BorMagazin.com

Ivan Gvozdenović

Planiram da renoviram Mali stadion i da tamo otvorim školu fudbala. To je odlilčan prostor, na kojem sam i ja igrao mali fudbal. Voleo bih to da sredim, da bude lepo kao nekada.
Novembar, 2014.
Ivan Gvozdenović (36) i dalje se aktivno bavi fudbalom. Trenutno nastupa za klub iz Albanije, a tokom svoje karijere igrao je i za Briž, Mec, kao i za Crvenu zvezdu. Iako nakon završetka karijere ne planira da živi u Boru, nije zaboravio svoj rodni grad i hteo bi da mu se, na neki način, oduži.
Ivan Gvozdenović

Rođen je 19. avgusta 1978. godine u Boru, a fudbalom je počeo da se bavi u osnovnoj školi.

– Mislim da sam počeo da treniram fudbal u V razredu. Igrao sam fudbal za školu Branko Radičević, imali smo turnire između škola. Nakon toga počeo sam da treniram fudbal u FK Bor. Kao mali uvek sam bio u društvu koje se zanimalo za sport i uvek se igralo nešto – fudbal, košarka… Bio sam talentovan za razne sportove i igrali smo i rukomet, odbojku i drugo, ali je većina dečaka u mom društvu trenirala fudbal i onda sam se i ja odlučio za taj sport.

Kako kaže, imao je sreće da ga zapaze Zvezdini skauti i sa 14 godina prešao je u Crvenu zvezdu.

– Na kraju osmog razreda, kada sam imao 14 godina, otišao sam za Beograd. Prošao sam sve mlađe kategorije Crvene zvezde. Od malena sam Zvezdaš, ali u tom uzrastu možda bih prihvatio i poziv Partizana, jer to je doba kad se razvijaš kao sportista. Taj odlazak za Beograd je bio moj prvi korak i bio sam srećan zbog toga, sve se namestilo.

Ipak, probijanje do prvog tima Zvezde i boravak u Beogradu Gvozdenoviću nije bio jednostavan.

– Bilo je i dosta odricanja, napornih treninga. Razmišljao sam čak i o tome da se vratim u Bor, jer nije bilo lako. Ostavio sam svoje društvo, detinjstvo, porodicu, rodni grad i otišao u veliki grad gde nikoga ne znam. Sam sam bio tamo, nisam imao nikoga i to me je jednostavno ubijalo, svi su mi mnogo nedostajali. U Zvezdi je tada bila velika konkurencija i bilo je teško izboriti se za prvi tim. Zvezda je tada jurila trofeje i nije imala vremena da čeka mladog igrača da se razvije.

Ivan Gvozdenović

Tada su mladi, talentovani fudbaleri slati na „kaljenje“, odnosno u druge klubove kako bi se razvili.

– Najpre je Zvezda poslala celu moju generaciju u FK Voždovac. Trener je bio Zvezdin čovek, Vladimir Petrović Pižon, a igrali smo Treću ligu. Posle toga sam igrao za Radnički Pirot i to je bilo moje prvo profesionalno iskustvo jer sam nastupao za prvi tim. Posle toga sam igrao za Napredak iz Kruševca, koji je, kao i Radnički, bio u Drugoj ligi, a zatim u Milicionaru, u Prvoj ligi. Tamo sam sticao iskustvo, „imao utakmice u nogama“. Morao sam malo i da očvrsnem, da naučim neke stvari.

Sa 20 godina iz FK Crvena zvezda pozvali su ga da se vrati da igra za prvi tim u sezoni 1999/2000.

– Moj put je bio trnovit i težak i sa 19, skoro 20 godina, zaigrao sam za prvi tim Zvezde. Tada je trener bio Slavoljub Muslin. Igrali smo u sredu neku prijateljsku utakmicu na kojoj sam dao gol, nakon čega mi je Muslin rekao da je oduševljen mojom igrom, da se odmorim i spremim za subotu jer ću igrati za prvi tim. Ta tri dana sam lebdeo. Nisam mogao da sačekam subotu. Igrali smo na Marakani protiv Spartaka iz Subotice, i iako sam levak, dao sam gol desnom nogom. U tom trenutku bio sam najsrećniji čovek na svetu. Prva utakmica, dao sam gol, pobedili smo, prosto nije moglo bolje od toga. Taj dan ću pamtiti do kraja života.

Za Zvezdu je igrao četiri godine, a poslednje sezone je nosio i kapitensku traku.

– Pet godina pre te sezone u kojoj sam debitovao, Zvezda nije osvojila trofej. Te godine smo imali dobar tim i velike ambicije, osvojili smo duplu krunu – i prvenstvo i Kup. Sezona je bila fantastična, sve je bilo na vrhunskom nivou, imali smo dobar tim, dobre trenere, klub je bio finansijski stabilan. To je bio veliki uspeh i zatim smo tri puta zaredom bili prvaci. Te četiri godine u Zvezdi su mi bile izuzetne i taj prvi trofej sa Zvezdom mi je najslađi. Bila je praksa da Zvezdina deca, igrači koji su dugo igrali za nju, dobiju kapitensku traku. Poslednje godine sam bio i kapiten i to je za mene bila velika čast.

Izvor: hotsport.rs

Izvor: hotsport.rs

Nakon Zvezde, sa 24 godine, Gvozdenović je svoju karijeru nastavio u inostranstvu.

– Iz Zvezde sam otišao u Belgiju i pet godina igrao za Klub Briž. Igrao sam u francuskom Mecu, godinu dana za Metalurg iz Donjecka, u Ukrajini, zatim šest meseci u rumunskom Dinamu iz Bukurešta, u grčkoj Kavali godinu dana. Ovde u Albaniji igram već skoro četiri godine, od 2010.

Dok je nastupao za Mec doživeo je povredu kolena i kako kaže, nikada posle toga nije mogao da vrati svoju igru na pređašnji nivo.

– Imao sam jednu tešku povredu u karijeri, zbog koje sam pauzirao 6 meseci. Kad sam igrao za francuski Mec, povredio sam prednje ukrštene ligamente kolena. Imao sam operaciju kolena u Antverpenu, u Belgiji. U 32. godini sam zbog nemogućnosti da pronađem odgovarajući klub iz neke jače lige, razmišljao i o završetku karijere. Posle te povrede nisam uspeo da se vratim na nivo na kojem sam bio dok sam igrao u Zvezdi i Brižu, sa kojim sam igrao u Ligi šampiona, pa sam tražio klub u manje atraktivnim ligama.

Onda je došla ponuda iz Albanije. Iako je klub iz Tirane odbio tri puta, ljubav prema fudbalu je prevladala.

– Ja sam pomalo sujeveran za neke stvari. Tri puta sam ih odbijao. Četvrti put kad smo se dogovorili, nije bilo direktnog leta iz Beograda za Tiranu, nego sam morao da idem preko Rima ili Podgorice. Tada me je pokojni tast vozio na aerodrom i zbog gužve u gradu, zakasnimo na let koji je išao za Rim, a potom Tiranu. Tada sam pomislio da mi se ne da da odem, da treba da odustanem. Nikada pre nisam zakasnio ni u školu ili na trening, a kamoli na avion. Rekao sam sebi da je ovo možda neki znak i da treba da se vratim kući.

Na sreću, kockice su se složile i Gvozdenović je uspeo da stigne u Tiranu na vreme.

– U tom trenutku me je telefonom pozvao menadžer Albanac sa kojim sam sada dobar prijatelj. Hteo je da proveri da li sam krenuo, pošto mi predsednik kluba priprema doček tamo na aerodromu. Pošto sam ga već tri puta odbijao, bojao se da ga ne prevarim i ne dođem, a dao je reč predsedniku kluba da stižem. Pitao me je da li sam krenuo, na šta sam mu odgovorio da ipak ne dolazim. Objasnio sam mu da sam zakasnio na let. Na to mi je rekao da proverim kad imam let za Podgoricu, pa će me tamo čekati taksista koji će me dovesti u Tiranu, pošto se stiže za sat i po. U tom trenutku, okrenem se i vidim na tabli polazaka za Tiranu let Montenegro erlajnsa. Pitao sam na šalteru kad poleće – kažu za sat vremena. Kupim kartu, odem i ostanem ovde, eto već tri i po godine.

Izvor: ligamistru-2003-2004.xf.cz

Izvor: ligamistru-2003-2004.xf.cz

Kako kaže, nije se pokajao što je odlučio da svoju karijeru nastavi tamo.

– Nisam znao da ću ovako uživati ovde i u fudbalu i u životu. Tirana mi pruža normalan život, u smislu da ima lepih restorana i kafića, imaš gde da prošetaš. Nije daleko od Srbije, imaju lepu klimu bez zime, pošto je blizu more. Ovde mi je trenutno dobro, i mislim da nisam pogrešio što sam umesto završetka karijere odlučio da dođem ovde, jer trenutno stvarno uživam. Prema meni su svi korektni, imam samo reči hvale.

U Albaniji je nastupao za tri kluba, koji nižu titule u njihovom prvenstvu.

– Ovde sam najpre igrao za FK Tirana sa kojim sam osvojio Kup Albanije, zatim sam bio 3 godine u Skenderbeu sa kojim sam tri puta zaredom bio šampion Albanije, dva puta osvojio Superkup i jednom Kup. Sada igram za Kuksi, klub iz Tirane i trenutno smo prvi na tabeli. Ugovor sa njima mi traje do maja, tada ću imati 37 godina. U međuvremenu nisam imao nikakve povrede, dobro se osećam i lepo mi je ovde. Igram dobro, pa možda ostanem još godinu dana, ali sačekaću maj pa ću tada odlučiti.

Izvor: Flickr-Club Brugge / Johan Eyckens

Izvor: Flickr-Club Brugge / Johan Eyckens

Srpskih fudbalera u Albaniji nema mnogo, ali kako ističe Gvozdenović, tamo nemaju nikakvih problema.

– Osim mene tu je jedan momak koji igra za klub Partizani, ranije je igrao u Javoru. Tu je i golman iz Zvezdine škole koji brani za Apoloniju. Ako si normalan, korektan, njih ne zanima odakle si, još ako igraš dobro onda te čak i vole. U mom slučaju, ovde su svi bili oduševljeni mojim dolaskom jer sam bio kapiten Zvezde čiju su igru ovde pratili, pa je to bila možda i olakšavajuća okolnost da se brže i lakše uklopim. Zanima ih posao, da igraš dobro i zaista ne znam ni za jedan slučaj da je neko od naših igrača imao ovde neke probleme.

Ipak, neposredno nakon incidenta koji se dogodio na fudbalskoj utakmici Srbija-Albanija, situacija je bila napeta.

– Svašta se tu izdešavalo, u javnosti je bilo prepucavanja sa obe strane. Nisam imao nikakve probleme ni u klubu ni u gradu, ali sam se, ipak, osećao malo čudno i neprijatno jer se prvih nekoliko dana nakon tog incidenta dosta pričalo o tome. Sad se već prašina oko svega toga slegla i, lično, nisam imao nikakvih neprijatnosti. Do sledeće utakmice, kada će naši fudbaleri gostovati u Albaniji, ima još nekoliko meseci i teško je reći unapred da li bi moglo biti nekih problema. Želim da u celoj toj priči pobede razum i sport, da sve prođe u najboljem redu, pa neka na terenu pobedi bolji.

Ivan Gvozdenović

Iako mu porodica živi u Srbiji, uspevaju da prevaziđu razdvojenost.

– Imam suprugu Natašu i sina Stefana koji žive u Srbiji. Stefan je peti razred, pa smo odlučili da on i supruga ostanu u Beogradu da bi Stefan imao svoje društvo, da govori svojim jezikom, da ga ne maltretiramo životom u Albaniji, pa selidbom, kasnije, nazad u Srbiju. Nedostaju mi dosta, ali navikli smo da putujemo, imamo međusobno razumevanje i dobro funkcionišemo. Viđamo se povremeno, tako da nije veliki problem što smo trenutno odvojeni.

Za reprezentaciju Srbije nastupio je tek nekoliko puta, a iako bi voleo da zaigra opet, smatra da ima boljih i mlađih igrača.

Lično bih voleo da zaigram za reprezentaciju, ali to je sada nerealno. Ja završavam karijeru, a ima boljih i mlađih igrača. Poslednji put sam nastupio na stadionu Partizana protiv Slovenije, kad smo bili Srbija i Crna Gora. Selektori su tada bili Dejan Savićević i Vujadin Boškov. Igrali smo nerešeno 1:1, a trebala nam je pobeda, pa je Slovenija otišla na Evropsko prvenstvo umesto nas.

Kada bi morao da izdvoji najboljeg saigrača, to bi, kaže, bio Goran Drulić.

– U reprezentaciji sam igrao sa igračima koji su mnogo veća imena od mene, kao što su Vladimir Jugović, Savo Milošević, Predrag Mijatović… Od saigrača u klubu, istakao bih Gorana Drulića, sa kojim sam igrao u Zvezdi i koji je bio odličan napadač. Što se tiče igrača protiv kojih sam imao priliku da igram, sa Brižom sam pobedio italijanski Milan u gostima 1:0 u Ligi šampiona. Tada su za Milan igrali Dida, Kafu, Maldini, Nesta, Ševčenko, Inzagi, Rui Košta, Kaka, Gatuzo… Sve su to bili vrhunski igrači, koji su kasnije i osvojili Ligu šampiona. Takođe, igrao sam i protiv Juventusa kad su za taj klub igrali Nedved, Ibrahimović, Del Pjero, Trezege, a branio je Bufon…

Ivan Gvozdenović

Za najboljeg trenera sa kojim je radio smatra Slavoljuba Muslina.

– Muslin mi je dao šansu u Zvezdi, verovao u mene i ja sam mu uzvratio dobrim igrama na terenu. On je ostavio na mene najjači utisak i kao trener i kao ličnost. Dosta me je stvari naučio, dao mi šansu da zaigram za prvi tim Zvezde, osvajali smo trofeje s njim. Ispunio sam san da igram za klub koji volim i još da osvajam trofeje s njim, pa bio čak i kapiten. Takođe, zahvalan sam i Tomi Milićeviću koji me je primetio i doveo iz Bora u Zvezdu, a i trenirao u mlađim kategorijama. Pomenuo bih i Vladimira Petrovića Pižona, koji me je takođe trenirao u Zvezdi.

U ranijim intervjuima, Gvozdenović je isticao kako bi karijeru voleo da završi u FK Bor ili u FK Crvena zvezda.

– Mislim da je realnije da karijeru završim tamo gde me srce vuče i gde sam je i počeo, a to je u Boru. Za Zvezdu imam dosta godina, a ona je veliki klub sa mnogo dobrih igrača koji bi voleli u njoj da završe karijeru. Ne može se svima izaći u susret i ispuniti ta želja. Verovatno nisam više ni na tom nivou koji zahteva. Možda bih mogao da odigram jednu utakmicu za Zvezdu i da se oprostim na Marakani. Videću šta će biti nakon isteka ugovora sa sadašnjim klubom. Šteta što FK Bor nije u nekom višem rangu takmičenja i što, kao klub, nije malo stabilniji. Ali hajde da maštamo, voleo bih da tamo završim karijeru.

Nakon završetka karijere planira da se bavi i trenerskim poslom.

– Stekao sam B licencu u Beogradu, sad završavam za A licencu ovde u Tirani. Imam ambicije da budem trener, razmisliću da li mlađih kategorija ili prvog tima. Ostaću u sportu, i od maja kad budem stekao A licencu, mogu da budem i trener.

Ivan Gvozdenović

Izvor: Dejan Stojčić

U Bor ne dolazi često, ali je u kontaktu sa starim prijateljima koji i dalje žive ovde.

– Uvek kad dolazim do Beograda, dođem i u Bor. Volim da dođem, prija mi. Tamo se uvek osvežim, odmorim se i napunim baterije. I moj sin Stefan svakog raspusta po dva meseca provede u Boru, kod moje sestre i roditelja. Živeo sam na Starom selištu, imao sam dobro društvo i u naselju, i u školi. Evo i danas se družim sa istim tim ljudima sa kojima sam odrastao. Čujemo se redovno. Kad god dođem, nepisano je pravilo da igramo mali fudbal, u Sportskom centru ili na Malom stadionu. Igrao sam i na Novogodišnjem turniru.

Iako ne bi mogao da živi u Boru, Gvozdenović ima planove za njega.

– Bor se dosta promenio na bolje, izgradio se. Imao sam prelepo detinjstvo u Boru i za taj grad me vežu najlepša sećanja. U Beogradu su mi supruga i sin, supruga tamo radi, sin ide u školu, imamo dosta prijatelja tamo. Kupio sam i stan, pa kad se budem vratio verovatno ću živeti u Beogradu. Ali, nakon završetka karijere, u Boru ću sigurno provoditi više vremena i dolaziti češće. Planirao sam da renoviram Mali stadion i da tamo otvorim školu fudbala. To je odlilčan prostor, na kojem sam i ja igrao mali fudbal, a vidim da je sada dosta oronuo, propao. Voleo bih to da sredim, da bude lepo kao nekada.


Share Button



Ostavite komentar svojim Facebook nalogom

Ostavite komentar


Linkovi: