Ilija Tanikić

Kada ste rođeni?

– RoÄ‘en sam u Å arbanovcu januara 1942. godine, u seljačkom domaćinstvu. Nisam imao braću i sestre, pa sam odrastao samo sa majkom i ocem. Vrlo slabo, kao kroz san, sećam se Partizana, kako su dolazili u selo sa oružjem preko ramena. Otac mi je otiÅ¡ao u armiju i kad sam poÅ¡ao u Å¡kolu, ostao sam samo sa majkom. Ona me je, poÅ¡to nije bilo ni struje, uveče kad se smrkne, učila na sveći ili uz kandilku da čitam latinicu i da recitujem razne pesmice. Možda sam tako i zavoleo Å¡kolu.

Gde ste završili školu?

– Osnovnu Å¡kolu, sve do VI razreda sam učio u Å arbanovcu. Tada nije postojao sedmi i osmi razred u Å arbanovcu pa sam ta dva razreda zavrÅ¡io u Å¡koli u Zlotu. Svakodnevno sam putovao 9-10 kilometara u oba pravca. IÅ¡lo se peÅ¡aka, tada nije bilo autobusa i prevoznih sredstava, a nije bilo ni puteva, ni onih nasipanih makadamom, a kamoli asfalta. Odeljenja su tada bila kombinovana, pa bi zajedno sluÅ¡ali nastavu oni koji su, na primer, prvi i četvrti razred. Nama deci, prijalo je kada bismo znali neÅ¡to Å¡to nisu znali oni koji su bili stariji.

Posle osnovne škole, Ilija Tanikić hteo je da upiše stomatologiju.

– Nakon Å¡to sam zavrÅ¡io osnovnu Å¡kolu, hteo sam da nastavim da se obrazujem. Želja mi je bila da postanem zubar. MeÄ‘utim, nije bilo mogućnosti da to ostvarim. Srednja stomatoloÅ¡ka Å¡kola je tada postojala u Zrenjaninu, ali zbog materijalnih poteÅ¡koća nisam mogao da odem tamo. Upisao sam srednju Poljoprivrednu Å¡kolu u Negotinu, u Bukovu, poÅ¡to je zadruga Å arbanovac za tu Å¡kolu davala stipendiju. To je bio jedini način da zavrÅ¡im srednju Å¡kolu, uz stipendiju, živeći u internatu.

Zaposlio se odmah nakon završetka srednje škole.

– Diplomirao sam 1961. godine i zaposlio sam se na Poljoprivrednom dobru Džanovo polje, koje se nalazilo izmeÄ‘u Brestovca i Metovnice. To je bilo tada, u istočnoj Srbiji, najjače poljoprivredno gazdinstvo posle Poljoprivrednog dobra SalaÅ¡. Tu sam radio svega osam meseci i onda sam otiÅ¡ao u vojsku. Služio sam vojsku u Hrvatskoj – u Å ibeniku i Kninu. Nakon zavrÅ¡etka vojske, moj tada nerazdvojni prijatelj iz detinjstva i ja, odlučili smo da nastavimo sa Å¡kolovanjem. Upisali smo ViÅ¡u pedagoÅ¡ku Å¡kolu u NiÅ¡u. On je odabrao biologiju, a ja sam upisao matematiku.

Ispostavilo se da je odluka da ode u Niš bila dobra.

– Diplomirao sam na ViÅ¡oj pedagoÅ¡koj Å¡koli 1965. godine. TakoÄ‘e, u NiÅ¡u sam upoznao i svoju sadaÅ¡nju suprugu. Ona je NiÅ¡lijka, a studirala je Književnost i srpski jezik. Venčali smo se, a iste godine smo se zaposlili u Å¡koli u Brestovcu, kao nastavnici. Te Å¡kolske godine u toj Å¡koli zaposlilo se četvoro ili petoro mladih nastavnika. To je bio kolektiv vrlo nadarenih i ambicioznih predavača. Imali smo i takvog direktora, sada pokojnog, Petra Kalinovića, koji je umeo lepo da nas okupi.

Kako je nastalo KUD Đido?

– Mi, nastavnici, formirali smo 1967-1968. godine poznato brestovačko Kulturno-umetničko druÅ¡tvo Đido. Dali smo druÅ¡tvu to ime zato Å¡to smo na prvom nastupu izvodili predstavu „Đido“, Janka Veselinovića. ObiÅ¡li smo, izvodeći taj komad, skoro sva sela opÅ¡tine Bor, pa i Å¡ire. Bilo je tada sve to malo teže organizovati jer nije bilo redovnih prevoznih linija, a skoro niko nije imao ni kola. Ipak, ovo kulturno-umetničko druÅ¡tvo i danas postoji.

Sa nepunih 30 godina Tanikić je postao i direktor škole.

– Nakon nekih 5-6 godina provedenih u nastavi, naÅ¡ tadaÅ¡nji direktor je otiÅ¡ao za Bor i moj zadatak je bio da ga zamenim i budem direktor. Å kola „Stanoje Miljković“ tada je obuhvatala tri osmogodiÅ¡nje Å¡kole – u Brestovcu, Metovnici i Å arbanovcu. Organizacija nastave je bila složena jer su nastavnici svakodnevno putovali. Iako sam imao dosta posla, uspevao sam sve da organizujem.

Dobili ste priliku i da studirate matematiku?

– Da. Bor se sedamdesetih godina vrlo brzo razvijao. U grad se doseljavalo sve viÅ¡e ljudi u potrazi za poslom, pa je tako rastao i broj Ä‘aka. Srednje Å¡kole su se brzo popunile, pa u jednom trenutku nije bilo dovoljno profesora matematike, stranih jezika i drugih predmeta. Na predlog tadaÅ¡njeg predsednika opÅ¡tine Jovana MiloÅ¡evića 1974. godine sedmoro-osmoro nastavnika je po povoljnim uslovima i sa stipendijama otiÅ¡lo na fakultete. I ja sam bio meÄ‘u njima. Diplomirao sam na Prirodno-matematičkom fakultetu u Novom Sadu 1977. godine i odmah sam se zaposlio u tadaÅ¡njoj Elektro-maÅ¡inskoj Å¡koli.

Koliko dugo ste bili profesor matematike?

– U to vreme srednjoÅ¡kolsko obrazovanje se reformisalo, pa je meni zapao zadatak da budem predsednik koordinacionog tela koje je sve pripremalo. Već 1979. godine izabran sam za generalnog direktora Obrazovnog centra Ivo Lola Ribar koji je obuhvatao četiri srednje Å¡kole. Zadatak centra je bio pripremanje programa za srednje Å¡kole, ali i obezbeÄ‘ivanje stručnog kadra. Time sam se bavio osam godina. Želja mi je bila da budem profesor i jedva sam čekao da se vratim u Å¡kolu jer sam voleo rad sa decom. To se i dogodilo 1987. godine. Iako su mnogi smatrali da sam bio strog, voleo sam da govorim deci da su se oni viÅ¡e plaÅ¡ili matematike nego mene. Računao sam da ću se time baviti do penzije.

Ipak, nije sve išlo „po planu“.

– Kada su počeli viÅ¡estranački izbori 1992. godine, kandidovali su me i izabrali za odbornika u mom rodnom mestu, Å arbanovcu. Iako nisam imao cilj da budem predsednik opÅ¡tine, tajnim glasanjem izabran sam na tu funkciju. Tada sam smatrao da ću sa svojim saradnicima mnogo postići za grad. Bor je imao prostora za napredak u svim aspektima jer su mu, zbog intenzivnog razvoja, nedostajali komunalni, kulturni i sportski sadržaji, a bilo je problema i sa vodosnabdevanjem.

Kako ste se, kao predsednik opštine, borili sa sankcijama koje su nastupile?

– Sankcije su nastupile posle izbora, 1992. godine. Niko tada nije očekivao da će one imati tako teÅ¡ke posledice na celokupan život cele zemlje. TadaÅ¡nja država se raspala i nastupila je nestaÅ¡ica goriva, kako za graÄ‘ane tako i za privredu. Celokupna država, ali i lokalna samouprava je morala da se angažuje da se bar to obezbedi.

Sankcije je pratila i velika inflacija.

– Situacija je te, 1993. godine, bila takva da čak i ja, kao profesor matematike, praktično nisam umeo da pročitam koja je vrednost neke novčanice – toliko je nula bilo na njoj. RTB i druge firme su plate isplaćivale jednom nedeljno. Ipak, bilo je situacija da doÄ‘e neko iz sela Gornjane da podigne svoju platu, i da zbog inflacije vrednost novca toliko opadne, da nema dovoljno para ni da se vrati kući. Bilo je to straÅ¡no vreme. Nastupila je nestaÅ¡ica osnovnih proizvoda: braÅ¡na, ulja, Å¡ećera. Sve se to delilo po nekim spiskovima, pa je takva situacija dovodila i do Å¡verca, preprodaje i kraÄ‘a.

Na koji način ste pomagali sugrađanima?

– Tražili smo reÅ¡enje sa privrednicima kako ne bi bilo otpuÅ¡tanja radnika. Trudili smo se da to malo Å¡to imamo, kao opÅ¡tina, podelimo podjednako svima. Sećam se dočeka Nove godine 1994. kada su porodice dobijale po jedan kilogram čajne kobasice i po jednu čokoladu za decu.

Trudili ste se i da nešto izgradite?

– U tim teÅ¡kim vremenima gradili smo sistem vodosnabdevanja Bogovina jer smo znali da će doći vreme kada će voda biti neophodna. Imali smo velike probleme sa nabavkom potrebnog materijala, ali i novcem za izvoÄ‘ače radova. Ipak, objekat je do 2000. godine bio zavrÅ¡en, a vrednost celog tog projekta je iznosila blizu 50 miliona dolara. U istom periodu je započet veliki turistički kompleks na Crnom Vrhu. ZavrÅ¡eno je dve trećine tog projekta do 2000. godine, ali se potom stalo sa daljom gradnjom i Å¡teta je Å¡to se to nije privelo kraju.

Ilija Tanikić bio je predsednik opštine Bor i tokom NATO bombardovanja Srbije.

– Posle svih problema sa sankcijama i inflacijom, naiÅ¡ao je joÅ¡ jedan problem: bombardovanje. Bor je gaÄ‘an u pet-Å¡est navrata. UniÅ¡tena su odlično opremljena skladiÅ¡ta Jugopetrola, a trafo-stanica kojom je napajan RTB bombardovana je tri puta. Bilo mi je teÅ¡ko da noću gledam kako padaju bombe na grad za koji sam ja odgovoran. DeÅ¡avalo se da ujutru ne znamo gde pre da odemo i Å¡ta prvo da saniramo jer su od eksplozija stradali i izlozi, krovovi…

Nakon dva mandata, odlučio je da se više ne kandiduje.

– Procenio sam te 2000. godine da ne bi trebalo da se kandidujem za odbornika na novim izborima, imajući u vidu moje godine, kao i sve ono Å¡to sam proÅ¡ao za tih nepunih devet godina na funkciji predsednika OpÅ¡tine. Pokojni Branko Jovanović je na toj funkciji proveo osam godina i kada sam ga „pretekao“ po trajanju mandata doÅ¡ao je kod mene i rekao mi: „Ilija, čestitam ti Å¡to si postao predsednik sa najdužim stažom od osnivanja grada. Ipak, ne zavidim ti zbog teÅ¡kog perioda u kojem si bio predsednik. Nama je ranije jedini problem bio razvoj grada, a sve ostalo nam je iÅ¡lo na ruku“. Od 2000. do 2005. godine sam ponovo radio u Å¡koli kao profesor matematike, a u penziju nisam otiÅ¡ao baÅ¡ prestar. Nadam se da me učenici nisu tada doživeli kao potpuno izlapelog matematičara.

Na šta ste bili najviše ponosni tokom upravljanja gradom?

– Ponosni smo na to Å¡to nije bilo masovnih otpuÅ¡tanja u privredi, uprkos svim problemima. RTB je 2000. godine imao 12.000 zaposlenih, a danas jedva da ima trećinu toga. TakoÄ‘e, rukovodstvo te kompanije nije razmiÅ¡ljalo samo o RTB-u, već i o drugim firmama u gradu jer ako je snabdevanje slabo, svi će trpeti. Održali smo obdaniÅ¡ta, Å¡kole, fakultet, ali i privredu isto tako. Trudili smo se da poslovanje bilo koje firme ne doÄ‘e u pitanje. Uključili smo se, kao OpÅ¡tina, sa sredstvima koja smo imali na raspolaganju i tražili smo najbolja kadrovska reÅ¡enja kako bi firme opstale. Presipali smo iz jedne posude u drugu samo da sve firme nastave da rade – i Borčanka, Centroistok, Sloga, ali i mnoge druge.

Da li se zbog nečega kajete?

– Ne kajem se i nemam čega da se stidim, takva su bila vremena. Potrudili smo se da uradimo sve Å¡to možemo kako bi bile izgraÄ‘ene nove Å¡kole u OÅ¡trelju, Å arbanovcu, Gornjanu, seoske ambulante, organizovali smo festivale u Muzičkoj Å¡koli. Trudili smo se da nam Å¡kolstvo, zdravstvo i kultura budu u Å¡to boljem stanju. Mislim da smo uspeli mnogima da pomognemo tada, i ponosan sam na svoje saradnike. Smatram da smo svoje obaveze obavili prilično uspeÅ¡no.

Koliko vas je porodica podržavala?

– Uvek sam imao skladnu porodicu. Supruga me je mnogo podržavala i njoj dugujem mnogo. Bila je prosvetni radnik, a danas je u penziji. Ponosan sam na svoju decu. Oni su se uspeÅ¡no Å¡kolovali: ćerka je zavrÅ¡ila elektrotehniku, a sin maÅ¡instvo. Oboje žive i rade u Boru, ona radi u Telekomu, a sin na fakultetu. Zasnovali su svoje porodice, pa ja sada imam četiri unuke. Danas sam zbog njih viÅ¡e zauzet matematikom nego ranije. Leto najčešće sa suprugom provodim u Å arbanovcu, u kući u kojoj sam odrastao, a s jeseni sam u gradu.

Koliko su se promenili učenici u odnosu na ranije periode?

– Cela druÅ¡tvena klima je ostavila trag i na obrazovanje. Drugačiji su odnosi izmeÄ‘u profesora i Ä‘aka, a drugačiji su i programi. Mnoge stvari su tehnoloÅ¡ki otiÅ¡le napred, ali mnoge su i unazaÄ‘ene kao Å¡to je poÅ¡tovanje starijih. Ako poÅ¡tujeÅ¡ profesora i starije, poÅ¡tujeÅ¡ i sebe jer će svi jednog dana ostariti. Deci je potrebno viÅ¡e discipline, ali to ne zavisi samo od Å¡kole, već od roditeljskog vaspitanja, ulice, od deÅ¡avanja u gradu. Kad je reč o znanju matematike nismo nazadovali, ali koliko smo napredovali – pitanje je. Danas na mobilnom telefonu možeÅ¡ da reÅ¡iÅ¡ i najteže zadatke, ne moraÅ¡ da koristiÅ¡ papir i olovku.

Å ta nedostaje Boru da bi dostigao nivo nekih drugih gradova?

– Bor je mlad grad, nedostaje mu prilično sadržaja. Å teta je Å¡to nema reku, ali dobro, to ne možemo da stvorimo. Mada je bilo ideja da skrenemo Dunav ka Boru, možda će nekada neko i to učiniti. Možda ovom gradu nedostaju kulturni sadržaji. Dok sam bio predsednik opÅ¡tine, želeo sam da imamo Å¡to viÅ¡e zelenila. Ako je grad već pritisnut zagaÄ‘enjima, Å¡to viÅ¡e lepih zasada i parkova bi to mogli da apsorbuju. U objekte zdravstva je uvek potrebno ulagati, a u daljem razvoju grada zdravstvo i obrazovanje moraju biti prioritet. Zbog sankcija nismo uspeli da grad malo oslobodimo uticaja RTB-a, kako ne bi imao samo jednu razvijenu privrednu granu već viÅ¡e njih.

Na čemu još, po Vašem mišljenju, treba da se radi?

– Smatram da je turizam grana koja ovde može prilično da se razvije. Tu su Zlotske pećine, Borsko jezero, Crni Vrh, DubaÅ¡nica i Brestovačka banja. Blizu su Dunav i Đerdapska klisura, pa bi sve to ovom predelu moglo da da neku novu dimenziju. Naravno, ne treba zapostaviti rudarstvo na kojem je i zasnovan grad, ali pitanje je koliko će u budućnosti moći da se računa na veće zapoÅ¡ljavanje radne snage u toj oblasti.