Nenad Vasiljević

Iako nije rođen u Boru, u ovom gradu živi od svoje druge godine.

– RoÄ‘en sam u malom selu Å atra kod KurÅ¡umlije 1959. godine. U Bor su me doveli roditelji kada sam imao tek dve godine. DoÅ¡li su ovde, kao i svi ljudi iz tog perioda, u potrazi za poslom. U Boru sam naučio prva slova, u OÅ  „Branko Radičević“, a posle sam mladost i ceo svoj život proveo u ovom gradu.

Slikarstvo je oduvek bilo njegova ljubav, ali je, po želji roditelja, završio mašinstvo.

– Ne zameram roditeljima to Å¡to su mi uskratili priliku da upiÅ¡em srednju Umetničku Å¡kolu u NiÅ¡u. Znam da su mi želeli sve najbolje. Nastavnici likovnog u mojoj osnovnoj Å¡koli, Mića Kovačević i Aca Å ijaković, ubeÄ‘ivali su moje roditelje da me puste u NiÅ¡, ali nije vredelo. Zaista, u to vreme se umetnost slabije kotirala i od toga se nije moglo živeti. Mi smo bili država koja je slabo cenila umetnost, pa su roditelji želeli da zavrÅ¡im maÅ¡instvo. Tako sam zavrÅ¡io srednju maÅ¡insku, a onda i MaÅ¡inski fakultet.

Kad ste se ozbiljnije posvetili slikarstvu?

– Počeo sam da slikam joÅ¡ kao srednjoÅ¡kolac. Prvu samostalnu izložbu sam imao daleke 1982. godine. Kao student napravio sam samostalnu izložbu povodom 8. marta – Dana žena. Bila je skromna, sa samo 26 radova, mahom portreta raÄ‘enih grafikom i ugljenim Å¡tapićima, kao i par slika u ulju. Uprkos tome, izložba je proÅ¡la zapaženo. Tada sam prodao svoju prvu sliku u ulju i shvatio da mogu to da radim, pa sam svoj rad usmerio isključivo na slikanje ovom tehnikom. U to vreme veliki broj studenata iz inostranstva je studirao u Boru, tako su u Studentskom domu bili smeÅ¡teni studenti iz Irana, Iraka… Ja sam tu, sasvim skromno, prodavao svoje slike.

Kako dodaje Vasiljević, vreme je tada bilo drugačije i ljudi su više i češće putovali.

– Tada smo imali prilike i da zaraÄ‘ujemo tokom studija. Postojali su razni načini da zaradite novac. Bilo je posla preko student servisa, mogli ste da odete u livnicu i da zaradite za dan-dva dosta novca. Nisam morao da tražim od roditelja da mi daju novac da putujem. Svuda sam putovao, voleo sam da idem u Prag, Beč, BudimpeÅ¡tu… Zaposlim se, zaradim sam novac, uplatim putovanje i odem. To je ono Å¡to deci sada fali.

Mnogi ga u Boru znaju i po tome Å¡to je dugo igrao fudbal.

– Dugo sam se bavio sportom, naročito fudbalom. Igranjem fubala u svim selekcijama: opÅ¡tinskim, kao i drugim regionalnim ligama moglo je i dobro da se zaradi kroz plaćene treninge, utakmice, pripreme. Najbitnije u bavljenju sportom su nagrade i priznanja. Dobio sam, zaista, mnoge plakete i diplome za najboljeg strelca ili igrača, kako u prvenstvima tako i na mnogim turnirima Å¡irom zemlje, pa i u inostranstvu. To se pamti i ne zaboravlja. Poput umetnosti i sport na najbolji način zbližava ljude.

Osim sporta, njegova ljubav je i knjiga.

– Moja ljubav prema knjizi je najveća i najznačajnija u mom životu. Najznačajnija jer sam tu pronaÅ¡ao sebe, ali i veliki broj iskrenih prijatelja – poÅ¡tovalaca pisane reči. Družio sam se sa naÅ¡im velikim piscima, kao i sa onima koji se bave izdavaÅ¡tvom poput mog najvećeg prijatelja Miodraga Draganića. Najbitnije je da mi je moja supruga, kao veliki knjiÅ¡ki moljac, podrÅ¡ka u svemu tome. Ljubav prema knjizi, kao i viÅ¡egodiÅ¡nji rad sa knjigom u knjižari koju sam držao, doneli su mi, pored pristojne zarade, lep život pun druženja sa rečima i ljudima velikog srca. Dok sam držao knjižaru rekao sam sam sebi da kada budem prodao viÅ¡e hemijskih olovaka i gumica nego knjiga, onda viÅ¡e neće biti svrhe prodavati knjige u Boru. Tako je i bilo, zatvorio sam je kad su ljudi, mahom, prestali da kupuju knjige. Skromno rečeno, prestali su da čitaju. Mislim da nije novac u pitanju, nego da su pomodarstvo i internet odvojili decu od knjige.

Mislite da knjiga treba da ima više poštovalaca među mladima?

– Smatram da knjiga uvek treba da ima pristalice i mladi treba da čitaju. Korišćenjem interneta se vidi koliko su oni sebi uskratili to zadovoljstvo. Njihovo izražavanje na internetu je veoma Å¡turo. Ali, lepo je koristiti te druÅ¡tvene mreže, biti kul u svakom pogledu, pratiti Å¡ta rade mladi. Tužno je Å¡to danaÅ¡nja deca ne znaju Å¡ta znači pismo, a i ona starija su već zaboravila. Mi smo se veoma radovali pismima, a sada idemo do sandučeta samo da bismo uzeli račune za struju. Danas se deca viÅ¡e obraduju kada kao roÄ‘endanski poklon dobiju kinesku glupost od 100 dinara, nego knjigu, koja je vrednija i kojoj smo se mi najviÅ¡e radovali.

Čime ste se još bavili?

– Najpre sam se, 1985. godine, zaposlio kao inženjer u borskoj Flotaciji. Bio sam ambiciozan i željan dokazivanja, ali nisam mogao da se naviknem, prihvatim i izvrÅ¡avam nareÄ‘enja rukovodećih ljudi mimo svoje savesti. Bio sam primoran da promenim tu radnu sredinu, pa 1995. godine počinjem da radim u SUP, na mestu Å¡efa Odseka informatike i analitike. Tu sam radio do 2006. godine, kada sam, zbog bolesti, otiÅ¡ao u penziju. Kroz svoj radni vek sam se dokazivao radom i rezultatima, a najbitnije mi je da sam stekao iskrene prijatelje, koji me i danas cene, poÅ¡tuju i obilaze. Uprkos bolesti, sada sam se napokon posvetio umetnosti na pravi način. Strpljivim i dugotrajnim radom, uz bogatu literaturu i saradnju sa mladim, uspeÅ¡nim i Å¡kolovanim umetnicima pokuÅ¡avam da dostignem nivo koji će i kritičari i oni koji cene i kupuju moje slike, uvažavati.

Kako ste se obrazovali na polju umetnosti?

– Nisam se formalno obrazovao. Radio sam sa velikim umetnikom Živoradom Žikom Sokolovićem, a uz to sam imao i bogatu literaturu o umetnosti, mnogo sam putovao i video veliki broj izložbi. Tako sam uspeo da sebe izgradim kao umetnika. Malo je bilo takvih ljudi, poput Žike, koji su hteli da vam pokažu kako da radite ili da pravilno impregnirate i pripremite platno za slikanje. Mnogi su to krili jer su smatrali da je to zanat. Moj pristup je takav da treba svakoj slici pristupiti ozbiljno: kvalitetnim izborom materijala kroz kvalitetan rad. Proizvod će biti vredna slika koja će naći kupca. Polazim od toga da svaku sliku koju radim, radim kao da je za mene. Cene mojih slika su prosečne. Po svom kvalitetu vrede mnogo viÅ¡e od toga koliko koÅ¡taju, ali ja sam svestan da živim u sredini gde nema mnogo novca i gde umetnost nije na nekom zavidnom nivou.

Kako ističe Vasiljević, od umetnosti danas ne može da se živi.

– TeÅ¡ko se živi od umetnosti, verujte. ÄŒlan sam organizacije Barti koja okuplja Å¡kolovane i samouke umetnike. Tu imam dosta prijatelja koji žive od umetnosti. To su akademici koji su dostigli visok nivo, stekli reputaciju da izlažu u stranim galerijama i prodaju slike u inostranstvu. U naÅ¡oj zemlji veliki broj umetnika kaže da, uprkos tome Å¡to snize cene svojih slika, ne mogu da ih prodaju. Na tržiÅ¡tu su se pojavili ljudi koji gledaju da na Å¡to jednostavnije načine doÄ‘u do novca – koriste reprodukciju, kopiraju na platnu, rade neku improvizaciju, neće da ulože u kvalitetno platno, stavljaju neadekvatne boje… Vrlo je skupo doći do jedne kvalitetne slike. Ponekad mi je jeftinije da kupim sliku nego da je naslikam. Morate biti strpljivi kako biste doÅ¡li do kupca. Nije lako naći nekog ko će danas dati pare za sliku. Nego, drži me to zadovoljstvo koje slikanje izaziva. ÄŒovek tako naÄ‘e svoj mir i ispolji sebe na jedan način.

Na njegov rad najveći uticaj imaju ruski umetnici.

– Dok sam obilazio muzeje u Rusiji, gledao sam ispred kojih slika se ljudi najviÅ¡e zadržavaju. To su bila dela pravca koji se naziva realizam, ruskog umetnika Ivana Å iÅ¡kina kojim sam ja impresioniran, kao i dela mladih umetnika koji neguju tu tradiciju. Od dvadeset dana, koliko sam bio u Moskvi, pet dana za redom sam gledao istu Å iÅ¡kinovu izložbu. Petog dana su ljudi iz muzeja pozvali policajce da me uhapse jer su bili ubeÄ‘eni da planiram neÅ¡to da ukradem. Ja sam im rekao da sam zaljubljen u dela tog umetnika i da bih hteo da kupim i njegovu monografiju. To je knjiga koju sam dosta skupo platio. Rekli su mi da sam lud jer ste za te pare tada mogli da kupite, na primer, pet bundi.

Ko je trenutno u Srbiji, po Vašem mišljenju, najbolji umetnik?

– Smatram da je jedan od najboljih umetnika danas Dragan Martinović Marti, koji je osnovao Akademiju klasičnog slikarstva u Sremskoj Kamenici i koji, takoÄ‘e, neguje pravac realizma. Realizam su umetnici često negirali, a ja sam tvrdio da će on da opstane kao najbolji pravac u umetnosti i da će uvek da ima pristalica. Uvek sam govorio da onaj ko zna da nacrta neÅ¡to u realizmu, onako kako realno izgleda, taj može da uradi neÅ¡to i u impresionizmu ili bilo kom pravcu. Ako neko može neÅ¡to da uradi verno poput Paje Jovanovića, UroÅ¡a Predića i Dragana MaleÅ¡evića Tapija, znači da može da uradi i neke drugačije slike. Ni Žiku Sokolovića ne mogu da zaboravim, sa njime sam godinama stvarao.

Takođe, Vasiljević poštuje i rad mladog umetnika Veljka Đurđevića.

– Sasvim slučajno sam jednom, dok sam bio u Beogradu, otiÅ¡ao na otvaranje njegove izložbe. Nazvao sam ga srpski Å iÅ¡kin, poÅ¡to radi po njegovim motivima. Kada sam video ko je autor izložbe, iznenadio sam se koliko je Veljko mlad. Kazao sam mu tada da ako doÄ‘e nekada u Bor, daću mu na poklon monografiju tog umetnika. Kad je doÅ¡ao kod mene, ispunio sam to obećanje. MeÄ‘utim, i on je meni poklonio jednu knjigu Andreja Gerasimova. Jednom prilikom sam hteo da je kupim u Ruskom domu u Beogradu, ali vraćao sam se od lekara i nisam imao dovoljno novca. Zamolio sam ih da mi je sačuvaju na nedelju dana. MeÄ‘utim, kada sam doÅ¡ao sledeće nedelje sa novcem da kupim knjigu, rekli su mi da je prodata dan ranije. Bio sam razočaran i ljut. Tu istu knjigu mi je Veljko doneo na poklon. Ipak je zavrÅ¡ila u mojoj biblioteci.

Koliko ste puta izlagali u Boru?

– Ovo mi je četvrta samostalna izložba. Treća je bila kada sam obeležavao otprilike 30 godina rada. Tada sam radio svojevrsnu promociju svog ateljea na Borskom jezeru. Inspirisan manifestacijom Noć muzeja, napravio sam izložbu fotografija Borskog jezera i okoline, kao i izložbu svojih slika, ali i radova četvoro mladih umetnika koji nisu pre toga izlagali. Želja mi je bila da to preraste u tradiciju. Sada obeležavam oko 35-36 godina bavljenja slikarstvom. Žao mi je Å¡to svoje prve radove nisam fotografisao. To sam počeo da radim tek od 2000. godine. Znam gde su moje slike prodate, imam adrese ljudi koji su ih kupili. Neke su i u inostranstvu.

Više puta je pohvaljivan i nagrađivan, a najvažnije mu je šta o njegovim slikama misle ljudi koji se zaista razumeju u umetnost.

– Mislio sam da nikada viÅ¡e neću da izlažem u Boru nakon svojevrsnog sukoba sa ljudima koji tretiraju umetnost na pogreÅ¡an način. Rekao sam jednom prilikom svom prijatelju Momi Kaporu, da mi je želja da napravim izložbu na kojoj bi on, kao akademski slikar, bio gost kako bi mi rekao svoje miÅ¡ljenje o mojim slikama. On mi je na to odgovorio: „To ti manje znači nego da napraviÅ¡ izložbu da bi je videli drugi ljudi. Ako ljudi hoće da kupe tvoje slike – to je ono Å¡to je merodavno. Napravi izložbu, izaÄ‘i u javnost, pusti ljude neka kupuju slike i ako se prodaju radi to, ako se ne prodaju zabavljaj se, radi za sebe“. Hteo je da napiÅ¡e recenziju za moj prvi katalog za izložbu, a ja sam hteo da prvo postignem uspeh, da postignem neÅ¡to jer bi mi drugačije bilo glupo. Danas je jednostavno kupiti recenziju kritičara umetnosti. Meni to nije bitno. Važnije mi je Å¡ta će o mojim slikama da kažu ljudi koji me poznaju i koji se razumeju u umetnost.

Nenad Vasiljević sprema još jednu izložbu, 16. aprila 2015. i to u glavnom galerijskom prostoru Muzeja rudarstva i metalurgije u Boru.

– Morate da se javite godinu dana unapred da biste dobili termin za taj prostor. Ipak, svaki prostor je lep ako uspeÅ¡ kao umetnik adekvatno da ga osmisliÅ¡ i da dovedeÅ¡ dovoljan broj ljudi kako bi izložba bila propraćena. Dovoljno je samo da doÄ‘u oni koji su kupili moje slike, pa da popunim prostor u muzeju. Ovde se ulaz na izložbe ne naplaćuje, a možete samo da obogatite sebe posetom. Ljudi su uvek dolazili u velikom broju na moje izložbe.

Nada se da će i ovoga puta biti tako.

– Iskrenim odnosom prema svemu Å¡to radim u Boru, zaslužio sam da na izložbu doÄ‘u mnogi koji su neÅ¡to postigli u ovom gradu. Svima sam pomagao. Pravio sam izložbu prilikom otvaranja hotela Jezero i to nisam naplatio. Drago mi je Å¡to sam mogao da im pomognem i Å¡to su renovirali hotel. U kampu sam pomogao ljudima da napravimo jedan kutak – kupaliÅ¡te koje će da koriste svi, a izložbom sam uveličao otvaranje ove plaže. Svojim sugraÄ‘anima sam tada, po ko zna koji put, sa viÅ¡e hiljada fotografija koje sam zabeležio, prezentovao lepotu naÅ¡e okoline. One su samo deo priče o mom kraju u koji sam dovodio mnoge umetnike, vodeći ih svuda po Boru i njegovoj prelepoj okolini. Sada sam zdravstveno sprečen da radim kao ranije, ali imam iskustvo u radu. Svaka nova slika donosi saznanje viÅ¡e. Radim je lakÅ¡e, istražujem. Nije mi sada jednostavnije da uradim sliku nego ranije, ali sad sam iskusniji, brže dobijem ono Å¡to želim i uradim je bolje.

Koliko je umetnost zastupljena u Boru?

– Kamo sreće da ima mnogo umetnika u Boru jer je umetnost ono Å¡to ljude spaja na jedan fin način. To je kontakt izmeÄ‘u umetnika i posetilaca putem slika. Ja svoje izražavanje prenosim platnom i mi se na taj način zbližimo i razmenjujemo iskustva. To je vid pozitivne energije koji poziva na saradnju. Kad vidite neÅ¡to Å¡to vam se sviÄ‘a vi zadovoljite sebe. To je isto kao kad odete na predstavu i kada izaÄ‘ete iz pozoriÅ¡ta zadovoljni. Zaboravite da ste platili ulaznicu. Kažu ljudi često: “Pa mogu svi da slikaju”. Å to onda to ne rade? Možete da uzmete četkicu i da slikate, ali morate i da se dokažete. Nisam neko ko kritikuje već volim da kažem da ljudi treba da se dokažu svojim radom. Zato ja ne volim o svom radu da pričam. Volim da napravim, da uradim, a drugi neka kažu da li to vredi. Džabe ja vama da kažem slike su vredne, ako ih niko ne kupuje.

I njegovi sinovi imaju talenta za umetnost.

– Sinovi imaju talenat za umetnost, ali kao da su moji roditelji u srodstvu i sa mojom suprugom. Ona smatra da se od umetnosti ne živi i da treba da ih pustim da studiraju neÅ¡to drugo. Mogu da kažem samo da mi nije žao Å¡to živimo u Boru jer sam jedan od retkih koji voli Bor. Zavoleo sam ga i opredelio sam se da ovde živim. Renovirao sam kuću roditelja, stvorio sebi kutak na Borskom jezeru i naÅ¡ao neko zadovoljstvo u radu i slikarstvu.