obrazovala za ekonomistu, time se do sada nije bavila. Osim na konferencijama za medije koje organizuje RTB, Goricu Tončev Vasilić možete videti i na raznim rok svirkama u gradu, koje često posećuje.
Gorica Tončev Vasilić

Rođena je, kako kaže, ne baš tako daleke 1976. godine.

– Imala sam, zaista, srećno detinjstvo. Jedinica sam, ali me strogi Boris i konzervativna Snežana nisu razmazili. Živela sam u žutoj zgradi preko puta glavne autobuske stanice i u tom kraju bila sam jedina devojčica, pa su mi društvo bili dečaci. Sa njima sam igrala fudbal, „kiš-kiš“, „džamije“. Odlazila sam često i u biblioteku, bila mi je tu nadohvat ruke, iza zgrade. Obožavala sam belu fotelju koja se ljulja i tu sam provodila silno vreme čitajući. Tako sam i zavolela knjigu. Sećam se da me majka jednom satima tražila po kraju jer se bližilo vreme ručka. Tada, naravno, nije bilo ni mobilnih telefona, a kamoli interneta. Valjda po majčinskoj intuiciji, konačno je ušla i u biblioteku da pita da li me je neko video. Bila sam tamo, a bibliotekarka me je spasila grdnje. Ljubav prema knjizi i lepim rečima, dakle, potiče iz najranijeg detinjstva. Mislim da sam 1983. bila najmlađi najrevnosniji čitalac u Boru. Dobila sam tada, kao nagradu, knjigu Brane Crnčevića „Mrav dobrog srca“ i uz nju zavolela i poeziju.

U osnovnoj školi shvatila je da joj se dopada sve što ima veze sa srpskim jezikom i književnošću.

– Išla sam u Osnovnu školu „29. novembar“, danas je to „Sveti Sava“. Bila sam odličan đak i član redakcije „Jasmina“, prvog i jedinog đačkog lista u to doba. Tada počinjem da pišem poeziju, prozu, sklapam i osmišljavam ukrštene reči… Kasnije sam završila srednju Ekonomsku školu, u kojoj sam, takođe, bila odličan đak. Dramska sekcija, takmičenja iz srpskog jezika i književnosti svake godine, recitatorska sekcija – bili su u to vreme moj hobi i moja velika ljubav. Volela sam da recitujem, redovno sam išla na takmičenja, osvajala nagrade za to i jednom uspela da doguram do republičkog nivoa. Za to je „kriv“ Rade Šerbedžija. Obožavam ga. Niko, bar po mom mišljenju, ne ume kao on da prenese emociju koju ima svaka pesma.

Gorica Tončev Vasilić

Kako je teklo Vaše dalje obrazovanje?

– Bila sam druga generacija koja je polagala prijemni ispit za upis na fakultet. U to vreme bila sam zaljubljena „do ušiju“, a trebalo je da idem u Niš, da upišem srpski jezik i književnost na Filozofskom fakultetu. Htela sam, prirodno, ono u čemu sam bila najbolja. Međutim, ko će da ide u Niš, da se preseli i živi tamo četiri godine, a momak je ovde, u Boru – razmišljala sam. E, to vam je školski primer one narodne „najgluplji si kad si zaljubljen“. Elem, računala sam da zbog zavidnog broja poena koje „vučem“ iz srednje škole, neće biti nikakav problem da položim prijemni. A, nešto mi nije bilo ni važno da položim. Otišla sam potpuno nespremna i, naravno, pala. Računala sam da ću znati sva pitanja koja budu bila na testu, ali to ne može tako, u životu moraš da se spremiš za sve. Tada su primali 30 studenata, a ja sam bila 32. Te godine nije bilo samofinansirajućih studenata. Htela sam da pauziram godinu, pa da sledeće pokušam ponovo da upišem Filozofski, ali da se spremim za prijemni. Međutim, moji su insistirali da upišem bilo šta, pa da se, ukoliko budem htela, prebacim na Filozofski. I, ja sam upisala Megatrend.

Kako kaže, tada su predavanja bila kvalitetna, a profesori drugačiji.

– U početku su na Megatrendu, zaista, predavali ljudi od kojih si mogao nešto da naučiš. Bila sam prva generacija studenata i predavali su mi ljudi koje i danas pamtim, kao i njihova predavanja. Predavao mi je dr Dejan Erić koji je danas direktor Instituta ekonomskih nauka u Beogradu. On je tada bio docent, zamenjivao je profesora Momčila Milisavljevića, velikog stručnjaka u oblasti ekonomije, marketinga i strategije menadžmenta. Studenti su ga gledali i slušali sa strahopoštovanjem i nisu smeli da izađu nespremni na njegov ispit. Ipak, retko koju stvar koju sam naučila na fakultetu mogu da primenim u poslu kojim se danas bavim. Poznata mi je terminologija, ali daleko sam od ekonomije, iako imam zvanje diplomiranog ekonomiste u oblasti marketinga.

Gorica Tončev Vasilić

Kako ste počeli da se bavite novinarstvom?

– Uporedo sa studijama radila sam u privatnoj firmi kod tadašnjeg momka. Pravili smo štipaljke i čačkalice. Eto, sada znam ceo postupak proizvodnje i znam da su čačkalice od bukovog drveta najkvalitetnije. Kada je list „Kolektiv“ objavio konkurs za prijem jednog novinara, moj teča Ljubiša Aleksić, koji je tada radio tamo, a i dan-danas radi, nagovorio me je da se prijavim. Znao je kako pišem i insistirao da probam. Otišla sam, ali nisam prošla. Tada je primljen Ljubiša Trifunović, koji piše danas za „Novosti“.

Ipak, ubrzo se zaposlila na Televiziji „Bor“.

– Ubrzo nakon konkursa u „Kolektivu“, objavljena je i audicija za rad na televiziji. „Kolektiv“ je tada bio u sastavu ŠRIF-a, i, naravno, teča je odmah znao i za taj konkurs i ponovo insistirao da odem da probam. I moji su to hteli, a ja baš nešto i nisam bila oduševljena idejom. Audicija je, sećam se, bila u subotu, a ja sam u petak uveče izašla u grad sa drugaricom, a danas kumom – Ivonom. Ona je znala da me moji teraju da idem na audiciju i slagala se sa njima. Htela sam da posle grada prespavam kod nje i da se ni ne pojavim na audiciji, a da mojima kažem da nisam prošla. Ipak, Ivona me je probudila, našminkala, iako ne volim da se šminkam, i bila uporna u tome da moram da probam. Verovala je u mene i „videla me“ na tom mestu. Na audiciji, od tridesetak kandidata prošli smo Darko Stojadinović i ja.

Kako Vam se dopao posao na televiziji u poređenju sa onim čime ste se do tada bavili?

– Posao mi se odmah dopao i vrlo brzo mi je sve to „ušlo pod kožu“. Drugi novinari u televiziji su nas mlade, tada honorarne saradnike, odmah „bacili u vatru“, što je dobro. Počeli smo od prvog dana sa starijim novinarima da idemo na „teren“. Sećam se živo mog prvog terena: Toplana, 27. novembar 2000. godine, deo grada bez grejanja.

Gorica Tončev Vasilić - Jedna sa Sergejem

Na Televiziji „Bor“ napredovala je od honorarnog saradnika do urednika.

– Za sedam godina provedenih u televiziji prošla sam sve stepenice, od honorarnog saradnika do urednika. Nezaboravno iskustvo i posao koji sam baš volela. Tamo sam upoznala sadašnjeg muža. Upijala sam korisne savete od starijih, učila, radila na sebi i danas sam tu gde sam. Baveći se TV novinarstvom uvek sam bila u nedoumici da li to što radim, radim iz zadovoljstva ili da bih nahranila sujetu. Nikada, takođe, nisam mogla da odredim kolika je ta sujeta. Pa, ne kažu badava da su novinari i lekari najsujetniji.

Nakon sedam godina rada na televiziji dobija poziv da se zaposli u RTB Bor.

– „Kolektiv“ se u međuvremenu vratio pod okrilje kompanije koja ga je i osnovala. Opet mi teča prenosi informaciju da je kompaniji potreban PR i da je to mesto kao stvoreno za mene. Plata je dobra, ali da nije bilo nekih sukoba koji su se dogodili dok sam radila u televiziji, nikada ne bih prešla da radim tamo. Ipak, danas, osam godina kasnije, dobro je što se to desilo. U svemu, šta god da ti se desi, može da se izvuče neka pouka za budućnost.

Gorica Tončev Vasilić 7

Kako ti je izgledao prelaz sa dinamičnog posla na televiziji u RTB?

– Došla sam na prilično nestabilno tlo u RTB. Napustila sam stalni posao i došla da radim po ugovoru na određeno vreme. Zaposlila sam se u Službi informisanja koju čini redakcija „Kolektiva“. Znala sam sve te ljude jer su oni ranije bili u okviru ŠRIF-a. I dok sam radila na televiziji povremeno sam pisala članke za „Kolektiv“. TV novinarstvo se mnogo razlikuje od štampanog novinarstva i mnogo je teže pisati za novine. O pisanju sam mnogo više naučila u „Kolektivu“. Prethodni direktor RTB-a bio je potpuno nezainteresovan za medije i to kako će Basen biti predstavljen. Doduše, ima to neko svoje opravdanje jer je to bio jako neuspešan i nestabilan period u celoj kompaniji, period apatije i – na sreću – propalih pokušaja privatizacije. Sadašnji direktor, Blagoje Spaskovski, nije takav kada su mediji u pitanju.

Obavljajući svoj posao suočila se i sa predrasudama koje ljudi imaju o poslu PR-a.

– Mnogo zavisi od toga kakav je poslodavac i kakva je kompanija u kojoj radiš taj posao. A, posao nimalo nije jednostavan, bezbrižan i lak. Daleko je od toga, zaista. Iako bi mnogo novinara rado prešlo u PR-vode misleći da će više zaraditi i da posao nije tako naporan, situacija je totalno suprotna. To je vrlo stresan i odgovoran posao, posao sa “kliznim” radnim vremenom, bez slobodnih vikenda. Samo maliciozni mogu da kažu da zvanje “pi-ar” donosi dobar prihod, a da ne iziskuje poseban rad i da je reč o lakoj, a unosnoj službi.

Gorica Tončev Vasilić

Šta je važno za uspeh u tom poslu?

– Saradnja sa medijima mora da postoji u svakoj kompaniji, to je danas neminovno. Sa pozicije posla koji obavljam upućena sam na saradnju sa novinarima, a to su, u mom slučaju, moje kolege. Veoma je važno negovati taj odnos, biti dobar sa novinarima, izaći im u susret, razumeti njihove potrebe. Ja to jako dobro znam jer sam bila i na toj drugoj strani. To je prednost koju imam zahvaljujući poslu na televiziji. Takođe, za uspeh je vrlo bitno poverenje poslodavca. Ako nema poverenja, onda nema svrhe ni to što radimo. Takođe, ovaj posao je i veoma dinamičan što odgovara mom temperamentu. Da je drugačije, bila bih jako nesrećna.

Nedavno je dobila nagradu „Kapetan Miša Anastasijević“, kao najbolji PR u regionu.

– Dobila sam mejl u kome je pisalo da sam na predlog Udruženja novinara Srbije nominovana za ovu nagradu. Bila sam oduševljena i prihvatila sam nominaciju. Osećaj je neverovatan. Svako ko kaže da mu nagrada ništa ne znači, u najmanju ruku je licemeran. Svaka nagrada je priznanje za uložen trud. Neko je to gledao, vrednovao, ocenio i nagradio. Ova nagrada mi je prva, a nadam se da neće biti poslednja. Nikada nisam bila ni u jednoj stranci i veoma sam ponosna na tu činjenicu. To je, možda, primer da se neki uspeh može postići i bez uplitanja u politiku. Politika me ne interesuje i trudim se, pošto se ne bavim njome, da ni ona ne utiče na moj život i rad.

Gorica Tončev Vasilić

Svoju ljubav prema recitovanju uspela je da prenese i na svog sina.

– Doba interneta i novih tehnologija su neki od razloga zašto ne uspevam da mu prenesem ljubav prema knjizi. Pokušavam raznoraznim primerima da mu objasnim da knjiga mora da se pročita, kako bi se doživela na pravi način. Drago mi je što sam uspela da mu prenesem ljubav prema poeziji. On je u šestom razredu osnovne škole i nedavno je po drugi put bio pobednik okružnog takmičenja u recitovanju. Prvi put je to bilo u četvrtom razredu, što je izuzetan uspeh. Znam koliko adrenalina i pozitivne treme treba da savladaš kad staneš pred punu salu i izgovoriš neku pesmu koja traje tri minuta – bez greške!

Goricu Tončev Vasilić često možete videti i na rok svirkama.

– Ostala sam verna tom žanru još od osnovne škole. Na početku srednje bila sam u hipi fazonu, imala sam dugu kosu, nosila zvonarice. Sada volim dobar rok, domaći i strani. “Luda” sam za grupom “Arctic Monkeys”, “Madrugadom”, “Tinderstciks”. Volim i “Bjesove”, naš borski “Goribor”. Trudim se da stignem na svaki koncert koji me interesuje, to ne propuštam. Dobra muzika me opušta, kao i dobra knjiga i druženje sa prijateljima. Imam malo prijatelja, ali vrednih i dugogodišnjih. Ponosna sam na njih, kao i na svoju porodicu i roditelje. Oni su mi utočište, moji najveći kritičari i najveća podrška; nešto najvrednije što imam u životu.

Gorica Tončev Vasilić - sa Brstinom

Koliko se Bor promenio za sve ovo vreme?

– Mislim da su se ljudi promenili. Promenilo ih je vreme u kojem živimo, opšta situacija u zemlji. Jednostavno, ljudi su navikli da čitaju samo loše vesti i crne hronike. Pažnju im privlače ubistva na najbizarniji mogući način, starlete i slične gluposti. Nikoga više ne interesuje dobra vest jer to danas više nije vest. To bih, da mogu, menjala. Promenila bih i taj nihilistički stav koji ljudi imaju prema svemu, to nipodaštavanje sa kojim se gleda na nešto dobro, na nekoga ko nešto postigne ili „štrči“ samom prirodom posla koji obavlja.


Share Button



Ostavite komentar svojim Facebook nalogom

Ostavite komentar


Linkovi: