Mihajlo Kocev

Kako kaže, rođen je iste godine kada su u Sarajevu održane Zimske olimpijske igre.

– RoÄ‘en sam 15. februara, 1984. godine. Kažu da je te zime sneg bio toliko napadao, da se kuće nisu videle. Te godine u Sarajevu su održane Zimske olimpijske igre. Iako pamtim lepe stvari, moje detinjstvo je bilo nekako čudno i često ga povezujem sa raspadom Jugoslavije, dolaskom izbeglica, vremenom MiloÅ¡evića i ratom. Moja sestra i ja smo iz meÅ¡ovitog braka, majka nam je Makedonka, pa smo kao klinci mnogo putovali. To mi je omogućilo da se sukobim sa realnošću u kojoj smo odrastali. Nekako mi se čini da je Džordž Orvel predvideo način života nas, roÄ‘enih 1984.

Osnovnu i srednju školu završio je u Boru.

– Živeli smo na Starom seliÅ¡tu tokom mog Å¡kolovanja, pa sam iÅ¡ao u Osnovnu Å¡kolu „Branko Radičević“. ZavrÅ¡etak osnovne Å¡kole obeležilo je bombardovanje, pa sam reÅ¡io da upiÅ¡em Gimnaziju, matematički smer. Tu sam se zeznuo jer matematiku i dan-danas ne volim. Ipak, gimnazija mi je dala pogled na svet koji ni u jednoj drugoj srednjoj Å¡koli ne bih mogao da steknem. Trenirao sam džudo deset godina i tvrdim da me je taj sport pripremio za život. Naučio me je disciplini, pomogao mi je da razumem Å¡ta znači borbeni duh.TakoÄ‘e, zahvaljujući njemu, od malena sam dobio priliku da putujem i upoznajem mnogo ljudi.

Kada si shvatio da je režija, zapravo, tvoj životni poziv?

– JoÅ¡ kao klinac shvatio sam da su filmovi ono Å¡to najviÅ¡e volim. Obožavao sam filmove i gledao ih svakodnevno. Sećam se i naÅ¡eg prvog video-rekordera. U to vreme filmovi su se iznajmljivali iz video klubova. Moj omiljeni se nalazio u ulici 3. oktobar. MeÄ‘utim, brzo sam odgledao sve filmove, pa onda počeo da menjam klubove. U osmom razredu osnovne, prvi put sam saznao Å¡ta posao režisera tačno podrazumeva i tada sam shvatio da je to moje zvanje.

Iako nije izabrao „popularno“ zanimanje, imao je veliku podršku roditelja.

– NaÅ¡i roditelji su moju sestru i mene od malena spremali za profesije kojima se danas bavimo. Iako su po obrazovanju hemičari, moj otac je bio zaljubljenik u knjige. Majka je veliki obožavalac filmova i umetnosti u celini. Tako smo mi odrasli u malom stanu prepunom knjiga i slika. Sećam se da su mojim roditeljima svi pričali kako režija nije dobra profesija, kako je teÅ¡ko snaći se u životu i živeti od toga. Oni su me, ipak, podržali.

Kada je i kako nastao tvoj prvi film?

– Moj „prvenac“ bio je jako kratka impresija koja je nestala i viÅ¡e je niko ne može videti. Naravno, snimljena je u Boru, a zvala se “Kardiogram“. Tada joÅ¡ niÅ¡ta nisam znao o režiji. Nastala je tako Å¡to sam negde čuo ili pročitao da ljudi u Boru žive, u proseku, do 45 godina i da, nakon toga, često umiru od srčanog udara. Tada ljudi nisu toliko često obolevali od raka i infarkt je bio jedan od najčešćih uzroka smrti. Pozajmio sam kameru od prijatelja, koju mu ni dan-danas nisam vratio, skupio najbolje prijatelje, podelio im uloge i snimio film.

I pored velike želje, režiju nije upisao u Beogradu.

– ÄŒim sam zavrÅ¡io „Kardiogram“ i montirao ga, shvatio sam da niÅ¡ta drugo ne bih radio u životu. Naivno sam poverovao da sam, sa tim jednim filmom već režiser i krenuo na prijemni, na Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu. Naravno, nisam uspeo. Vratio sam se razočaran u Bor dva meseca kasnije, kada su svi prijemni ispiti već proÅ¡li. Sreća u nesreći bila je to Å¡to su moji roditelji bili razumni i shvatili su moj poriv jako ozbiljno. Predložili su mi da probam da upiÅ¡em režiju u Bugarskoj. U to vreme imao sam par prijatelja iz Makedonije koji su studirali na smeru za režiju, glumu i kameru na Nacionalnoj akademiji za filmsku i pozoriÅ¡nu umetnost u Bugarskoj. Tako sam stigao u Sofiju, polagao prijemni ispit i bio sam primljen.

Nakon završetka studija, usledilo je usavršavanje.

– Pre nego Å¡to sam upisao master u Sofiji, proveo sam izvesno vreme u nemačkom gradu Magdeburgu, koji je oko 100 kilometara udaljen od Berlina. Tamo sam stažirao u televiziji Offener kanal. Svidelo mi se Å¡to ljudi tamo cene rad i kvalitet, a prema nama su bili veoma otvoreni. Ipak, moja devojka Aksinija Velinova i ja smo reÅ¡ili da se vratimo u Sofiju i upiÅ¡emo master. Ona je upisala dramaturgiju, a ja režiju. ProÅ¡le godine smo proveli mesec dana u Berlinu, sakupljajući materijal za dokumentarni film koji počinjemo da snimamo u julu. Iznenadilo me je Å¡to su se sve kolege iz televizije na kojoj sam stažirao potrudile da nam pomognu, iako je od naÅ¡eg boravka tamo do sada proÅ¡lo nekoliko godina.

Do sada je režirao sedam kratkometražnih filmova.

– Svi filmovi koje sam režirao su mi omiljeni, ali sa druge strane, u svima vidim svoje greÅ¡ke. To je dobro jer režija je zanat koji se uči radom. Ima puno režisera koji su mi, na neki način, uzori. Od mladih režisera to je Nikolas Vinding Refn, ali meÄ‘u onima koje cenim su i Džim DžarmuÅ¡ i Stenli Kjubrik. Obožavam rad Srdana Golubovića, kao i Olega Novkovića. Naravno, poÅ¡tujem i ono Å¡to radi naÅ¡ sugraÄ‘anin, Nikola Ležaić.

Kako su na filmskim festivalima ocenjena tvoja ostvarenja?

– Učestvovao sam na nekoliko festivala. Film „Jalovina“ koji je snimljen u Boru izabran je za najbolji diplomski film na Bugarskoj filmskoj akademiji. „Jalovina“ je, u stvari i jedan od najpopularnijih kratkometražnih filmova u Bugarskoj. U njemu glume moji prijatelji iz Bora, braća MiÅ¡a Barbulović Brba i Marko Barbulović, koji su napisali deo muzike i scenarija. TakoÄ‘e, u filmu učestvuju i Bojan i Milan Stojanović, kao i joÅ¡ mnogo mojih prijatelja, koji su omogućili da film bude to Å¡to jeste. Učestvovao sam i na Jamison short film festivalu i Sofija film festu. Dok sam živeo u Nemačkoj, učestvovao sam na dva manja festivala, a dva filma su premijerno prikazana na njihovoj televiziji.

Kako kaže, u filmskoj industriji najvažnija je ekipa sa kojom stvaraš.

– Obožavam bugarsko more. Svake godine kampujemo na moru i vodimo i prijatelje iz Bora. Tako smo jedne godine letovali sa Brbom i videli mnogo meduza u vodi. Tako se rodila ideja da svi mi, koji zajedno radimo, osnujemo firmu koja bi se zvala „Meduza“. Najvažnija stvar kod pravljenja filmova, reklama, spotova je ekipa sa kojom stvaraÅ¡. Ja sam uvek imao tu sreću da budem okružen talentovanim ljudima. Mi smo samo formalno firma, a u stvari smo porodica koja poÅ¡tuje umetnost.

Ko sve čini „Meduzu“?

– Osnova meduze su dva grafička dizajnera Violeta Kocev i Aleksandar Denkov, koji je i odličan umetnik. Zatim, tu je i scenarista – Aksinija Velinova, tri kamermana: Genadi Ivanov, Teodor Ficev i Bobi Mitrev. Osim mene, jedan od osnivača je i Igor Todorov, a sve je počelo iz zezanja. Neformalno, naÅ¡a firma ima ogranak u Boru. Njega čine: MiÅ¡a i Marko Barbulović, Bojan Stojanović, Milan Stojanović i Aleksanadar Milanovski. Do sada smo radili spotove za poznate bugarske grupe, reklame za srpski hip hop radio portal, kao i dva dokumentarna filma za muzičke festivale.

Na čemu trenutno radite?

– Trenutno montiramo kratkometražni film pod nazivom „OproÅ¡taj“ i on je, takoÄ‘e, delo „Meduze“. Interesantno je Å¡to smo ideju za scenario pronaÅ¡li u novinama. Svako jutro moj otac je kupovao „Blic“ koji sam često čitao. Ta navika mi je ostala do danas, pa sam ideju za „OproÅ¡taj“ tako i naÅ¡ao. TakoÄ‘e, pripremamo snimanje dokumentarnog filma, koji će finansirati Nacionalni filmski centar. Radim i kao asistent režije na spotovima i reklamama. Osim toga, radim i na filmu belgijsko-bugarske koprodukcije, kao asistent režije, a pojavljujem se i kao glumac u filmu.

Mihajlo Kocev već nekoliko godina živi u Sofiji.

– Sofiju volim naročito leti. Grad ima puno parkova u kojima možeÅ¡ da sretneÅ¡ mnogo mladih. SviÄ‘a mi se Å¡to ljudi piju pivo po ulicama i u parkovima, baÅ¡ kao Å¡to smo mi radili kao klinci. Sofija nije naÅ¡minkan grad, neki delovi izgledaju kao da je u toku rat, ali se meni taj surov izgled dopada. Svima govorim da je Sofija mali Berlin. Bugari mi se smeju, ali ja stvarno verujem da je tako.

U poređenju sa Sofijom, Bor ima svoje prednosti, ali i mane.

– Nisam siguran da je bilo koji manji grad pogodan za život jednog filmskog stvaraoca. Egzistencija je u pitanju. Ipak, ja svoj život ne vidim u jednom mestu. Za mene je važno da putujem. Deo godine rado provedem u Boru i često maÅ¡tam o kamp prikolici na Borskom jezeru. Bor ima lepÅ¡u fasadu, zgrade su obojene u čudne boje, ali to nije dovoljno. TeÅ¡ko mi je da komentariÅ¡em rodni grad, jer, ne živeći u njemu ja ga stalno idealizujem. Ono Å¡to mu definitivno nedostaje je neki filmski festival.

Koja mesta u gradu su ti ostala u najlepšem sećanju?

– Obožavam da pijem pivo sa prijateljima napolju. Imam nekoliko omiljenih mesta, a jedno od njih je Nova tržnica. To mesto mi u druÅ¡tvu i dan danas nazivamo „pozoriÅ¡te“ jer smo kao klinci pili na terasi, dok su ljudi prolazili ispod nas trotoarom. Å to se tiče kafića, jedino mesto koje sam voleo je bio Cult. TakoÄ‘e, nekadaÅ¡nji G spot, u kome smo snimili scenu filma „Jalovina“ mi je jako drago mesto. ÄŒujem da ga sada drže mladi momci i da im odlično ide, Å¡to me jako raduje. Bor je uvek imao taj andergraund, čime malo gradova može da se pohvali.

Šta je ono što te najviše inspiriše?

– Bor je moj grad i moja muza, obožavam ga. Ponosan sam na to Å¡to potičem odatle. Mislim da me je baÅ¡ ta sredina oformila kao umetnika. Najbolji prijatelji su mi u Boru. Oni su moja braća, moji glumci i pisci. Aktivno učestvuju u skoro svim mojim projektima. Planiram da snimim novi film u Boru, u kome će svi oni ponovo učestvovati.