Ivica Pavlović Pidža

Nekadašnji poznati košarkaš, rođen je u Boru 17. aprila 1956. godine.

– Počeo sam da treniram fudbal, bio sam jako talentovan i fudbaler i golman. MeÄ‘utim, polomio sam nogu i moji su mi zabranili da i dalje treniram fudbal. Ja onda preÄ‘em na koÅ¡arku. Bio sam u svim sportovima veoma talentovan. U Å¡estom razredu osnovne Å¡kole uÅ¡ao sam već u prvi tim KK Bor. Igrali smo Drugu saveznu ligu, posle Prvu B ligu. Bio sam stvarno čudotvorac sa loptom, igrao sam na poziciji plejmejkera. Smatrali su me jednim od najtalentovanijih koÅ¡arkaÅ¡a u tadaÅ¡njoj Jugoslaviji. Počeli su da me prate treneri, poput Ranka Žeravice, Bate ĐorÄ‘evića, oca Aleksandra SaÅ¡e ĐorÄ‘evića, koji me je i zvao da doÄ‘em u Zvezdu.

Iako je znao da nije dovoljno visok da bude košarkaš, vredno je radio na sebi i nije odustajao.

– Trenirao sam po osam sati dnevno. Znao sam da nemam visinu, da to moram da nadoknadim nečim: brzinom, tehnikom… Trenirao sam i kod kuće, u podrumu, u mraku po uglju. Smatrao sam da je lako trenirati gde je ravno i da je bitno da ne vidiÅ¡ loptu, a da je osetiÅ¡, da naučiÅ¡ da lopta bude deo tebe, a ne da je juriÅ¡ i tražiÅ¡ pogledom. Mislim da i danas držim rekord okretanja lopte na prstu ruke. Uspeo sam to da radim čak tri i po sata. Vrteo sam je na svim prstima, a kažiprst mi je čak i prokrvario.

Košarku je igrao ukupno 14 godina, a počeo je da je trenira kao mali, još u prvom razredu osnovne.

– Bio sam u Crvenoj zvezdi oko godinu i po dana, ali sam se ubrzo vratio. Pored takvih vukova: Slavnića, Simonovića, Kapičića, Sarjanovića, Vučinića, Lazarevića, PeÅ¡ića ostanak je bio jako težak sa mojom visinom. Onda sam otiÅ¡ao za Francusku, sa ekipom Bora na turneju. Tamo sam izvodio takve vragolije da sam jednog njihovog tamnoputog igrača uspeo da „izvedem“ sa terena, nisu znali gde je lopta. Nudili su mi stipendiju, nudili su mi posao, sve, samo da ostanem tamo. Ipak, ljubav prema Jugoslaviji je bila velika. Hteo sam da služim vojsku. Posle vojske sam se vratio ovde, u Bor i počeo da igram koÅ¡arku.

Igrao je do 25. godine, a onda je doživeo povredu koju su pratile dve operacije.

– Na jednoj utakmici u starom sportskom centru, sakrijem loptu. Jedan dečko nije znao gde je i iz revolta, šutnuo me je tako da mi je polomio obe noge. Posle toga sam završio na operaciji. Onda sam se naglo ugojio, ali sam uspeo da skinem taj višak kilograma čajevima. I dan danas imam posledice te povrede. Sad su mi iskidani ligamenti, teško se krećem. Lekari na Banjici su mi predložili ugradnju veštačkog kolena, ali ta operacija je odložena za sledeću godinu. Krećem se uz pomoć štapa, ali mogu da odradim i neku vežbicu.

Tokom svoje karijere igrao je za Crvenu zvezdu, Bor, kao i košarkaški klub iz Zlota.

– Igrao sam za Crvenu zvezdu oko godinu i po dana, za Bor 14 godina, bio sam malo na Malti, ali sam se brzo vratio. Tamo nema sporta i nisam se dobro snaÅ¡ao. Onda sam kasnije kad je oformljena ekipa Zlota, igrao za njih. Odveo sam Zlot u Srpsku ligu. Padne nam se, kao protivnik u Kupu Borac iz ÄŒačka. Pobedili smo ih sa 15 poena razlike usred Zlota. To je bio najveći uspeh u istoriji ovog sela i njihovog sporta. I to sam sve radio iz ljubavi. NajviÅ¡e uspeha sam imao kod pokojnog Želimira Gagića. On je bio vrhunski trener.

Jedan je od retkih igrača u Srbiji, kojeg su navijači na rukama nosili kroz grad.

– Na Dan rudara, 6. avgusta 1979. godine, kada je Bata ĐorÄ‘ević vodio Crvenu zvezdu, KK Bor ih je dobio sa pola koÅ¡a razlike. Goranu Rakočeviću, ocu koÅ¡arkaÅ¡a Igora, driblingom sam „vezao noge u čvor“. Pao je na zadnjicu i seo na centar terena, a ja sam imao otvoren put prema koÅ¡u. MeÄ‘utim, nisam hteo da nastavim. Driblao sam pored njega, dao mu ruku da ustane kako bi me čuvao i dalje, i onda nastavio ka koÅ¡u. Na malom stadionu i oko njega bilo je sigurno oko 2.000 navijača. Nosili su me na rukama po celom gradu.

Uprkos povredi, uspeo je da diplomira na Višoj trenerskoj školi.

– Diplomirao sam kod poznatih profesora Radivoja Živkovića, Vladana Markovića, Branimira Ilića, Petra Rodića i drugih. Kasnije sam dosta radio sa decom. Oko 22 godine sam držao koÅ¡arkaÅ¡ki kamp na Savači. Kroz moje ruke su proÅ¡li svi igrači: Divac, ĐorÄ‘ević, Danilović, Kukoč, RaÄ‘a, Paspalj – cela reprezentacija Jugoslavije. Puno igrača sam iÅ¡kolovao, postali su vrhunski, a neki su i otiÅ¡li u Ameriku, u NBA ligu… imao sam i po 300 klinaca na treningu, dolazili su samo zbog mene, da ih neÅ¡to naučim. Nisam mogao čak ni sve da ih primim, pa smo radili po grupama.

Trenirao je nekoliko klubova, a smatrao je da je dobar dribling osnova koju svaki košarkaš mora da ima.

– Trenirao sam Spartak iz Subotice, a pomagao sam i treneru ekipe juniora koji su igrali za Hemofarm VrÅ¡ac. Imao sam u glavi jednu misao – dribling kao osnovni element koÅ¡arkaÅ¡ke igre. Spremio sam i jednu knjigu sa 150 vežbi driblinga, da ostavim neÅ¡to iza sebe. U meÄ‘uvremenu sam na inicijativu jednog trenera snimio te driblinge na VHS kaseti, ne znajući da će to skupo da me koÅ¡ta. Jedna televizija je napravila te kasete i predala ih tom treneru. On je otiÅ¡ao u Iran i MaÄ‘arsku i prodao ih, a ja sam ostao bez ičega.

Činjenica da nije ostao u sportu kao trener mnoge iznenađuje.

– ÄŒujem se sa svim trenerima iz bivÅ¡e Jugoslavije, poznatim trenerima. Pitaju me Å¡ta radim i zaÅ¡to nisam u sportu? Ja im kažem da za mene nema mesta. Sujeta je straÅ¡na stvar, to boli, koliko god to zvučalo… Navijači su na utakmice dolazili samo zbog mene, da gledaju moje atrakcije. I dalje mi je ostao taj dribling, ali, nažalost, ja to nemam kome da prenesem.

Mnogim trenerima ponudio je svoju pomoć i sugestiju, ali, kako kaže, nije bilo mnogo interesovanja.

– Hteo sam da pomognem i borskim trenerima, ponudio sam se čisto ljudski, a oni su to odbili. Niko ne želi moje znanje, moju pomoć. Izdaću knjigu sa 150 vežbica driblinga, čisto kao broÅ¡uru. Podeliću je u osnovnim Å¡kolama deci koja vole koÅ¡arku. To su jedinstvene vežbe koje uključuju i rad sa dve lopte jer moraju da rade obe hemisfere mozga. Ako ne možeÅ¡ sa loptom da koristiÅ¡ jednako dobro i levu i desnu ruku, onda nisi dobar koÅ¡arkaÅ¡. MoraÅ¡ da budeÅ¡ kompletan igrač.

Ipak, pojedini se, kako kaže, ne libe da ponekad od njega potraže savet.

– Zovu me drugi treneri ponekad za savet. Ne vole da doÄ‘u lično. Trener treba da bude autoritet i treba postaviti stvari na prava mesta. U sportu nema demokratije. Poznajem lično DuÅ¡ana Ivkovića, pokojnog Acu Nikolića, Božu Maljkovića. I sa Marinom Maljković sam prijatelj, čujemo se stalno. Jako je poÅ¡tujem.

Pavlović je danas bez posla i trudi se da se izbori sa finansijskim problemima.

– Radio sam u Centroistoku kao trgovac. Kad je firma propala, ostao sam bez posla. Radio sam i kao Å¡ef motela Rtanj, u Konobi i u Vertigu na Borskom jezeru, kao i u restoranu u Batajnici „Srpski vitez“. Sada ne radim nigde. Sa najmlaÄ‘im sinom živim u malom stanu od 25 kvadrata. Stan u kome smo je opÅ¡tinski, nisam ga otkupio. Nemamo grejanje, a često ni struju. Eto, ovo je možda i neki apel za pomoć. Bio sam u braku. Sa prvom ženom imam jednog sina, sa drugom joÅ¡ dva. Druga žena i ja smo se razveli pre četiri godine. Mučim se, guram. Nadam se da će neko imati sluha da mi malo pomogne.

Hobi ovog nekadašnjeg košarkaša su sviranje harmonike i mađioničarski trikovi. Neke od njih pokazao nam je tokom razgovora.

– ZavrÅ¡io sam muzičku Å¡kolu, uporedo sa osnovnom. Sviram harmoniku, a imao sam i svoj orkestar. Bavim se odmalena i maÄ‘ioničarskim trikovima. To mi je hobi. Zabavljam druÅ¡tvo, a oko mog stola je stalno puno. Ponekad budem i na nekom dečjem roÄ‘endanu, kako bi ih zabavio, ne naplaćujem niÅ¡ta. Uvek je sa mnom zabavno, ljudi me vole.

Osim što se bavio košarkom, Pavlović je i državni šampion u pripremanju riblje čorbe.

– ZavrÅ¡io sam kasnije, posle srednje trgovačke, ViÅ¡u kuvarsku Å¡kolu u Opatiji. Trostruki sam Å¡ampion u spremanju riblje čorbe. Pobedio sam u Smederevu, Velikom GradiÅ¡tu i u Golupcu, a na takmičenjima bude viÅ¡e od 150 kuvara. Osvajao sam brojne diplome i pehare. Kad spremam riblju čorbu, pripremam je s ljubavlju, koristeći samo prirodne sastojke. Možda se oprobam i sledeće godine, dobijam puno poziva. Samo je jedan čovek bio petostruki prvak, ja sam trostruki, a ostali su bili Å¡ampioni po jednom.

Njegova najveća ljubav je košarka. Kao trener, umeo je da proceni ko može da postane vrhunski igrač.

– Ja imam straÅ¡an sluh i njuh da osetim da li je dete talentovano za bilo koji sport po hodu. Osim toga, često sam gledao, kad se deca presvuku za trening, ko je kako spakovao stvari. Ako su stvari sreÄ‘ene pod konac, ima Å¡anse da bude veliki, ima taj gen. Ako su razbacane, to ne dolazi u obzir. Skoro nikad se nisam prevario. Deca koja slože stvari su najčešće pedantna, vredna i hoće da uče. To nose od kuće.

Ipak, jednom nije bio u pravu i izgubio je opkladu, procenjujući da od jednog momka nikada neće postati dobar košarkaš.

– Kladio sam se sa Batom ĐorÄ‘evićem da Divac nikada neće postati dobar koÅ¡arkaÅ¡. Bio je nezgrapan, nije umeo da se kreće kako treba. Ipak, oduvek je bio dobar momak. To je jedina opklada koju sam izgubio.

Kako kaže, disciplina je bitna kako u sportu, tako i u životu.

– Ne možete gostu da spremite lepo jelo i da ga bacite ispred njega. Ne, to prvo mora da bude lepo za oko, zatim dovoljno količinski i onda lepo na ukus. To sam preneo srednjem sinu i mislim da je on postao vrhunski kuvar. NajmlaÄ‘i sin se bavi sportom i to borilačkim veÅ¡tinama, a najstariji je muzičar.

Ipak, ono što Pavlovića žalosti je što je sport dosta zapostavljen u Boru.

– Sport je, tada kad sam ja trenirao, bio totalno amaterski. Znači spremimo sendviče kod kuće i odemo negde da igramo utakmicu. Ako nam daju ručak – daju. Igralo se iz ljubavi prema sportu. MeÄ‘utim, danas je sport u Boru na niskim granama. Znam da je situacija teÅ¡ka i da nema novca, ali bi moglo malo viÅ¡e da se uloži u sport.

Kako ističe, to nije krivica lokalnih vlasti, već je u pitanju današnja situacija.

– Danas, kad se dete rodi, odmah mu kupe kompjuter, a miÅ¡ići mu praktično atrofiraju. Nikog viÅ¡e nema na Malom stadionu. Ranije, tu je bilo viÅ¡e gledalaca na treningu nego na utakmici. Nije važno da li je u pitanju rukomet ili koÅ¡arka. Danas toga nema, sve je to pusto, zaraslo. ProÅ¡le godine smo prijatelj i ja pokuÅ¡ali da nekako sredimo Mali stadion. Hteli smo da uradimo asfalt, da decu bar tu dovedemo. Postavljene su dve table od pleksiglasa, ali opet, deca se sada skupljaju.

Ako bi trebalo da izabere najboljeg košarkaša svih vremena, sa ovih prostora, to bi bio Dražen Petrović.

– Dok sam bio u vojsci, trenirao sam sa njim jednom prilikom. Bio sam tada u top formi, a Dražen je bio u osnovnoj Å¡koli. ÄŒak ni tada nisam uspeo da ga čuvam. Å utirao je po 1.000 puta dnevno na koÅ¡. Bio je kao leptir, nije dodirivao tlo. Zaista je bio vrhunski igrač. Kad je reč o borskim koÅ¡arkaÅ¡ima, najbolji meÄ‘u najboljima je bio Alan ToÅ¡ić. Sada je odličan trener i mislim da će imati uspeÅ¡nu karijeru.

Pavlovića mladi obožavaju, a on je čest gost picerije „Kasper“. Osim što ih zabavlja, često im deli i dobre savete.

– Probirljiv sam kad su prijatelji u pitanju jer sam doživeo mnogo loÅ¡eg, ali i dobrog od prijatelja. MeÄ‘utim, jednom kad pogreÅ¡e, to je za mene kraj prijateljstva. Najgori su oni koji vas tapÅ¡u po leÄ‘ima i kažu: „Ti si najbolji“. Od njih bežite daleko. ViÅ¡e cenite one koji vas savetuju, nego one koji vas hvale. To mi je uvek bila parola.

Kako kaže, nikada ranije nije razmišljao da ode da živi van Bora do pre nekog vremena.

– Bor viÅ¡e nije onako oronuo kao Å¡to je bio ranije. UlepÅ¡an je i nemam reči hvale, bez obzira ko je to uradio. Sada zaista liči na grad. Nikad nisam razmiÅ¡ljao da živim u nekom drugom gradu. Ja sam emotivno vezan za Bor, jednostavno volim ovaj grad. Poznajem svaku ulicu, svakog čoveka. Kad krenem negde, javim se ljudima i po sto puta. Sa svakim popričam, a i mene ljudi zaustavljaju. Zaista, ne mogu da zamislim život u nekom drugom gradu.

Ipak, Pavloviću se pružila prilika da ode u Austriju.

– Desila mi se neverovatna stvar. Uspeo sam preko interneta da naÄ‘em ženu koju volim već 40 godina. Zove se Jadranka i živi u Austriji. Upoznali smo se u Minićevu, tamo je roÄ‘ena moja majka. Najpre smo se družili, a onda smo počeli da se zabavljamo. MeÄ‘utim, njeni su je udali za nekog bogataÅ¡a. Oni su se kasnije razveli i ona se nikada viÅ¡e nije udavala. Tražila me je godinama, a i ja nju. Kad smo se naÅ¡li, čuli smo se preko Skajpa. Prvo smo dugo plakali, nisam znao Å¡ta da je pitam. Sad se stalno čujemo i zove me da idem kod nje. Mislim da ću da odem. Sinovi mi kažu da sam poludeo, a ja im samo odvratim: „Deco, vi ne znate Å¡ta je to ljubav“.