Snežana Radojković

Iako nije rođena u Boru već u Sokobanji, ovde živi od svoje druge godine.

– Moj tata je tada, 1985. godine, dobio posao ovde u Boru, pa sam se zajedno sa roditeljima i sestrom preselila u Bor. Živeli smo, najpre, privatno u Boru prve dve godine, pa smo onda preÅ¡li u Banjsko polje poÅ¡to je tata tamo dobio stan od firme u kojoj je radio. IÅ¡la sam u osnovnu Å¡kolu Sveti Sava, a posle toga sam zavrÅ¡ila srednju Ugostiteljsku Å¡kolu. Kao dete sam bila mali veseljak, gde god da sam se nalazila, meni je svuda bilo lepo.

Koliko te je privlačio sport?

– Oprobala sam se u raznim sportovima, ali niÅ¡ta mi nije držalo pažnju.Trenirala sam tenis, karate, odbojku, rukomet, a bavila sam se i trčanjem i ritmičkom gimnastikom. Sećam se da sam često, kad sam bila mala, stajala ispred prozora teretane i gledala Å¡ta ljudi rade unutra. Vežbanje sam volela oduvek, samo nisam nikako uspevala da nateram sebe da počnem ozbiljno da se bavim time.

Posle srednje škole, preselila se u Niš.

– Upisala sam psihologiju na Filozofskom fakultetu, ali je nisam zavrÅ¡ila. Htela sam da upiÅ¡em Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja, poznatiji kao DIF, ali na moju žalost nisam. Sada mi je malo krivo zbog toga. Brzo sam se zaposlila i ostala 10 godina u NiÅ¡u. Cilj mi je tada bio da odem iz Bora i živim malo u nekom drugom gradu. Na početku nisam bila oduÅ¡evljena NiÅ¡om, ali mi se vremenom sve viÅ¡e dopadao. Tamo sam počela i rekreativno da vežbam u teretani. Ipak, tada nisam znala apsolutno niÅ¡ta o vežbanju u teretani, pa nisam ni imala nikakve rezultate.

Kad si počela da se baviš fitnesom?

– Kad sam se vratila u Bor počela sam da vežbam i da učim najbitnije stvari o treningu i zdravoj ishrani. Tek sam pre 2-3 godine počela ozbiljnije da vežbam i da se spremam za takmičenja. Ipak, kad sam prvi put uÅ¡la u teretanu u Sportskom centru u kojoj sada radim, moja prva reakcija je bila: „Bože, kakva teretana“. A sada je volim viÅ¡e od svega i ne bih je menjala ni za jednu fensi teretanu u Beogradu ili NiÅ¡u, u kojima nema „gvožđa“.

U kojoj kategoriji se takmičiš?

– Kategorija se zove bikini fitnes, i po mom miÅ¡ljenju, to je jedna od najženstvenijih kategorija jer se gleda lepota ženskog tela. Bitno je da telo bude skladno, u obliku peščanog sata, da bude negovano i bez celulita. Ne traže se preterani miÅ¡ići i nihova prevelika definisanost, već je bitno da oni budu blago naglaÅ¡eni.

Iako se ne takmiči dugo, postigla je zapažene rezultate.

– Takmičim se za Bodi-bilding klub Partizan i proÅ¡la godina je bila moja prva sezona. Prvo takmičenje na kome sam učestvovala bio je Otvoreni kup Vojvodine u Bačkoj Topoli. Bilo je takmičara iz Srbije, MaÄ‘arske i dosta stranaca. Tu sam osvojila treće mesto. Posle toga sam pobedila na Kupu Srbije, zatim sam osvojila treće mesto na Balkanskom prvenstvu i nakon toga sam u Å paniji, uÅ¡la u polufinale Evropskog prvenstva, u prvih 15. Moram da napomenem da najveću zahvalnost dugujem selektoru naÅ¡e reprezentacije, Zoranu Stojiću, za nesebičnu podrÅ¡ku i pomoć na svim takmičenjima.

Kakva je bila konkurencija na Evropskom prvenstvu?

– Učestvovale su najbolje takmičarke iz cele Evrope i konkurencija je, zaista, neverovatna. To je uz Arnold Classic Europe naprestižnije takmičenje u Evropi. Mnogi takmičari imaju ceo tim iza sebe, dobre pripreme, jake sponzore, Å¡minkere, fotografe, stiliste… U mojoj kategoriji se ocenjuju i frizura, stajling i Å¡minka. Na tim takmičenjima se ne gleda samo fizička forma već svaki detalj ženskog tela, a bitno je da sve u kompletu bude lepo.

Srbija je na tom takmičenju u tvojoj kategoriji imala dve predstavnice.

– Da, u bikini fitnesu nastupile smo Maja Pavlović iz Kragujevca, i ja. Maja je jedna od naÅ¡ih najboljih takmičarki. Kad je reč o bikini fitnesu, takmičarke se razdvajaju samo po visini, one do 163 centimetara su jedna, a one koje su viÅ¡e druga kategorija. Ja sam tu, otprilike, na granici pa mogu da biram u kojoj ću kategoriji da nastupim. Ipak, na Evropskom, Maja i ja smo se dogovorile da nastupimo u različitim kategorijama, kako bismo imali predstavnike u obe. Meni je bolje da nastupim u nižoj kategoriji, tu mogu uvek bolje da proÄ‘em. Ipak, do sada sam se takmičila uvek u viÅ¡oj kategoriji.

Šta sve treba da se uradi pre nego što izađeš na scenu?

– MoraÅ¡ da vodiÅ¡ računa o milion stvari. Prvo ide prijava i merenje, kada se takmičari raspodele u kategorije po visini. Nakon toga moraÅ¡ da srediÅ¡ Å¡minku, frizuru, boju, moraÅ¡ da vodiÅ¡ računa o tome Å¡ta jedeÅ¡ i koliko vode popijeÅ¡. Na sam dan takmičenja voda se gotovo ne pije, samo se kvase usta. Onda se zagrejem i čekam svoju kategoriju, potpuno spremna, na Å¡tiklama. DeÅ¡ava se da program kasni, pa ti kažu da nije sad tvoj red nego tek za jedan sat, pa moraÅ¡ ponovo da se zagrejeÅ¡. U tom slučaju moram da vodim računa da se ne pretreniram, kako ne bih izaÅ¡la na binu u pogreÅ¡nom izdanju.

Ipak, na bini svi takmičari izgledaju veseli i preplanuli.

– Pre izlaska na scenu maže se specijalna boja zahvaljujući kojoj miÅ¡ići doÄ‘u do izražaja. Ja, iskreno, tada jedva čekam kraj jer ja ne volim poziranje na bini. Volim pripremni deo, a da se ja pitam, izaÅ¡la bih na binu čisto da vide moju formu i odmah bih se sklonila. Postoje 4 obavezne poze koje moramo da zauzmemo i koje se ocenjuju. MeÄ‘utim, sudije imaju pravo da nas drže na bini dokle god ne donesu odluku. Sve to vreme moraÅ¡ da imaÅ¡ osmeh na licu, ne možeÅ¡ da se opustiÅ¡ i moraÅ¡ da ostaneÅ¡ u pozi. Sve to može da bude vrlo naporno.

Kakvu podršku ima takmičenje u fitnesu u Srbiji?

– Nažalost nema dovoljno podrÅ¡ke, ne znam iz kog razloga. Situacija je teÅ¡ka i nema sponzora. Recimo, proÅ¡le godine je u Kanadi bilo održano Svetsko prvenstvo, ali mi nismo imali uslova da učestvujemo jer naÅ¡ savez nije mogao da plati desetak karata do tamo i nazad. Ovaj sport je specifičan i moraÅ¡ izuzetno da ga voliÅ¡ da bi se bavio njime. Oni koji ga ne vole smatraju da je glupo bacati novac na hranu i preparate, ali mi znamo koliko je nama to bitno. Jedino neko ko je ceo život u ovom sportu to može da shvati. NaÅ¡a reprezentacija je u savezu IFBB. To je najjači savez, jedini koji ima i takmičenje za profesionalce.

Imala je priliku da upozna i Arnolda Å varcenegera.

– Bila sam u Americi na takmičenju Arnold Classic, koje organizuje Arnold Å varceneger. Tamo ima dosta profesionalaca i život u Americi je san svakog bildera jer imaju mnogo bolje mogućnosti za bavljenje tim sportom. Takmičenje se održavalo u gradu Kolumbusu, u Ohaju. Organizuje se tu zato Å¡to je to grad u kome je Arnold ostvario svoju prvu pobedu u karijeri. Bilo je to prelepo iskustvo. Å varceneger je uživo pravi Å¡armer, gospodin sa kojim možeÅ¡ normalno da pričaÅ¡. Å to se tiče fizičkog izgleda, pomalo liči na voÅ¡tanu figuru poÅ¡to je preplanuo, zategnute kože i ofarbane kose. Ipak je to Holivud.

Koje osobine su potrebne da bi neko bio uspešan u ovom sportu?

– Potreban je jak karakter, upornost, disciplina, redovno vežbanje. Bez toga nema rezultata. TakoÄ‘e, potrebno je i da vam malo genetika bude „naklonjena“. U toku priprema potrebno je da se stalno vežba. Neki vežbaju svakog dana i imaju po dva treninga dnevno. Ja u tom periodu vežbam Å¡est puta nedeljno. Ponekad bude teÅ¡ko, ali i van pripremnog perioda vežbam skoro svakog dana. PoÅ¡to se takmičim tek jednu sezonu, na ovim dosadaÅ¡njim takmičenjima sam videla koje su mi mane i nedostaci. Želim da se dobro spremim. Osim toga, smeta mi Å¡to se na stranim takmičenjima prilično podržava ugradnja silikona, dok se na domaćim to ne gleda toliko. Kad sitne devojke ugrade silikone meni to deluje ružno i nimalo mi se ne dopada, ali sudije to vole.

Osim što se takmiči u bikini fitnesu, Snežana je i personalni trener.

– Ranije sam teÅ¡ko uspevala sebe da nateram da doÄ‘em da vežbam, ali sada radim u teretani i tu sam stalno, skoro po ceo dan. Kao personalni trener imam oko 20 klijenata sa kojima radim i uživam u tome. Lepo je kad vidiÅ¡ da nekome možeÅ¡ da pomogneÅ¡ i da su tvoji klijenti zadovoljni. Srećna sam i ispunjena kad kod njih primetim napredak. TakoÄ‘e, od proÅ¡le godine sam i savezni sudija za bodi-bilding i fitnes takmičenja. Nemam mnogo vremena za druge aktivnosti, ali smatram da sam srećnica Å¡to sam uspela da spojim posao i zadovoljstvo.

Kakve stavove imaju žene kad je u pitanju vežbanje?

– Jednom prilikom je doÅ¡la devojka sa majkom, koja mi je „davala instrukcije“ gde bi i kako njena ćerka trebalo da smrÅ¡a. PonaÅ¡ala se kao da sam ja plastični hirurg pa mogu da joj zategnem telo baÅ¡ kako ona želi. ÄŒesto mi dolaze i žene koje traže da im „skinem“ pet kilograma nedelju dana pred Novu godinu, da bi mogle da stanu u haljinu. Obično im kažem: „Ja niÅ¡ta ne mogu da vam „skinem“. To morate same, vežbanjem“. Sada već mogu da biram sa kim radim. Biram samo one uporne, koji zaiste žele da vežbaju, a to se lako proceni. Stalno mora da se radi na sebi.

Šta, po tvom mišljenju, nedostaje Boru?

– Na prvom mestu, nedostaje mu reka. U NiÅ¡u sam često pored NiÅ¡ave sedela, Å¡etala, trčala. Osim toga, gradu možda fali neki veći tržni centar u koji bi ljudi mogli da odu u Å¡oping ili da popiju kafu sa prijateljima. Na kraju krajeva ja volim Bor, i tek kad sam se vratila ovde pronaÅ¡la sam sebe, posao koji volim i kojim želim da se bavim ceo život.