Da li je bila teška odluka da posle završene srednje škole – gimnazije „Bore Stanković“ u Boru, upišeš srednju muzičku školu u Beogradu, znajući unapred da ćeš verovatno posle toga upisati i Muzičku akademiju? Jel te nije malo plašila ta količina truda i rada koja je stajala pred tobom? Kakva su bila tvoja razmišljanja u tom trenutku?
Onog momenta kada sam odlučila da upišem srednju muzičku školu bila sam apsolutno spremna na veliki rad i nekako sam znala da je to pravi put kojim treba da idem i da ću imati uspeha u tome. Moja malenkost je takva da ako nešto zaista jako želim to sigurno i ostvarim. Bila sam ipak svesna da ulazim u veliki rizik…ali isto tako da je to jedino što želim, i daću dati i više od svog maksimuma da u tome uspem. Bilo je različitih komentara na moj životni izbor, uglavnom negativnih… ali ja sam poslušala sebe i svoje instinkte… Znala sam da je to bila prava odluka, i tako je ispalo.
Kaži nam nešto o periodu dok si bila u Srednjoj muzičkoj školi „Mokranjac“ u Beogradu. Zašto si se odlučila baš za tu školu?
Ja sam posle završene gimnazije u Boru upisala Pravni fakultet u Beogradu što je bilo 2000. godine, ostala tu da živim i posle dve godine napustila prava jer sam odlučila da okrenem svoj zivot za 180 stepeni i upišem srednju muzičku školu Mokranjac. Zašto baš ta škola… zato što je tatin drugar koji peva u horu RTS-a tamo poznavao profesorku kod koje mi je predložio da odem. On se zove Bane Jovanović, Boranin je i bio je čovek koji je u datom trenutku poverovao u mene… to mi je mnogo značilo, i on je jedan od razloga što sam se upustila u ovu životnu avanturu. Dao mi je impuls koji mi je bio potreban i neizmerno mu hvala na tome.
Pretpostavljam da si se tada preselila u naš glavni grad… Kako si se uklopila u novu sredinu?
Uklopila sam se odlično jer su ljudi koje sam susretala bili zaista pristupačni ljubazni, interesantni. Imala sam sjajnog razrednog starešinu, gospođu Maju Jovanović, koja mi je predavala solfeđo. Uopšte, imala sam sreće , dobre profesore, naročito profesorku pevanja Sanju Pljakić. I onda je sve išlo lako i predstavljalo uživanje.
Da li je u srednjoj muzičkoj školi koju si pohađala čest slučaj da se upisuju đaci koji su već završili neke druge srednje škole? Ili je bilo dosta i mlađih đaka? Kakva je inače struktura između dečaka i devojčica u muzičkim školama?
U odeljenju je bilo 3 momka i ostalo su bile devojke. Neki su bili dosta mlađi a neki stariji od mene.
2005. godine nastavila si svoje muzičko usavršavanje i upisala Muzičku akademiju, takođe u Beogradu. Kakvi su bili uslovi i testovi za upis?
Prijemni ispit za akademiju je bila velika stvar. Trebalo je osvojiti članove zirija, njih osmoro, ne samo pevanjem već i ličnošću tako što smo imali intervju nakon pevanja. I nimalo nije bilo lako. Ipak, gotovo da nisam imala tremu kada sam pevala na tom prijemnom ispitu, ali s obzirom da nas je bilo 24-oro nisam znala šta da očekujem. Kada se završilo sve i kada je izašla lista primljenih ljudi, bila sam zapanjena jer sam na pevačkoj listi bila prva a na konačnoj zajedno sa polozenim solfedjom i poenima druga.
Kaži nam nešto o svojim profesorima na Akademiji.
Upisala sam akademiju kod profesorke Violete Pančetović Radaković, i odmah smo se razumele. Divna žena, persona, dama, pedagog, prijatelj. Prošle smo zaista divne trenutke zajedno. Bilo je i napornih i teških dana kada nije išlo ali njeno neverovatno strpljenje i vera u mene su me zaista terali napred i davali mi snagu. Zahvalna sam Bogu dragom što je ona deo mog zivota.
U Boru si još kao devojčica pohađala nižu muzičku školu za klavir. Jel si već u tom uzrastu otkrila ljubav prema pevanju ili je to došlo kasnije? Spomenula si da si još za vreme Niže muzičke škole pevala u crkvenom horu. Kako je to izgledalo? Jel je na to uticalo i tvoje pravoslavno versko opredeljenje ili prevashodno ljubav prema pevanju?
Uvek sam volela da pevam, i dok sam bila u crkvenom horu koji je vodila Olivera Rancigaj. To je stvarno bilo prelepo vreme koga se rado sećam, divno druženje, muzika koja spaja, i vera u Boga koja oplemenjuje dušu i povezuje ljude. U Boga verujem jer sam nekako od malena tako i odgajana, a kasnije kad sam i sama pristupila veri kroz muziku, liturgiju, ona je postala neizostavni deo mene, jer hrani moju dušu, i jednostavno se osećam lepo, ispunjeno smireno pa i srećno kada sam u Božijem hramu.
Kako je došlo do toga da si postala član Operskog studija „Borislav Popović“? Objasni nam malo detaljnije kakva je to vrsta angažmana – puni plaćeni posao ili neka vrsta usavršavanja koji je vezan sa nastavnim radom Akademije?
Operski studio je ogranak jedne operske kuće, to je mesto gde se mladi pevači pripremaju za veliku scenu, za buduće uloge tj. ostvarenja. U inostranstvu biti član operskog studia je velika stvar i nije lako doći na tu poziciju jer se polažu audicije a žiri je zahtevan, i to je plaćen posao kao i svaki drugi. Kod nas je sve ovo isto samo bez para, kao nažalost i u mnogim drugim oblastima, posebno umetnosti.
Ko vodi i upravlja operskim studiom i kakva je njegova veza sa Narodnim pozorištem?
Operski studio nije vezan za akademiju, vezan je za pozorište i kao što rekoh već tu se ljudi spremaju za daske koje život znače. Njega vodi primadona assoluta, gospođa Radmila Bakočević, sa svojim saradnicima, maestro Dejan Savić, korepetitor Gleb Gorbunov, zatim tu je reditelj, i lektor za određeni jezik zavisno na kom jeziku je opera koja se izvodi
U koliko si koncerata/predstava učestvovala? Da li bi izdvojila neku koja ti je bila najzahtevnija ili možda najzanimljivija?
Imali smo za sada 5 koncerata gde sam tumacila tri uloge, jednu glavnu od njih, uloga Margarete iz opera „Faust“ – Šarla Gunoa, zatim ulogu Sofi iz opere „Verter“, kao i ulogu Fraskite iz opere „Karmen“ Žorža Bizea. Koncerti su bili izvedeni u periodu 2009 -2010. godine na maloj sceni Raše Plaović u Beogradu, zatim na velikoj sceni Narodnog pozorišta kao i u Kragujevcu i Nišu. Najzahtevnija uloga je bila uloga Margarete, pošto je glavna i vrlo teška i glumački i pevački. Ima puno pokreta, različitih psihičkih stanja kroz koje ona prolazi, od ljubavi, sreće, zaljubljenosti, razočaranja, straha, ludila, ona preživljava gubitak deteta i zbog toga poludi. Uglavnom, najteže je sve to prikazati glasom, pa i pokretom tako da svi znaju i bez prevoda tj. titla o ćemu se peva, to jest radi.
Šta trenutno radite u vašoj grupi i koje to koncerte možemo očekivati u sledećem periodu? Gde sve nastupate?
Sezona je tek počela tako da se sada tek spremaju novi projekti tj. opere koje će se takođe izvoditi na velikoj sceni Narodnog pozorišta u pratnji orkestra nacionalnog teatra.
Koliko imaš slobodnog vremena i kako ga provodiš? Sa kim, ako nije tajna?
Slobodnog vremena imam jako malo i obično ga provodim sa porodicom i prijateljima koji nemaju veze sa muzikom, pozorištem, dakle nisu kolege.
Jel voliš da izlaziš po kafićima i gde ljudi mogu da te vide po gradu?
Volim da se družim i izlazim i najčešće odem na neku dobru rok svirku u Bitef, Tramvaj, Inform biro (to je kafic filharmonije). Volim da odem u bioskop i pogledam neki dobar film, da odem na neku izložbu slika, skoro je bila izložba našeg slikarskog velikana Paje Jovanovića koju sam posetila. Dobar provod obećava i udobna fotelja i neka dobra knjiga kao i odlazak na neko poetsko veče.
Koliko često dolaziš do Bora, i da li još uvek imaš ovde dosta prijatelja?
U Bor ne dolazim tako često jer prosto nemam vremena. Imam probe i vikendom pa je nemoguće uskladiti želje i mogućnosti, ali kada god mogu, dođem da obiđem roditelje i drage ljude koji su u Boru. To su školski drugari, drugarice… pravi prijatelji za koje uvek odvojim makar malo vremena jer smatram da su prava prijateljstva dragocena i da ih treba čuvati i negovati. Izuzetno sam druželjubiva, volim i poštujem ljude i oni mi na taj isti način i uzvraćaju. S druge strane ne žalim za prolivenim mlekom, pa tako verujem da i oni ljudi koji se nisu održali u mom životu kao prijatelji nisu tu iz određenog razloga, i ko zna zašto je to dobro. Ne verujem u slučajnosti, verujem da se sve dešava s razlogom. Svemu u životu pristupam otvorenog srca.
Da li su tvoji profesionalni i lični planovi i ciljevi vezani za Srbiju ili možda postoji šansa da jednog dana svoju karijeru nastaviš u inostranstvu? Šta je sve potrebno da bi jedan operski pevač sa ovih prostora uspeo u inostranstvu?
Za uspeh u inostranstvu je potrebna samo sreća i dobar menadžer ili neko ko će te plasirati, povezati sa pravim ljudima. Razlika između operskih kuća ovde i tamo je samo u standardu, ophodjenju, ali to je već stvar uređenosti države, i ozbiljnosti, veće profesionalnosti u svakom poslu, ne samo u umetnosti. Pošto volim latinske izreke… Alea iacta est… dakle kocka je bačena. Ja sam svoju veliku ljubav našla u poslu koji radim i trudiću se da svojim glasom oplemenjujem ljude i dam im ono najbolje što imam u sebi.
I jedna rečenica za kraj…
Najveći pokretač pozitivne energije za mene je uvek bila, jeste i biće moja majka. Njoj se divim iz dana u dan, i trudim se da opravdam njeno poverenje u mene. Naravno, zahvalna sam celoj mojoj porodici, što je uz mene.