Košarkom je počeo da se bavi kao učenik Tehničke škole u Boru, ali je brzo odustao od igranja i uplovio u trenerske vode. Najpre je bio trener prvog tima nekadašnjeg FK „Grafičar“ iz Bora. Trenerskim poslom u košarci počeo je da se bavi davne 1972. godine, i do sada je bio trener više muških i ženskih kategorija u KK „Bor“, KK „Mladost“ Zaječar, KK „Hajduk Veljko“ Negotin, KK „Rtanj“ Boljevac, KK „Majdanpek“ i ŽKK „Bor“. Od 2009. godine je najpre promovisan u trenera ženskog prvog tima Odbojkaškog kluba „Bor“, a od skoro je u istom klubu zaposlen na funkciji šefa stručnog štaba.
Šta nam možete reći o periodu koji ste proveli kao sportista?
Kao igrač, najpre sam se bavio rukometom, koji sam trenirao u periodu dok sam pohađao Osnovnu školu „Branko Radičević“ u Boru. Cela moja generacija je potom sa rukometa prešla na fudbal. Trenirao sam fudbal u FK „Bor“ i tadašnjem FK „Mladost“ iz Bora. Nakon toga, mesec dana sam trenirao košarku kod Perice Vučkovića u KK „Bor“, ali sam ubrzo video da ne mogu da igram košarku i odlučio sam da se prebacim na trenerski posao.
Kada biste uporedili period pre 20-30 godina i danas, u čemu su osnovne razlike rada u trenerskom poslu?
Najpre, prva i glavna razlika je u tome što mi tada nismo radili kao treneri zbog novca, a danas svaki trener želi da bude plaćen. Novac nikada nije bio moj motiv ili glavni stimulans da radim kao trener. Zaista se to tada volelo i mnogi treneri su, čak, trošili sopstveni novac, kako bi došli prevozom na treninge. Jedna od dobrih stvari današnjice je posedovanje licenci. Svako od trenera mora da ima licencu za rad, što je dobro, jer je važno da treneri osim stručnog znanja, uče i pedagogiju i medicinu sporta. Trener mora prvi da ukaže svaku pomoć svom igraču i da na treningu bude pedagog, i to bolji od onih koji su zaposleni u školama.
Da li je bila teška odluka, da se posle skoro 40 godina pređe sa košarkaške na odbojkašku klupu?
Odluka je bila izuzetno teška. Posle više od dva meseca razmišljanja, prihvatio sam poziv ljudi iz OK „Bor“, koji su mi pomogli da se prilagodim od samog starta. Upravo zbog njih i njihovih upornih molbi da pomognem, pristao sam i postao trener prvog tima odbojkašica. Uspeo sam da odbojkašice Bora iste sezone po preuzimanju, uvedem u viši rang takmičenja, Drugu ligu Istok.
Kako trenutno ocenjujete rezultate borskih klubova, i u kom pravcu bi trebalo da se razvija sport u Boru?
Ako nastavi da se radi ovim intenzitetom, kao što rade pojedini treneri u Boru, sport u ovom gradu ima svoju šansu. U košarci vidim 2-3 trenera koji dobro rade. Treba podržati mlade borske trenere, omogućiti im da odlaze na kampove, seminare, usavršavanja. Ne mogu svoje trenersko znanje da steknu samo preko knjiga, potrebno je da stiču znanja na terenima, na kampovima gde će moći da oplemene svoje znanje kao sportski pedagozi i demonstratori.
Žao mi je što smo nakon ispadanja ŽRK „Bor“ ostali bez kluba u najvišem stepenu takmičenja. Takođe, šteta je i što su košarkaši Bora ispali u Drugu srpsku ligu Istok, ali nadam se i uveren sam da će za koju godinu glatko preskočiti taj stepen takmičenja. Odbojkašice su trenutno na petom mestu druge lige, što je dobar rezultat za nas, s obzirom da nam je ovo prva sezona u tom rangu takmičenja. Nadam se da nas na proleće očekuju i znatno bolji rezultati u fudbalu i ostalim dvoranskim sportovima. Izbegavam da govorim o individualnim sportovima, jer se u njih ne razumem i ne gledam ih, ali svaka čast i svim ljudima koji rade u tim sportovima.
Predstavnici klubova treba da rade transparentno, a ne da pomisle da su oni gazde novca koji je namenjen sportu. Mnogi klubovi naplaćuju članarine, ali ostaje sumnjivo gde kasnije završi taj novac, jer se u tim istim klubovima desi da treneri mesecima ne prime platu. Želeo bih da apelujem na predstavnike svih klubova da traže sponzore i da se više angažuju u tome, a ne da samo čekaju da im neko uplati neki dinar. Oni moraju da jure sponzore svakog dana, i da objasne preduzetnicima zašto je važno ulagati u sport. Pre svega, u svim klubovima treba da se obezbede maksimalni uslovi za treniranje i takmičenje mlađih kategorija, a ne da nam se desi da deca nemaju opremu kada putuju na utakmice.
Takođe, dodao bih da je izuzetno važno ko radi sa decom, da li su ti ljudi pedagozi ili nisu. Ne smemo decu da prepustimo trenerima koji ne umeju da utiču pravilno na njihov razvoj. Svaki trener mora imati dnevni, nedeljni i mesečni plan rada, kako bi znao šta je danas radio, i kako bi mogao to sutra da nadogradi. Treneri moraju da poseduju sportsku opremu i da su, pre svega, psihički pripremljeni za trening. Ne da dođu sa rukama u džepovima i kažu: „Hajde da radimo trening napamet“. Retko me zovu i pitaju za savet, osim trenera Alena Tošića i Tonija Paunovića, koji me pitaju ponešto o košarci i sa kojima jedino malo sednem i popričam. Jedan Gera iz Zaječara stalno traži savete od mene, a zovu me i treneri iz drugih delova Srbije, koji me pitaju o fizičkim pripremama, spremanju utakmice itd. Ja mislim da i sam mogu još mnogo da dam košarci, a zašto nisam prisutan u tom sportu, trebalo bi da se zapitaju mnogi.
Šta je najveći problem košarke u Boru?
Najveći problem košarke u Boru leži trenutno, pre svega, u KK „Bor“, u kome je prisutna potpuna neorganizacija u okviru kluba. Ja znam ko je trener KK „Bor“, ali ne znam ko je predsednik, potpredsednik, sekretar kluba. Sve te stavke moraju da postoje u bilo kom klubu. Da bi isti ti predstavnici kasnije mogli da pravdaju gde idu sredstva i na šta se troše. Ovo ne važi samo za KK „Bor“, već za sve klubove u gradu. Dejanu Aleksiću, treneru Bora, treba pomoći i pružiti podršku. A on bi trebalo da skupi savete mnogih trenera iz Bora pre treninga, nakon treninga, da mu dobace i tokom treninga ako treba, ali uz to, da mu se ne mešaju u vođenje ekipe. Treba da prikupi sve savete i smernice kako se vodi ekipa, na šta obratiti pažnju itd. To može samo da koristi i Dejanu i košarci u Boru.
Jedan od glavnih problema borske košarke je košarkaška „Nišizacija“ istočne Srbije. Svojevremeno je u Boru bilo sedište košarkaškog saveza istočne Srbije. Taj Savez je obuhvatao sve opštine istočne Srbije, odnosno Borskog i Zaječarskog okruga. Međutim, Košarkaški savez Srbije, koga ja najviše krivim za to, dozvolio je da Košarkaški savez južne i istočne Srbije bude samo kao Region 7 u Nišu. Što nisu pripojili Leskovac koji je bliži Nišu? Nisu smeli, jer su se u Leskovcu pobunili. Tako je došlo do situacije da košarka u istočnoj Srbiji umire, klubovi se gase ili jedva preživljavaju. Svojevremeno je prvak lige koji je vodio savez u Boru, igrao sa prvakom iz regiona Niša. Sada klubovi iz Bora i ovog dela Srbije igraju kvalitetnu ligu u kojoj su u grupi sa nekoliko klubova iz Niša, Leskovca, Pirota, Vladičinog Hana, Medveđe, Vranja… Oni su svi tu jedni drugima blizu, a pazite koliko je to trošak za neki klub iz Bora, ili još gore Majdanpeka ili Kladova?! Da ne pominjem da su se dešavale situacije da mi odemo na sva ta gostovanja, a nekoliko kola pre kraja prvak lige postaje klub iz Leskovca, koji odluči da ne dođe na gostovanje u Bor, da ne bi trošio sredstva. Oni ih kao kazne i uzmu im bod, ali je taj klub već stekao dovoljnu prednost da ostane prvi.
Savršeno dobro znam šta rade u Nišu, da se u jednoj ekipi napravi reprezentacija lige i da, ako treba i preko noći igrači prelaze iz jednog u drugi klub. Kvalitetna liga u mlađim kategorijama i Bor u grupi sa tri tima iz Niša. Zar realno iko misli da Bor može da bude prvi u toj grupi? Krivi smo i mi jer nismo složni. Jedni druge mrze u ovom gradu, uspeh se nikome ovde ne prašta. Kada sam dobio pojedine nagrade, malo je onih koji su mi u Boru prišli i iskreno čestitali.
Koliko košarci u Boru nedostaje kamp „Savača“ i Opštinska košarkaška liga?
Savača nedostaje, da se izrazim „kao od zemlje pa do neba“. Nama je ona najveći gubitak. Tu smo nalazili decu i radili sa njima uz puno volje. Bilo je puno igrača, igračica, trenera. Kada ja igrača imam pored sebe dve nedelje, budem u prilici da vidim kako se taj igrač ponaša, o čemu razmišlja, od kada ustane pa do kasnih sati. Gubitak Savače je najveći promašaj. Ako neko ima snage to da pokrene da bude kao nekada, odmah ima da se odrazi i na rezultate. Opštinska košarkaška liga takođe nedostaje mnogo. Meni se čini da današnji sport treniraju uglavnom deca koja imaju novca, odnosno čiji roditelji imaju para da finansiraju članarine. Šta je sa decom koja nemaju te uslove? Opštinska liga je upravo za to služila, da se u njoj deca naigraju sporta i košarke, i da klubovi nađu nove talente. Koliko je samo igrača za prvi tim pronađeno u toj ligi. Nedostaje nam i turnir za 6. avgust na malom stadionu, na kojem je uvek bilo puno dece, kao i Novogodišnji i Božićni turniri 3 na 3 i 5 na 5.
Koja su Vam najdraža priznanja koje ste dobili?
Iz košarke sam dobio mnogo priznanja, ali mi je najdraže ono za najboljeg trenera srpske lige Jug, kada sam u toj ligi sa košarkašicama Bora osvojio prvo mesto. Takođe, drago mi je i priznanje od Košarkaškog saveza Beograda za razvoj košarke u Srbiji. Imam još mnogo priznanja, ali nekako bih izdvojio ova dva.
Da li je mali broj gledalaca na tribinama u Boru posledica lošeg rada sportskih radnika?
Publika traži da gleda kvalitet i vrhunske stvari, a to trenutno u Boru nije u prilici. Klubovi u Boru bi trebalo da konačno odrede plan rada na duže staze, da se trenerima da šansa na duži period, a ne da se smenjuju nakon jednog poraza. Ja nisam pristalica dovođenja igrača sa strane, jer mi u Boru imamo mnogo omladine i sramota je da od nje ne možemo da napravimo ekipe za viši rang.
Od čega je proistekla želja za pisanjem knjiga i pretakanjem stečenog znanja na papir?
Moja je želja da preko knjiga prenesem znanje mlađim trenerskim generacijama. Postoje sujetni treneri koji kriju stečena znanja, ali ja nisam jedan od njih, što se vidi i kroz moje objavljene knjige. Svaka moja vežba je detaljno opisana i treneri samo treba da prate to, ili da u datom trenutku, eventualno, nešto preprave ili ubace nešto svoje. To je, po mom mišljenju, trener, onaj koji se interesuje, prati literaturu i stalno usavršava svoja znanja.
Koga predlažete za naredni intervju?
Ja bih predložio Andreju Dragašanovića, nekada jednog od najboljih rukometaša svih vremena u Boru, koji je igrao rukomet i u beogradskoj Crvenoj zvezdi.
————————————–
POTREBNA POMOĆ ZA IZDAVANJE ČETVRTE KNJIGE
Dušan Ž. Nakić je do sada izdao tri knjige košarkaške tematike i to: „700 košarkaških vežbi“ (1994), „Akcije iz auta“ (1996) i „Vežbe za agresivno igranje košarke“ (2002). Završena je i četvrta Nakićeva knjiga „Kriptologija košarkaških vežbi“ kojoj je predgovor napisao naš čuveni košarkaški trener Duško Vujošević, koji je ujedno i stručni konsultant knjige. Vujošević je, svojevremeno, napisao predgovor i za knjigu „Vežbe za agresivno igranje košarke“, dok je Vladislav Lučić potpisao „700 košarkaških vežbi“, a Vladan Marković „Akcije iz auta“. Da bi četvrta knjiga, koja sadrži više od 2.000 vežbi na oko 800 stranica ugledala svetlost dana, potrebno je još dodatnih sredstava. Ukoliko želite da pomognete izdavanje ove knjige, to možete učiniti uplatom na žiro-račun: 115320010015918011, KBC Banka, Dušan Nakić.
Ukoliko želite da lično kontaktirate Dušana Nakića, to možete učiniti putem e-maila: mimishoca@sezampro.rs
Lična Karta
Datum rođenja: 1942. godine
Mesto rođenja: Vava, Srbija
Mesto boravka: Bor, Srbija
Klupska trenerska karijera: FK Grafičar, KK Bor, KK Mladost Zaječar, KK Hajduk Veljko Negotin, KK Rtanj Boljevac, KK Majdanpek, ŽKK Bor, OK Bor.
Reprezentativna trenerska karijera: Kadetska i Juniorska reprezentacija Srbije
Najveći uspesi: Šef stručnog štaba KK „Bor“ u vreme najvećeg uspeha u istoriji kluba – plasmana u drugu ligu Jugoslavije. Uveo klub „Hajduk Veljko“ iz Negotina u Prvu srpsku ligu, ŽKK „Bor“ u Prvu B ligu, Ženski odbojkaški klub „Bor“ u Drugu ligu; bio rukovodilac kampa na Borskom jezeru i, selektor reprezentacije druge Srpske lige Istok, trener selekcije Škole košarke Srbije. Sa kadetima i juniorima Bora bio prvak istočne Srbije. Jedan od najcenjenijih trenera u istočnoj Srbiji.
Bračno stanje: Oženjen i otac troje dece.
Radno stanje: Penzioner. Penzionisan u Institutu za bakar u Boru 2003. godine.