Zvonko Å¡ta nam možete reći o samom poÄetku bavljenja alpinizmom?
Najpre sam se upisao u PSD Crni Vrh Bor 1979 godine. Uglavnom smo boravili po planinama po Srbiji tada, gde smo peÅ¡aÄili i obilazili planine. Već 1981. sam poÄeo da se sa starijim alpinistima penjem. Uveli su me u to Aleksandar Vajdinger i Zvonko Golik. Sećam se kada mi je priÅ¡ao 1984. Borko Gajić i upitao me: „Da li hoćeÅ¡ da budeÅ¡ Äovek?“. Kada sam odgovorio potvrdno, Borko mi je saopÅ¡tio da ima Zimski teÄaj-alpinistiÄki.
Meni su putovanja bila jako zanimljiva. Jedino sam ja otiÅ¡ao od mojih drugara u alpinizam, ostali su otiÅ¡li u skijaÅ¡e. ZavrÅ¡io sam zimski teÄaj, i joÅ¡ pre zavrÅ¡enog letnjeg, SaÅ¡a, Borko i ja idemo na Grosglokner (3798 m) najviÅ¡i vrh Austrije. Sa nepunih 15 godina izaÅ¡ao sam Grosglokner. Do tada je to bio najveći uspeh za Bor i IstoÄnu Srbiju. IÅ¡li smo na pripreme za Kilimandžaro. Posle Grosgloknera, popeli smo se na Triglav (2864 m) i Monte Rosu (4634 m). Žao mi je Å¡to me na samom Kilimandžaru (5895 m) uhvatila visinska bolest i da nema fotografija ne bih ni znao da smo izaÅ¡li na sam vrh. Nakon toga dolaze godina rata u bivÅ¡oj Jugoslaviji, pa nije bilo puno aktivnosti. 1996 godine na takmiÄenju u sportskom penjanju, nisam bio naroÄito pripremljen, ali sam osvojio drugo mesto, Å¡to ljudi nisu oÄekivali tada.
Slede međutim nove aktivnosti i između ostalog i otvaranje kluba?
Sa prijateljima sam 1999. godine otvorio klub „Rock & Ice“. Organizovali smo prvi „Mountin bike“ na podruÄju grada Bora i sela u OpÅ¡tini Bor. DoÅ¡lo je 78 takmiÄara sa teritorija Å¡irom bivÅ¡e Jugoslavije. 2003. godine smo otiÅ¡li na Mon Blan (4807 m). UspeÅ¡no smo se popeli na Mon Blan. Naredne godine organizovana je prva srpsko-hrvatska ekspedicija. To je jako lepa tura bila i izaÅ¡li smo na Grosglokner, Triglav, Mon Blan. Novine su tada objavljile Älanke pod nazivom „Srbi i Hrvati na istom užetu“.
Ja i Sale smo krenuli naredne godine putem Amerike, cilj je prevashodni bio da se popnemo na El Kapitan. U pitanju je izuzetno nezgodna stena i tada nismo bili spremni za takav poduhvat. Bilo je teÅ¡ko penjati se na stene i raditi u isto vreme tamo. Vratio sam se u Srbiju, penjali smo se po nekim planinama u Srbiji, a 2006. je najuspeÅ¡nija godina. Moj prijatelj Hoze iz Subotice, kome sam inaÄe bio u komisiji dok je polagao za alpinistu, pozvao me je da uÄestvujem u ekspediciji Ama Dablam na Himalajima (6812 m). Žena mi je bila trudna i tada se oÄekivao poroÄ‘aj, ali uz njen pristanak nisam želeo da propustim tu veliku priliku. OtiÅ¡li smo na jedan od najtežih vrhova. Jedina želja mi je ostala da popnem Cero Tore u Južnoj Americi.
Osećaj je bio fenomenalan. Tada sam prvi put osetio neku energiju. Jak osećaj je tamo, tako da sam imao i želju Äak da ostanem tamo. Ali, naravno da imam ovde porodicu, tako da sam se vratio. Ovde su ljudi drÄni za pare, brz je život, a tamo je zaista drugaÄije. OtiÅ¡ao bih ponovo, ali je mnogo skuplje otići tamo nego recimo u Ameriku. Himalaji su zaista specifiÄni. Nisam znao da se tamo može videti onoliko mnogo zvezda. Nema nikakvog svetla bukvalno, pa se sve zvezde na nebu vide izuzetno jasno. Sledeće godine 2007 otiÅ¡ao sam kod mog prijatelja Saleta u SAD, i avanturistiÄki smo kamionom preÅ¡li SAD uzduž i popreko. Bila je to moja želja. ProÅ¡le godine smo ronili na Vest Palm BiÄu, snimali smo veliku ražu, neke barakude. ObiÅ¡li smo Tenesi, neke pećine. Biće uskoro gotov film. Ja i Sale smo nakon toga otiÅ¡li na stenu Red Rok i penjali se tamo.
Da li bilo nekih padova i povreda?
Bilo je i padova. Jednom sam pao na leđa, osetio sam da mi se sve „nabilo“ u grlu. Kako sam borac, želeo sam da ustanem i da nastavim, ali sam ispljuvao krv i morao ipak u bolnicu. Ispalo je da sam samo polomio rebro.
Da li je bilo i lavina?
85’ na Triglavu da. Golik Zvonko je stao ispred nas, nabio cepin i pukla je odjednom velika linija, od gore istog momenta velika ploÄa je krenula da klizi. Nismo odmah ni shvatili Å¡ta se deÅ¡ava. Na teÄaju se uÄi da se pliva uz lavinu, ali smatram da je to moguće kada ti kreneÅ¡ zajedno sa lavinom. MeÄ‘utim, kada je u pitanju da lavina ide prema tebi, teÅ¡ko tu ima spasa, jer sam jak vazduh vas najpre dobro protrese, a onda tek i sama lavina. Jedan dom u Sloveniji je upravo sruÅ¡en od samog tog pritiska vazduha a ne same lavine.
1988. ja i Sale na Triglavu, prvi put nas je zatrpalo. Saleta je lavina bacila i zatrpala, ali sam ga zadržao. Mene je zatrpalo ali ne mnogo. Sreća nije bilo velike koliÄine na nas, jer je većina snega otiÅ¡la od stene. Tri dana nismo mogli da siÄ‘emo od lavine, pa smo samo na Äokoladi i mleku živeli, to smo jedino imali.
Ali pored samih padova i lavina, bilo je još nezgodnih situacija?
NiÅ¡ta mi se nije desilo toliko dramatiÄno u vezi povreda u alpinizmu. Tu se zna da ipak ukoliko se poÅ¡tuju pravila, ne može doći do nezgode. Ali sam zato dok sam igrao fudbal i odbojku, povredio nogu i polomio rebro. Na sportovima sa loptom ne vodiÅ¡ toliko raÄuna, ali se dese takve stvari. Na mom sportu nemaÅ¡ mnogo prava na greÅ¡ku. Ko greÅ¡i ne prolazi dobro. Na Himalajima do krajnje visine nalazi se mnogo leÅ¡eva. Skupo je spuÅ¡tanje tela, pa se mnogo njih samo pomeri i pokrije na stranu.
Na Himalajima kada smo se vraćali sa vrha, Hoze i ostali su se zbrzali, a ja sam polako silazio, poÅ¡to volim da slikam. Ali desilo se da me je uhvatio mrak, pa sam promaÅ¡io stazu i zalutao. Bilo je vedro nebo. Samo sam se okrenuo u jednom trenutku i shvatio Å¡ta se deÅ¡ava, kada sam primetio da ne vidim nigde Ama Dablam. Nisam imao vodu, a nema teže situacije od te. PoÄeo sam da kaÅ¡ljem, to je sve bilo jako opasno.
Kada smo ronili, pokvario mi se regulator pa je teže bilo disanje. Hteo sam da se izdignem i da odem do površine, napumpao sam „lajf džeket“ (jakna koja se koristi za ronjenje) i krenuo ka vrhu. Međutim, hteo sam da se uhvatim za njega, ali sam nehotice njemu skinuo masku. On je bio tada u velikom problemu i jako sam se uplašio za njega. Napumpao je i on „lajf džeket“ i nekako isplivao. Nije mogao da gleda od pritiska vode, bio je to veliki izazov i baš sam se zabrinuo tada za njega.
U jednoj pećini desilo mi se tokom ronjenja da ostanem bez lampe u mrklom mraku. Blaga panika me je uhvatila, situacija nije bila prijatna. ÄŒoveku u tim situacijama treba hladna glava. Jako sam se odgurnuo i video zeleno malo, Å¡to je bio izlaz. Kada padaÅ¡ nemaÅ¡ vremena da razmisliÅ¡, ali su jako komplikovanije bile ove situacije, poput situacije kada sam zalutao na Himalijima ili ove kada sam ostao bez lampe u pećini. Neke situacije u pećini su tako lepe pa poželiÅ¡ da ostaneÅ¡ tu. Jedna dvorana koja je sva crveno-svetlucava izgledala je neverovatno lepo, kao kada bi Äovek stao u neki kristal. Vredi biti deo tih situacija i momenata.
Reci te nam nešto o „Rock and Ice“ klubu i opremi koju poseduje
Nemamo mnogo Älanova, osam je Älanova koji imaju naÅ¡u cenjenu karticu (spelologija, alpinizam, paraglajding, ronjenje, mountin bike, triatlon i spasilaÄka služba). Imamo dosta ljubitelja. Svaki naÅ¡ Älan mora da bude donator organa. Klub poseduje 5 glajdera, jedan ronilaÄki komplet, opremu za penjanje, za spelologiju, za stenu, za sneg, jedan veliki desantni Äamac.
Osećate kivnost prema vlastima u Boru?
Da. Žao mi je Å¡to vlast u Boru nikada nije umela da me iskoristi. Bio sam kod gradonaÄelnika grada Stoktona u SAD-u. ÄŒovek je pokazao veliku želju da uÄ‘e u saradnju sa Borom, kasnije i sestrimljenje. Objasnio sam da je Bor rudarski grad, ali da ima i puno drugih potencijala. Želja je bila da bude razmena srednjoÅ¡kolaca, da se napravi raznovrsna saradnja. ÄŒovek je oduÅ¡evljen i želeo da doÄ‘e. Naravno napomenuo je da mu treba zvaniÄni poziv. Bio sam u OpÅ¡tini, apelovao, ali Äovek nikada nije dobio poziv…
Tamo sam imao i razgovore sa ljudima koji se brinu o Mustanzima. Na hektar zemlje idu osam mustanga. Ljudi su hteli da mustange ustupe našem gradu bez problema, jedino da platimo taj transport njih. Predložio sam u našoj Opštini da bi mogli da iskoristimo i to, i da na recimo Dubašnici imamo mustange. Retko lepa slika. Ali ispao sam samo ismejan.
Bor je grad koji je za mene izuzetna destinacija. Pećine, planine, jezera.. Ne koristimo sve te mogućnosti. Ne asfaltiramo puteve, ne gradimo sportske terene, ne prezentujemo svoja bogatsva. Sve nam je Bog dao, ali ne koristimo ni malo. Jako sam kivan na svu tu nesposobnost i manjak želje za boljim kod ljudi koji vode Bor.
O porodici
Moja supruga Ljubica FranciÅ¡ković je bila viceÅ¡ampion stare Jugoslavije u brzom penjanju. Ona je iz Subotice, a upoznali smo se na Durmitoru 1987. godine, a 1991. smo poÄeli da živimo zajedno. Zna da leti, roni takoÄ‘e. Imam troje dece, ćerku Milicu i sinove Damjana i Luku.
LiÄna Karta
Datum rođenja: 15. 09. 1969
Mesto rođenja: Bor, Srbija
Mesto boravka: Bor, Srbija
Један одговор на „Zvonko Trifunović“
postovani,svaka cast na lepim fotografijama i tekstovima,i ja volim planinu i planinarenje,ako budem mogao voleo bih doci na akciju 23.juna,i kod nas u kraljevu nema razumevanja za planinarenje.pozdrav iz kraljeva.