BorMagazin.com

Ilija Tanikić

Bilo mi je teško da noću gledam kako padaju bombe na grad za koji sam ja odgovoran
Jun, 2015.
Ilija Tanikić najduže je obavljao funkciju predsednika opštine – skoro devet godina. Tokom njegovog mandata izgrađen je sistem za vodosnabdevanje u Bogovini, kao i najveći deo kompleksa na Crnom Vrhu. Po obrazovanju je profesor matematike, ali se time, čini se, najmanje bavio tokom svog života.
Ilija Tanikić

Kada ste rođeni?

– Rođen sam u Šarbanovcu januara 1942. godine, u seljačkom domaćinstvu. Nisam imao braću i sestre, pa sam odrastao samo sa majkom i ocem. Vrlo slabo, kao kroz san, sećam se Partizana, kako su dolazili u selo sa oružjem preko ramena. Otac mi je otišao u armiju i kad sam pošao u školu, ostao sam samo sa majkom. Ona me je, pošto nije bilo ni struje, uveče kad se smrkne, učila na sveći ili uz kandilku da čitam latinicu i da recitujem razne pesmice. Možda sam tako i zavoleo školu.

Gde ste završili školu?

– Osnovnu školu, sve do VI razreda sam učio u Šarbanovcu. Tada nije postojao sedmi i osmi razred u Šarbanovcu pa sam ta dva razreda završio u školi u Zlotu. Svakodnevno sam putovao 9-10 kilometara u oba pravca. Išlo se pešaka, tada nije bilo autobusa i prevoznih sredstava, a nije bilo ni puteva, ni onih nasipanih makadamom, a kamoli asfalta. Odeljenja su tada bila kombinovana, pa bi zajedno slušali nastavu oni koji su, na primer, prvi i četvrti razred. Nama deci, prijalo je kada bismo znali nešto što nisu znali oni koji su bili stariji.

Posle osnovne škole, Ilija Tanikić hteo je da upiše stomatologiju.

– Nakon što sam završio osnovnu školu, hteo sam da nastavim da se obrazujem. Želja mi je bila da postanem zubar. Međutim, nije bilo mogućnosti da to ostvarim. Srednja stomatološka škola je tada postojala u Zrenjaninu, ali zbog materijalnih poteškoća nisam mogao da odem tamo. Upisao sam srednju Poljoprivrednu školu u Negotinu, u Bukovu, pošto je zadruga Šarbanovac za tu školu davala stipendiju. To je bio jedini način da završim srednju školu, uz stipendiju, živeći u internatu.

Ilija Tanikic 6

Zaposlio se odmah nakon završetka srednje škole.

– Diplomirao sam 1961. godine i zaposlio sam se na Poljoprivrednom dobru Džanovo polje, koje se nalazilo između Brestovca i Metovnice. To je bilo tada, u istočnoj Srbiji, najjače poljoprivredno gazdinstvo posle Poljoprivrednog dobra Salaš. Tu sam radio svega osam meseci i onda sam otišao u vojsku. Služio sam vojsku u Hrvatskoj – u Šibeniku i Kninu. Nakon završetka vojske, moj tada nerazdvojni prijatelj iz detinjstva i ja, odlučili smo da nastavimo sa školovanjem. Upisali smo Višu pedagošku školu u Nišu. On je odabrao biologiju, a ja sam upisao matematiku.

Ispostavilo se da je odluka da ode u Niš bila dobra.

– Diplomirao sam na Višoj pedagoškoj školi 1965. godine. Takođe, u Nišu sam upoznao i svoju sadašnju suprugu. Ona je Nišlijka, a studirala je Književnost i srpski jezik. Venčali smo se, a iste godine smo se zaposlili u školi u Brestovcu, kao nastavnici. Te školske godine u toj školi zaposlilo se četvoro ili petoro mladih nastavnika. To je bio kolektiv vrlo nadarenih i ambicioznih predavača. Imali smo i takvog direktora, sada pokojnog, Petra Kalinovića, koji je umeo lepo da nas okupi.

Kako je nastalo KUD Đido?

Mi, nastavnici, formirali smo 1967-1968. godine poznato brestovačko Kulturno-umetničko društvo Đido. Dali smo društvu to ime zato što smo na prvom nastupu izvodili predstavu „Đido“, Janka Veselinovića. Obišli smo, izvodeći taj komad, skoro sva sela opštine Bor, pa i šire. Bilo je tada sve to malo teže organizovati jer nije bilo redovnih prevoznih linija, a skoro niko nije imao ni kola. Ipak, ovo kulturno-umetničko društvo i danas postoji.

Ilija Tanikic 5

Sa nepunih 30 godina Tanikić je postao i direktor škole.

– Nakon nekih 5-6 godina provedenih u nastavi, naš tadašnji direktor je otišao za Bor i moj zadatak je bio da ga zamenim i budem direktor. Škola „Stanoje Miljković“ tada je obuhvatala tri osmogodišnje škole – u Brestovcu, Metovnici i Šarbanovcu. Organizacija nastave je bila složena jer su nastavnici svakodnevno putovali. Iako sam imao dosta posla, uspevao sam sve da organizujem.

Dobili ste priliku i da studirate matematiku?

– Da. Bor se sedamdesetih godina vrlo brzo razvijao. U grad se doseljavalo sve više ljudi u potrazi za poslom, pa je tako rastao i broj đaka. Srednje škole su se brzo popunile, pa u jednom trenutku nije bilo dovoljno profesora matematike, stranih jezika i drugih predmeta. Na predlog tadašnjeg predsednika opštine Jovana Miloševića 1974. godine sedmoro-osmoro nastavnika je po povoljnim uslovima i sa stipendijama otišlo na fakultete. I ja sam bio među njima. Diplomirao sam na Prirodno-matematičkom fakultetu u Novom Sadu 1977. godine i odmah sam se zaposlio u tadašnjoj Elektro-mašinskoj školi.

Koliko dugo ste bili profesor matematike?

– U to vreme srednjoškolsko obrazovanje se reformisalo, pa je meni zapao zadatak da budem predsednik koordinacionog tela koje je sve pripremalo. Već 1979. godine izabran sam za generalnog direktora Obrazovnog centra Ivo Lola Ribar koji je obuhvatao četiri srednje škole. Zadatak centra je bio pripremanje programa za srednje škole, ali i obezbeđivanje stručnog kadra. Time sam se bavio osam godina. Želja mi je bila da budem profesor i jedva sam čekao da se vratim u školu jer sam voleo rad sa decom. To se i dogodilo 1987. godine. Iako su mnogi smatrali da sam bio strog, voleo sam da govorim deci da su se oni više plašili matematike nego mene. Računao sam da ću se time baviti do penzije.

Ilija Tanikic 2

Ipak, nije sve išlo „po planu“.

– Kada su počeli višestranački izbori 1992. godine, kandidovali su me i izabrali za odbornika u mom rodnom mestu, Šarbanovcu. Iako nisam imao cilj da budem predsednik opštine, tajnim glasanjem izabran sam na tu funkciju. Tada sam smatrao da ću sa svojim saradnicima mnogo postići za grad. Bor je imao prostora za napredak u svim aspektima jer su mu, zbog intenzivnog razvoja, nedostajali komunalni, kulturni i sportski sadržaji, a bilo je problema i sa vodosnabdevanjem.

Kako ste se, kao predsednik opštine, borili sa sankcijama koje su nastupile?

– Sankcije su nastupile posle izbora, 1992. godine. Niko tada nije očekivao da će one imati tako teške posledice na celokupan život cele zemlje. Tadašnja država se raspala i nastupila je nestašica goriva, kako za građane tako i za privredu. Celokupna država, ali i lokalna samouprava je morala da se angažuje da se bar to obezbedi.

Sankcije je pratila i velika inflacija.

– Situacija je te, 1993. godine, bila takva da čak i ja, kao profesor matematike, praktično nisam umeo da pročitam koja je vrednost neke novčanice – toliko je nula bilo na njoj. RTB i druge firme su plate isplaćivale jednom nedeljno. Ipak, bilo je situacija da dođe neko iz sela Gornjane da podigne svoju platu, i da zbog inflacije vrednost novca toliko opadne, da nema dovoljno para ni da se vrati kući. Bilo je to strašno vreme. Nastupila je nestašica osnovnih proizvoda: brašna, ulja, šećera. Sve se to delilo po nekim spiskovima, pa je takva situacija dovodila i do šverca, preprodaje i krađa.

Ilija Tanikic 4

Na koji način ste pomagali sugrađanima?

– Tražili smo rešenje sa privrednicima kako ne bi bilo otpuštanja radnika. Trudili smo se da to malo što imamo, kao opština, podelimo podjednako svima. Sećam se dočeka Nove godine 1994. kada su porodice dobijale po jedan kilogram čajne kobasice i po jednu čokoladu za decu.

Trudili ste se i da nešto izgradite?

– U tim teškim vremenima gradili smo sistem vodosnabdevanja Bogovina jer smo znali da će doći vreme kada će voda biti neophodna. Imali smo velike probleme sa nabavkom potrebnog materijala, ali i novcem za izvođače radova. Ipak, objekat je do 2000. godine bio završen, a vrednost celog tog projekta je iznosila blizu 50 miliona dolara. U istom periodu je započet veliki turistički kompleks na Crnom Vrhu. Završeno je dve trećine tog projekta do 2000. godine, ali se potom stalo sa daljom gradnjom i šteta je što se to nije privelo kraju.

Ilija Tanikić bio je predsednik opštine Bor i tokom NATO bombardovanja Srbije.

– Posle svih problema sa sankcijama i inflacijom, naišao je još jedan problem: bombardovanje. Bor je gađan u pet-šest navrata. Uništena su odlično opremljena skladišta Jugopetrola, a trafo-stanica kojom je napajan RTB bombardovana je tri puta. Bilo mi je teško da noću gledam kako padaju bombe na grad za koji sam ja odgovoran. Dešavalo se da ujutru ne znamo gde pre da odemo i šta prvo da saniramo jer su od eksplozija stradali i izlozi, krovovi…

Ilija Tanikic 9

Nakon dva mandata, odlučio je da se više ne kandiduje.

– Procenio sam te 2000. godine da ne bi trebalo da se kandidujem za odbornika na novim izborima, imajući u vidu moje godine, kao i sve ono što sam prošao za tih nepunih devet godina na funkciji predsednika Opštine. Pokojni Branko Jovanović je na toj funkciji proveo osam godina i kada sam ga „pretekao“ po trajanju mandata došao je kod mene i rekao mi: „Ilija, čestitam ti što si postao predsednik sa najdužim stažom od osnivanja grada. Ipak, ne zavidim ti zbog teškog perioda u kojem si bio predsednik. Nama je ranije jedini problem bio razvoj grada, a sve ostalo nam je išlo na ruku“. Od 2000. do 2005. godine sam ponovo radio u školi kao profesor matematike, a u penziju nisam otišao baš prestar. Nadam se da me učenici nisu tada doživeli kao potpuno izlapelog matematičara.

Na šta ste bili najviše ponosni tokom upravljanja gradom?

– Ponosni smo na to što nije bilo masovnih otpuštanja u privredi, uprkos svim problemima. RTB je 2000. godine imao 12.000 zaposlenih, a danas jedva da ima trećinu toga. Takođe, rukovodstvo te kompanije nije razmišljalo samo o RTB-u, već i o drugim firmama u gradu jer ako je snabdevanje slabo, svi će trpeti. Održali smo obdaništa, škole, fakultet, ali i privredu isto tako. Trudili smo se da poslovanje bilo koje firme ne dođe u pitanje. Uključili smo se, kao Opština, sa sredstvima koja smo imali na raspolaganju i tražili smo najbolja kadrovska rešenja kako bi firme opstale. Presipali smo iz jedne posude u drugu samo da sve firme nastave da rade – i Borčanka, Centroistok, Sloga, ali i mnoge druge.

Ilija Tanikic 7

Da li se zbog nečega kajete?

– Ne kajem se i nemam čega da se stidim, takva su bila vremena. Potrudili smo se da uradimo sve što možemo kako bi bile izgrađene nove škole u Oštrelju, Šarbanovcu, Gornjanu, seoske ambulante, organizovali smo festivale u Muzičkoj školi. Trudili smo se da nam školstvo, zdravstvo i kultura budu u što boljem stanju. Mislim da smo uspeli mnogima da pomognemo tada, i ponosan sam na svoje saradnike. Smatram da smo svoje obaveze obavili prilično uspešno.

Koliko vas je porodica podržavala?

– Uvek sam imao skladnu porodicu. Supruga me je mnogo podržavala i njoj dugujem mnogo. Bila je prosvetni radnik, a danas je u penziji. Ponosan sam na svoju decu. Oni su se uspešno školovali: ćerka je završila elektrotehniku, a sin mašinstvo. Oboje žive i rade u Boru, ona radi u Telekomu, a sin na fakultetu. Zasnovali su svoje porodice, pa ja sada imam četiri unuke. Danas sam zbog njih više zauzet matematikom nego ranije. Leto najčešće sa suprugom provodim u Šarbanovcu, u kući u kojoj sam odrastao, a s jeseni sam u gradu.

Koliko su se promenili učenici u odnosu na ranije periode?

– Cela društvena klima je ostavila trag i na obrazovanje. Drugačiji su odnosi između profesora i đaka, a drugačiji su i programi. Mnoge stvari su tehnološki otišle napred, ali mnoge su i unazađene kao što je poštovanje starijih. Ako poštuješ profesora i starije, poštuješ i sebe jer će svi jednog dana ostariti. Deci je potrebno više discipline, ali to ne zavisi samo od škole, već od roditeljskog vaspitanja, ulice, od dešavanja u gradu. Kad je reč o znanju matematike nismo nazadovali, ali koliko smo napredovali – pitanje je. Danas na mobilnom telefonu možeš da rešiš i najteže zadatke, ne moraš da koristiš papir i olovku.

Ilija Tanikic 8

Šta nedostaje Boru da bi dostigao nivo nekih drugih gradova?

– Bor je mlad grad, nedostaje mu prilično sadržaja. Šteta je što nema reku, ali dobro, to ne možemo da stvorimo. Mada je bilo ideja da skrenemo Dunav ka Boru, možda će nekada neko i to učiniti. Možda ovom gradu nedostaju kulturni sadržaji. Dok sam bio predsednik opštine, želeo sam da imamo što više zelenila. Ako je grad već pritisnut zagađenjima, što više lepih zasada i parkova bi to mogli da apsorbuju. U objekte zdravstva je uvek potrebno ulagati, a u daljem razvoju grada zdravstvo i obrazovanje moraju biti prioritet. Zbog sankcija nismo uspeli da grad malo oslobodimo uticaja RTB-a, kako ne bi imao samo jednu razvijenu privrednu granu već više njih.

Na čemu još, po Vašem mišljenju, treba da se radi?

– Smatram da je turizam grana koja ovde može prilično da se razvije. Tu su Zlotske pećine, Borsko jezero, Crni Vrh, Dubašnica i Brestovačka banja. Blizu su Dunav i Đerdapska klisura, pa bi sve to ovom predelu moglo da da neku novu dimenziju. Naravno, ne treba zapostaviti rudarstvo na kojem je i zasnovan grad, ali pitanje je koliko će u budućnosti moći da se računa na veće zapošljavanje radne snage u toj oblasti.


Share Button



Ostavite komentar svojim Facebook nalogom

Ostavite komentar


Linkovi: