Gorica Tončev Vasilić

Rođena je, kako kaže, ne baš tako daleke 1976. godine.

– Imala sam, zaista, srećno detinjstvo. Jedinica sam, ali me strogi Boris i konzervativna Snežana nisu razmazili. Živela sam u žutoj zgradi preko puta glavne autobuske stanice i u tom kraju bila sam jedina devojčica, pa su mi druÅ¡tvo bili dečaci. Sa njima sam igrala fudbal, „kiÅ¡-kiš“, „džamije“. Odlazila sam često i u biblioteku, bila mi je tu nadohvat ruke, iza zgrade. Obožavala sam belu fotelju koja se ljulja i tu sam provodila silno vreme čitajući. Tako sam i zavolela knjigu. Sećam se da me majka jednom satima tražila po kraju jer se bližilo vreme ručka. Tada, naravno, nije bilo ni mobilnih telefona, a kamoli interneta. Valjda po majčinskoj intuiciji, konačno je uÅ¡la i u biblioteku da pita da li me je neko video. Bila sam tamo, a bibliotekarka me je spasila grdnje. Ljubav prema knjizi i lepim rečima, dakle, potiče iz najranijeg detinjstva. Mislim da sam 1983. bila najmlaÄ‘i najrevnosniji čitalac u Boru. Dobila sam tada, kao nagradu, knjigu Brane Crnčevića „Mrav dobrog srca“ i uz nju zavolela i poeziju.

U osnovnoj školi shvatila je da joj se dopada sve što ima veze sa srpskim jezikom i književnošću.

– IÅ¡la sam u Osnovnu Å¡kolu „29. novembar“, danas je to „Sveti Sava“. Bila sam odličan Ä‘ak i član redakcije „Jasmina“, prvog i jedinog Ä‘ačkog lista u to doba. Tada počinjem da piÅ¡em poeziju, prozu, sklapam i osmiÅ¡ljavam ukrÅ¡tene reči… Kasnije sam zavrÅ¡ila srednju Ekonomsku Å¡kolu, u kojoj sam, takoÄ‘e, bila odličan Ä‘ak. Dramska sekcija, takmičenja iz srpskog jezika i književnosti svake godine, recitatorska sekcija – bili su u to vreme moj hobi i moja velika ljubav. Volela sam da recitujem, redovno sam iÅ¡la na takmičenja, osvajala nagrade za to i jednom uspela da doguram do republičkog nivoa. Za to je „kriv“ Rade Å erbedžija. Obožavam ga. Niko, bar po mom miÅ¡ljenju, ne ume kao on da prenese emociju koju ima svaka pesma.

Kako je teklo Vaše dalje obrazovanje?

– Bila sam druga generacija koja je polagala prijemni ispit za upis na fakultet. U to vreme bila sam zaljubljena „do uÅ¡iju“, a trebalo je da idem u NiÅ¡, da upiÅ¡em srpski jezik i književnost na Filozofskom fakultetu. Htela sam, prirodno, ono u čemu sam bila najbolja. MeÄ‘utim, ko će da ide u NiÅ¡, da se preseli i živi tamo četiri godine, a momak je ovde, u Boru – razmiÅ¡ljala sam. E, to vam je Å¡kolski primer one narodne „najgluplji si kad si zaljubljen“. Elem, računala sam da zbog zavidnog broja poena koje „vučem“ iz srednje Å¡kole, neće biti nikakav problem da položim prijemni. A, neÅ¡to mi nije bilo ni važno da položim. OtiÅ¡la sam potpuno nespremna i, naravno, pala. Računala sam da ću znati sva pitanja koja budu bila na testu, ali to ne može tako, u životu moraÅ¡ da se spremiÅ¡ za sve. Tada su primali 30 studenata, a ja sam bila 32. Te godine nije bilo samofinansirajućih studenata. Htela sam da pauziram godinu, pa da sledeće pokuÅ¡am ponovo da upiÅ¡em Filozofski, ali da se spremim za prijemni. MeÄ‘utim, moji su insistirali da upiÅ¡em bilo Å¡ta, pa da se, ukoliko budem htela, prebacim na Filozofski. I, ja sam upisala Megatrend.

Kako kaže, tada su predavanja bila kvalitetna, a profesori drugačiji.

– U početku su na Megatrendu, zaista, predavali ljudi od kojih si mogao neÅ¡to da naučiÅ¡. Bila sam prva generacija studenata i predavali su mi ljudi koje i danas pamtim, kao i njihova predavanja. Predavao mi je dr Dejan Erić koji je danas direktor Instituta ekonomskih nauka u Beogradu. On je tada bio docent, zamenjivao je profesora Momčila Milisavljevića, velikog stručnjaka u oblasti ekonomije, marketinga i strategije menadžmenta. Studenti su ga gledali i sluÅ¡ali sa strahopoÅ¡tovanjem i nisu smeli da izaÄ‘u nespremni na njegov ispit. Ipak, retko koju stvar koju sam naučila na fakultetu mogu da primenim u poslu kojim se danas bavim. Poznata mi je terminologija, ali daleko sam od ekonomije, iako imam zvanje diplomiranog ekonomiste u oblasti marketinga.

Kako ste počeli da se bavite novinarstvom?

– Uporedo sa studijama radila sam u privatnoj firmi kod tadaÅ¡njeg momka. Pravili smo Å¡tipaljke i čačkalice. Eto, sada znam ceo postupak proizvodnje i znam da su čačkalice od bukovog drveta najkvalitetnije. Kada je list „Kolektiv“ objavio konkurs za prijem jednog novinara, moj teča LjubiÅ¡a Aleksić, koji je tada radio tamo, a i dan-danas radi, nagovorio me je da se prijavim. Znao je kako piÅ¡em i insistirao da probam. OtiÅ¡la sam, ali nisam proÅ¡la. Tada je primljen LjubiÅ¡a Trifunović, koji piÅ¡e danas za „Novosti“.

Ipak, ubrzo se zaposlila na Televiziji „Bor“.

– Ubrzo nakon konkursa u „Kolektivu“, objavljena je i audicija za rad na televiziji. „Kolektiv“ je tada bio u sastavu Å RIF-a, i, naravno, teča je odmah znao i za taj konkurs i ponovo insistirao da odem da probam. I moji su to hteli, a ja baÅ¡ neÅ¡to i nisam bila oduÅ¡evljena idejom. Audicija je, sećam se, bila u subotu, a ja sam u petak uveče izaÅ¡la u grad sa drugaricom, a danas kumom – Ivonom. Ona je znala da me moji teraju da idem na audiciju i slagala se sa njima. Htela sam da posle grada prespavam kod nje i da se ni ne pojavim na audiciji, a da mojima kažem da nisam proÅ¡la. Ipak, Ivona me je probudila, naÅ¡minkala, iako ne volim da se Å¡minkam, i bila uporna u tome da moram da probam. Verovala je u mene i „videla me“ na tom mestu. Na audiciji, od tridesetak kandidata proÅ¡li smo Darko Stojadinović i ja.

Kako Vam se dopao posao na televiziji u poređenju sa onim čime ste se do tada bavili?

– Posao mi se odmah dopao i vrlo brzo mi je sve to „uÅ¡lo pod kožu“. Drugi novinari u televiziji su nas mlade, tada honorarne saradnike, odmah „bacili u vatru“, Å¡to je dobro. Počeli smo od prvog dana sa starijim novinarima da idemo na „teren“. Sećam se živo mog prvog terena: Toplana, 27. novembar 2000. godine, deo grada bez grejanja.

Na Televiziji „Bor“ napredovala je od honorarnog saradnika do urednika.

– Za sedam godina provedenih u televiziji proÅ¡la sam sve stepenice, od honorarnog saradnika do urednika. Nezaboravno iskustvo i posao koji sam baÅ¡ volela. Tamo sam upoznala sadaÅ¡njeg muža. Upijala sam korisne savete od starijih, učila, radila na sebi i danas sam tu gde sam. Baveći se TV novinarstvom uvek sam bila u nedoumici da li to Å¡to radim, radim iz zadovoljstva ili da bih nahranila sujetu. Nikada, takoÄ‘e, nisam mogla da odredim kolika je ta sujeta. Pa, ne kažu badava da su novinari i lekari najsujetniji.

Nakon sedam godina rada na televiziji dobija poziv da se zaposli u RTB Bor.

– „Kolektiv“ se u meÄ‘uvremenu vratio pod okrilje kompanije koja ga je i osnovala. Opet mi teča prenosi informaciju da je kompaniji potreban PR i da je to mesto kao stvoreno za mene. Plata je dobra, ali da nije bilo nekih sukoba koji su se dogodili dok sam radila u televiziji, nikada ne bih preÅ¡la da radim tamo. Ipak, danas, osam godina kasnije, dobro je Å¡to se to desilo. U svemu, Å¡ta god da ti se desi, može da se izvuče neka pouka za budućnost.

Kako ti je izgledao prelaz sa dinamičnog posla na televiziji u RTB?

– DoÅ¡la sam na prilično nestabilno tlo u RTB. Napustila sam stalni posao i doÅ¡la da radim po ugovoru na odreÄ‘eno vreme. Zaposlila sam se u Službi informisanja koju čini redakcija „Kolektiva“. Znala sam sve te ljude jer su oni ranije bili u okviru Å RIF-a. I dok sam radila na televiziji povremeno sam pisala članke za „Kolektiv“. TV novinarstvo se mnogo razlikuje od Å¡tampanog novinarstva i mnogo je teže pisati za novine. O pisanju sam mnogo viÅ¡e naučila u „Kolektivu“. Prethodni direktor RTB-a bio je potpuno nezainteresovan za medije i to kako će Basen biti predstavljen. DoduÅ¡e, ima to neko svoje opravdanje jer je to bio jako neuspeÅ¡an i nestabilan period u celoj kompaniji, period apatije i – na sreću – propalih pokuÅ¡aja privatizacije. SadaÅ¡nji direktor, Blagoje Spaskovski, nije takav kada su mediji u pitanju.

Obavljajući svoj posao suočila se i sa predrasudama koje ljudi imaju o poslu PR-a.

– Mnogo zavisi od toga kakav je poslodavac i kakva je kompanija u kojoj radiÅ¡ taj posao. A, posao nimalo nije jednostavan, bezbrižan i lak. Daleko je od toga, zaista. Iako bi mnogo novinara rado preÅ¡lo u PR-vode misleći da će viÅ¡e zaraditi i da posao nije tako naporan, situacija je totalno suprotna. To je vrlo stresan i odgovoran posao, posao sa “kliznim” radnim vremenom, bez slobodnih vikenda. Samo maliciozni mogu da kažu da zvanje “pi-ar” donosi dobar prihod, a da ne iziskuje poseban rad i da je reč o lakoj, a unosnoj službi.

Šta je važno za uspeh u tom poslu?

– Saradnja sa medijima mora da postoji u svakoj kompaniji, to je danas neminovno. Sa pozicije posla koji obavljam upućena sam na saradnju sa novinarima, a to su, u mom slučaju, moje kolege. Veoma je važno negovati taj odnos, biti dobar sa novinarima, izaći im u susret, razumeti njihove potrebe. Ja to jako dobro znam jer sam bila i na toj drugoj strani. To je prednost koju imam zahvaljujući poslu na televiziji. TakoÄ‘e, za uspeh je vrlo bitno poverenje poslodavca. Ako nema poverenja, onda nema svrhe ni to Å¡to radimo. TakoÄ‘e, ovaj posao je i veoma dinamičan Å¡to odgovara mom temperamentu. Da je drugačije, bila bih jako nesrećna.

Nedavno je dobila nagradu „Kapetan Miša Anastasijević“, kao najbolji PR u regionu.

– Dobila sam mejl u kome je pisalo da sam na predlog Udruženja novinara Srbije nominovana za ovu nagradu. Bila sam oduÅ¡evljena i prihvatila sam nominaciju. Osećaj je neverovatan. Svako ko kaže da mu nagrada niÅ¡ta ne znači, u najmanju ruku je licemeran. Svaka nagrada je priznanje za uložen trud. Neko je to gledao, vrednovao, ocenio i nagradio. Ova nagrada mi je prva, a nadam se da neće biti poslednja. Nikada nisam bila ni u jednoj stranci i veoma sam ponosna na tu činjenicu. To je, možda, primer da se neki uspeh može postići i bez uplitanja u politiku. Politika me ne interesuje i trudim se, poÅ¡to se ne bavim njome, da ni ona ne utiče na moj život i rad.

Svoju ljubav prema recitovanju uspela je da prenese i na svog sina.

– Doba interneta i novih tehnologija su neki od razloga zaÅ¡to ne uspevam da mu prenesem ljubav prema knjizi. PokuÅ¡avam raznoraznim primerima da mu objasnim da knjiga mora da se pročita, kako bi se doživela na pravi način. Drago mi je Å¡to sam uspela da mu prenesem ljubav prema poeziji. On je u Å¡estom razredu osnovne Å¡kole i nedavno je po drugi put bio pobednik okružnog takmičenja u recitovanju. Prvi put je to bilo u četvrtom razredu, Å¡to je izuzetan uspeh. Znam koliko adrenalina i pozitivne treme treba da savladaÅ¡ kad staneÅ¡ pred punu salu i izgovoriÅ¡ neku pesmu koja traje tri minuta – bez greÅ¡ke!

Goricu Tončev Vasilić često možete videti i na rok svirkama.

– Ostala sam verna tom žanru joÅ¡ od osnovne Å¡kole. Na početku srednje bila sam u hipi fazonu, imala sam dugu kosu, nosila zvonarice. Sada volim dobar rok, domaći i strani. “Luda” sam za grupom “Arctic Monkeys”, “Madrugadom”, “Tinderstciks”. Volim i “Bjesove”, naÅ¡ borski “Goribor”. Trudim se da stignem na svaki koncert koji me interesuje, to ne propuÅ¡tam. Dobra muzika me opuÅ¡ta, kao i dobra knjiga i druženje sa prijateljima. Imam malo prijatelja, ali vrednih i dugogodiÅ¡njih. Ponosna sam na njih, kao i na svoju porodicu i roditelje. Oni su mi utočiÅ¡te, moji najveći kritičari i najveća podrÅ¡ka; neÅ¡to najvrednije Å¡to imam u životu.

Koliko se Bor promenio za sve ovo vreme?

– Mislim da su se ljudi promenili. Promenilo ih je vreme u kojem živimo, opÅ¡ta situacija u zemlji. Jednostavno, ljudi su navikli da čitaju samo loÅ¡e vesti i crne hronike. Pažnju im privlače ubistva na najbizarniji mogući način, starlete i slične gluposti. Nikoga viÅ¡e ne interesuje dobra vest jer to danas viÅ¡e nije vest. To bih, da mogu, menjala. Promenila bih i taj nihilistički stav koji ljudi imaju prema svemu, to nipodaÅ¡tavanje sa kojim se gleda na neÅ¡to dobro, na nekoga ko neÅ¡to postigne ili „štrči“ samom prirodom posla koji obavlja.