Ivica Pavlović Pidža

Nekadašnji poznati košarkaš, rođen je u Boru 17. aprila 1956. godine.

– Počeo sam da treniram fudbal, bio sam jako talentovan i fudbaler i golman. Međutim, polomio sam nogu i moji su mi zabranili da i dalje treniram fudbal. Ja onda pređem na košarku. Bio sam u svim sportovima veoma talentovan. U šestom razredu osnovne škole ušao sam već u prvi tim KK Bor. Igrali smo Drugu saveznu ligu, posle Prvu B ligu. Bio sam stvarno čudotvorac sa loptom, igrao sam na poziciji plejmejkera. Smatrali su me jednim od najtalentovanijih košarkaša u tadašnjoj Jugoslaviji. Počeli su da me prate treneri, poput Ranka Žeravice, Bate Đorđevića, oca Aleksandra Saše Đorđevića, koji me je i zvao da dođem u Zvezdu.

Iako je znao da nije dovoljno visok da bude košarkaš, vredno je radio na sebi i nije odustajao.

– Trenirao sam po osam sati dnevno. Znao sam da nemam visinu, da to moram da nadoknadim nečim: brzinom, tehnikom… Trenirao sam i kod kuće, u podrumu, u mraku po uglju. Smatrao sam da je lako trenirati gde je ravno i da je bitno da ne vidiš loptu, a da je osetiš, da naučiš da lopta bude deo tebe, a ne da je juriš i tražiš pogledom. Mislim da i danas držim rekord okretanja lopte na prstu ruke. Uspeo sam to da radim čak tri i po sata. Vrteo sam je na svim prstima, a kažiprst mi je čak i prokrvario.

Košarku je igrao ukupno 14 godina, a počeo je da je trenira kao mali, još u prvom razredu osnovne.

– Bio sam u Crvenoj zvezdi oko godinu i po dana, ali sam se ubrzo vratio. Pored takvih vukova: Slavnića, Simonovića, Kapičića, Sarjanovića, Vučinića, Lazarevića, Pešića ostanak je bio jako težak sa mojom visinom. Onda sam otišao za Francusku, sa ekipom Bora na turneju. Tamo sam izvodio takve vragolije da sam jednog njihovog tamnoputog igrača uspeo da „izvedem“ sa terena, nisu znali gde je lopta. Nudili su mi stipendiju, nudili su mi posao, sve, samo da ostanem tamo. Ipak, ljubav prema Jugoslaviji je bila velika. Hteo sam da služim vojsku. Posle vojske sam se vratio ovde, u Bor i počeo da igram košarku.

Igrao je do 25. godine, a onda je doživeo povredu koju su pratile dve operacije.

– Na jednoj utakmici u starom sportskom centru, sakrijem loptu. Jedan dečko nije znao gde je i iz revolta, šutnuo me je tako da mi je polomio obe noge. Posle toga sam završio na operaciji. Onda sam se naglo ugojio, ali sam uspeo da skinem taj višak kilograma čajevima. I dan danas imam posledice te povrede. Sad su mi iskidani ligamenti, teško se krećem. Lekari na Banjici su mi predložili ugradnju veštačkog kolena, ali ta operacija je odložena za sledeću godinu. Krećem se uz pomoć štapa, ali mogu da odradim i neku vežbicu.

Tokom svoje karijere igrao je za Crvenu zvezdu, Bor, kao i košarkaški klub iz Zlota.

– Igrao sam za Crvenu zvezdu oko godinu i po dana, za Bor 14 godina, bio sam malo na Malti, ali sam se brzo vratio. Tamo nema sporta i nisam se dobro snašao. Onda sam kasnije kad je oformljena ekipa Zlota, igrao za njih. Odveo sam Zlot u Srpsku ligu. Padne nam se, kao protivnik u Kupu Borac iz Čačka. Pobedili smo ih sa 15 poena razlike usred Zlota. To je bio najveći uspeh u istoriji ovog sela i njihovog sporta. I to sam sve radio iz ljubavi. Najviše uspeha sam imao kod pokojnog Želimira Gagića. On je bio vrhunski trener.

Jedan je od retkih igrača u Srbiji, kojeg su navijači na rukama nosili kroz grad.

– Na Dan rudara, 6. avgusta 1979. godine, kada je Bata Đorđević vodio Crvenu zvezdu, KK Bor ih je dobio sa pola koša razlike. Goranu Rakočeviću, ocu košarkaša Igora, driblingom sam „vezao noge u čvor“. Pao je na zadnjicu i seo na centar terena, a ja sam imao otvoren put prema košu. Međutim, nisam hteo da nastavim. Driblao sam pored njega, dao mu ruku da ustane kako bi me čuvao i dalje, i onda nastavio ka košu. Na malom stadionu i oko njega bilo je sigurno oko 2.000 navijača. Nosili su me na rukama po celom gradu.

Uprkos povredi, uspeo je da diplomira na Višoj trenerskoj školi.

– Diplomirao sam kod poznatih profesora Radivoja Živkovića, Vladana Markovića, Branimira Ilića, Petra Rodića i drugih. Kasnije sam dosta radio sa decom. Oko 22 godine sam držao košarkaški kamp na Savači. Kroz moje ruke su prošli svi igrači: Divac, Đorđević, Danilović, Kukoč, Rađa, Paspalj – cela reprezentacija Jugoslavije. Puno igrača sam iškolovao, postali su vrhunski, a neki su i otišli u Ameriku, u NBA ligu… imao sam i po 300 klinaca na treningu, dolazili su samo zbog mene, da ih nešto naučim. Nisam mogao čak ni sve da ih primim, pa smo radili po grupama.

Trenirao je nekoliko klubova, a smatrao je da je dobar dribling osnova koju svaki košarkaš mora da ima.

– Trenirao sam Spartak iz Subotice, a pomagao sam i treneru ekipe juniora koji su igrali za Hemofarm Vršac. Imao sam u glavi jednu misao – dribling kao osnovni element košarkaške igre. Spremio sam i jednu knjigu sa 150 vežbi driblinga, da ostavim nešto iza sebe. U međuvremenu sam na inicijativu jednog trenera snimio te driblinge na VHS kaseti, ne znajući da će to skupo da me košta. Jedna televizija je napravila te kasete i predala ih tom treneru. On je otišao u Iran i Mađarsku i prodao ih, a ja sam ostao bez ičega.

Činjenica da nije ostao u sportu kao trener mnoge iznenađuje.

– Čujem se sa svim trenerima iz bivše Jugoslavije, poznatim trenerima. Pitaju me šta radim i zašto nisam u sportu? Ja im kažem da za mene nema mesta. Sujeta je strašna stvar, to boli, koliko god to zvučalo… Navijači su na utakmice dolazili samo zbog mene, da gledaju moje atrakcije. I dalje mi je ostao taj dribling, ali, nažalost, ja to nemam kome da prenesem.

Mnogim trenerima ponudio je svoju pomoć i sugestiju, ali, kako kaže, nije bilo mnogo interesovanja.

– Hteo sam da pomognem i borskim trenerima, ponudio sam se čisto ljudski, a oni su to odbili. Niko ne želi moje znanje, moju pomoć. Izdaću knjigu sa 150 vežbica driblinga, čisto kao brošuru. Podeliću je u osnovnim školama deci koja vole košarku. To su jedinstvene vežbe koje uključuju i rad sa dve lopte jer moraju da rade obe hemisfere mozga. Ako ne možeš sa loptom da koristiš jednako dobro i levu i desnu ruku, onda nisi dobar košarkaš. Moraš da budeš kompletan igrač.

Ipak, pojedini se, kako kaže, ne libe da ponekad od njega potraže savet.

– Zovu me drugi treneri ponekad za savet. Ne vole da dođu lično. Trener treba da bude autoritet i treba postaviti stvari na prava mesta. U sportu nema demokratije. Poznajem lično Dušana Ivkovića, pokojnog Acu Nikolića, Božu Maljkovića. I sa Marinom Maljković sam prijatelj, čujemo se stalno. Jako je poštujem.

Pavlović je danas bez posla i trudi se da se izbori sa finansijskim problemima.

– Radio sam u Centroistoku kao trgovac. Kad je firma propala, ostao sam bez posla. Radio sam i kao šef motela Rtanj, u Konobi i u Vertigu na Borskom jezeru, kao i u restoranu u Batajnici „Srpski vitez“. Sada ne radim nigde. Sa najmlađim sinom živim u malom stanu od 25 kvadrata. Stan u kome smo je opštinski, nisam ga otkupio. Nemamo grejanje, a često ni struju. Eto, ovo je možda i neki apel za pomoć. Bio sam u braku. Sa prvom ženom imam jednog sina, sa drugom još dva. Druga žena i ja smo se razveli pre četiri godine. Mučim se, guram. Nadam se da će neko imati sluha da mi malo pomogne.

Hobi ovog nekadašnjeg košarkaša su sviranje harmonike i mađioničarski trikovi. Neke od njih pokazao nam je tokom razgovora.

– Završio sam muzičku školu, uporedo sa osnovnom. Sviram harmoniku, a imao sam i svoj orkestar. Bavim se odmalena i mađioničarskim trikovima. To mi je hobi. Zabavljam društvo, a oko mog stola je stalno puno. Ponekad budem i na nekom dečjem rođendanu, kako bi ih zabavio, ne naplaćujem ništa. Uvek je sa mnom zabavno, ljudi me vole.

Osim što se bavio košarkom, Pavlović je i državni šampion u pripremanju riblje čorbe.

– Završio sam kasnije, posle srednje trgovačke, Višu kuvarsku školu u Opatiji. Trostruki sam šampion u spremanju riblje čorbe. Pobedio sam u Smederevu, Velikom Gradištu i u Golupcu, a na takmičenjima bude više od 150 kuvara. Osvajao sam brojne diplome i pehare. Kad spremam riblju čorbu, pripremam je s ljubavlju, koristeći samo prirodne sastojke. Možda se oprobam i sledeće godine, dobijam puno poziva. Samo je jedan čovek bio petostruki prvak, ja sam trostruki, a ostali su bili šampioni po jednom.

Njegova najveća ljubav je košarka. Kao trener, umeo je da proceni ko može da postane vrhunski igrač.

– Ja imam strašan sluh i njuh da osetim da li je dete talentovano za bilo koji sport po hodu. Osim toga, često sam gledao, kad se deca presvuku za trening, ko je kako spakovao stvari. Ako su stvari sređene pod konac, ima šanse da bude veliki, ima taj gen. Ako su razbacane, to ne dolazi u obzir. Skoro nikad se nisam prevario. Deca koja slože stvari su najčešće pedantna, vredna i hoće da uče. To nose od kuće.

Ipak, jednom nije bio u pravu i izgubio je opkladu, procenjujući da od jednog momka nikada neće postati dobar košarkaš.

– Kladio sam se sa Batom Đorđevićem da Divac nikada neće postati dobar košarkaš. Bio je nezgrapan, nije umeo da se kreće kako treba. Ipak, oduvek je bio dobar momak. To je jedina opklada koju sam izgubio.

Kako kaže, disciplina je bitna kako u sportu, tako i u životu.

– Ne možete gostu da spremite lepo jelo i da ga bacite ispred njega. Ne, to prvo mora da bude lepo za oko, zatim dovoljno količinski i onda lepo na ukus. To sam preneo srednjem sinu i mislim da je on postao vrhunski kuvar. Najmlađi sin se bavi sportom i to borilačkim veštinama, a najstariji je muzičar.

Ipak, ono što Pavlovića žalosti je što je sport dosta zapostavljen u Boru.

– Sport je, tada kad sam ja trenirao, bio totalno amaterski. Znači spremimo sendviče kod kuće i odemo negde da igramo utakmicu. Ako nam daju ručak – daju. Igralo se iz ljubavi prema sportu. Međutim, danas je sport u Boru na niskim granama. Znam da je situacija teška i da nema novca, ali bi moglo malo više da se uloži u sport.

Kako ističe, to nije krivica lokalnih vlasti, već je u pitanju današnja situacija.

– Danas, kad se dete rodi, odmah mu kupe kompjuter, a mišići mu praktično atrofiraju. Nikog više nema na Malom stadionu. Ranije, tu je bilo više gledalaca na treningu nego na utakmici. Nije važno da li je u pitanju rukomet ili košarka. Danas toga nema, sve je to pusto, zaraslo. Prošle godine smo prijatelj i ja pokušali da nekako sredimo Mali stadion. Hteli smo da uradimo asfalt, da decu bar tu dovedemo. Postavljene su dve table od pleksiglasa, ali opet, deca se sada skupljaju.

Ako bi trebalo da izabere najboljeg košarkaša svih vremena, sa ovih prostora, to bi bio Dražen Petrović.

– Dok sam bio u vojsci, trenirao sam sa njim jednom prilikom. Bio sam tada u top formi, a Dražen je bio u osnovnoj školi. Čak ni tada nisam uspeo da ga čuvam. Šutirao je po 1.000 puta dnevno na koš. Bio je kao leptir, nije dodirivao tlo. Zaista je bio vrhunski igrač. Kad je reč o borskim košarkašima, najbolji među najboljima je bio Alan Tošić. Sada je odličan trener i mislim da će imati uspešnu karijeru.

Pavlovića mladi obožavaju, a on je čest gost picerije „Kasper“. Osim što ih zabavlja, često im deli i dobre savete.

– Probirljiv sam kad su prijatelji u pitanju jer sam doživeo mnogo lošeg, ali i dobrog od prijatelja. Međutim, jednom kad pogreše, to je za mene kraj prijateljstva. Najgori su oni koji vas tapšu po leđima i kažu: „Ti si najbolji“. Od njih bežite daleko. Više cenite one koji vas savetuju, nego one koji vas hvale. To mi je uvek bila parola.

Kako kaže, nikada ranije nije razmišljao da ode da živi van Bora do pre nekog vremena.

– Bor više nije onako oronuo kao što je bio ranije. Ulepšan je i nemam reči hvale, bez obzira ko je to uradio. Sada zaista liči na grad. Nikad nisam razmišljao da živim u nekom drugom gradu. Ja sam emotivno vezan za Bor, jednostavno volim ovaj grad. Poznajem svaku ulicu, svakog čoveka. Kad krenem negde, javim se ljudima i po sto puta. Sa svakim popričam, a i mene ljudi zaustavljaju. Zaista, ne mogu da zamislim život u nekom drugom gradu.

Ipak, Pavloviću se pružila prilika da ode u Austriju.

– Desila mi se neverovatna stvar. Uspeo sam preko interneta da nađem ženu koju volim već 40 godina. Zove se Jadranka i živi u Austriji. Upoznali smo se u Minićevu, tamo je rođena moja majka. Najpre smo se družili, a onda smo počeli da se zabavljamo. Međutim, njeni su je udali za nekog bogataša. Oni su se kasnije razveli i ona se nikada više nije udavala. Tražila me je godinama, a i ja nju. Kad smo se našli, čuli smo se preko Skajpa. Prvo smo dugo plakali, nisam znao šta da je pitam. Sad se stalno čujemo i zove me da idem kod nje. Mislim da ću da odem. Sinovi mi kažu da sam poludeo, a ja im samo odvratim: „Deco, vi ne znate šta je to ljubav“.