Siniša Vladimirović

Rođen je u Boru 4. novembra 1977. godine.

– Ovde sam odrastao, zavrÅ¡io osnovnu Å¡kolu Branko Radičević, a zatim i Srednju rudarsku, odnosno Tehničku Å¡kolu. Detinjstvo sam proveo mnogo drugačije nego danaÅ¡nja deca. Nije bilo kompjutera, retkost je bila imati video-rekorder. Non-stop sam iÅ¡ao u bioskop, ali i na Mali stadion, poÅ¡to stanujem odmah preko puta. Kao mali tu smo često čekali red da igramo basket ili mali fudbal. Sad mi je tužno kad vidim da je stadion prazan i da nema nikoga. Sada viÅ¡e služi za neke druge stvari: za žurke i proslave roÄ‘endana, a sve manje za ono Å¡to mu je namena.

Kako kaže, sportom je počeo da se bavi još u osnovnoj školi.

– Uvek sam bio okrenut sportu. Već u trećem razredu osnovne Å¡kole počeo sam da treniram karate. Možda su postojale neke male pauze, kad ne možeÅ¡ da naÄ‘eÅ¡ sebe i malo se zasitiÅ¡, ali praktično se od trećeg razreda sve vreme bavim sportom.

Kada ste počeli da se bavite kik-boksom?

– Nakon srednje Å¡kole, 1996. godine, upisao sam Fakultet za sport i fizičko vaspitanje u NiÅ¡u. Iste godine odlučio sam da počnem da se bavim kik-boksom. Kada sam upisao fakultet, prva obaveza mi je bila da naÄ‘em gde ću da stanujem, a druga da naÄ‘em neki klub u kome ću da treniram. Znao sam da ima boks klubova jer je NiÅ¡ grad koji gaji ljubav prema tom sportu. MeÄ‘utim, saznao sam da postoji i kik-boks klub. Treniralo se u vrlo skromnim uslovima, ali joÅ¡ uvek se družim sa nekim momcima sa kojima sam tada trenirao. Danas su, uglavnom, porodični ljudi, vode svoje klubove ili firme, mnogi su zavrÅ¡ili fakultete, a neki rade i kao profesori. Daleko od toga da su to ljudi sa one strane zakona kako se obično priča.

Danas, Vladimirović vodi kik-boks klub Bor.

– ÄŒovek koji je sad trener reprezentacije Srbije doÅ¡ao je u Bor, sticajem okolnosti, iz PriÅ¡tine tokom NATO bombardovanja. DoÅ¡ao je ovde kod rodbine i otvorio je klub. Kasnije je celokupno voÄ‘enje kluba ostavio nama. Mi smo mu samo promenili naziv, pa se umesto „Obilić Bor“ sada zove „Bor“. Kao takav, klub postoji od 2001. godine. U početku sam ga vodio sa nekolicinom ljudi, a kasnije se to svelo samo na mene i moju suprugu.

Uporedo sa vođenjem kluba, redovno je trenirao.

– Bio sam opsednut klubom i treninzima. U tom klubu su sa mnom trenirali i Zoran Ljupković, Igor Nikolić, Milan Stojadinović, Nikola ÄŒolić, Danko Kržanović, Milovan MiÅ¡a Popović, Nikola Colić. Uglavnom su to danas normalni i uspeÅ¡ni ljudi. Ja sam se, igrom slučaja, opredelio za sport i ostao sam u tome. Toliko sam bio zagrižen da sam sedam-osam godina „vukao“ jedan jedini ispit. Odlagao sam ga od danas do sutra, od ponedeljka do ponedeljka, sve zbog kik-boksa. U meÄ‘uvremenu sam se i oženio i osnovao porodicu, dok se jednog dana nisam trgao i uzeo diplomu fakulteta.

Kada ste počeli da se takmičite u kik-boksu?

– Moj prvi takmičarski meč održao se 1998. godine u Staroj Pazovi. I dalje se veoma dobro sećam svega. U to vreme nismo ni trenirali redovno jer smo sreÄ‘ivali neke papire oko kluba, a imali smo i dosta problema sa prostorom. Na prvi meč sam izaÅ¡ao posle dve nedelje treninga. Nisam proÅ¡ao sjajno, izgubio sam od Miroslava Stojića. Izgubio sam meč prekidom, ali sam se nakon toga zainatio i nastavio da se borim jer sam hteo da vidim kakav je osećaj kad se pobedi. Iste godine osvojio sam prvu medalju i to na sledećem takmičenju. Imao sam tri meča u jednom danu i osvojio sam svoju prvu bronzu, ali sam „zaradio“ i slomljen nos.

Nekoliko puta bio je i državni prvak.

– Takmičim se u okviru zvanične organizacije koja se zove WAKO (World assosiation of Kickbox Organisation). Podržava je olimpijski komitet i jedina je zvanična amaterska organizacija. Postoji nekoliko disciplina u kojima se takmičimo: discipline u ringu kao Å¡to su ful kontakt, lou kik, K1, kao i „meke“ discipline kik lajt kontakt i lajt kontakt koje se izvode na tatamiju i nisu niÅ¡ta manje grublje. U svakoj disciplini se održava državno prvenstvo i ja sam u svakoj od njih u nekom trenutku bio državni prvak . TakoÄ‘e, bio sam prvak i u svim klasama. Kad sam počeo da se takmičim postojale su C, B i A klasa. Ne možete početnika da stavite odmah da se bori u A klasi jer do nje mora da doÄ‘e. Da biste preÅ¡li u viÅ¡u klasu, morate najpre da budete prvak klase u kojoj ste.

Po čemu se sve nabrojane discipline razlikuju?

– Ful kontakt je prva disciplina koja je počela da se upražnjava u kik-boksu. Nastupa se u dužim pantalonama, takmičari imaju zaÅ¡titne papuče i koristi se kompletna bokserska tehnika s tim Å¡to se udarci nogom izvode od pojasa na gore. U lou kiku se nastupa u Å¡ortsu i kako naziv kaže, dozvoljeni su i niski udarci, dok K1 nazivaju kraljevskom disciplinom kik-boksa i to je neÅ¡to Å¡to ćete najčešće videti na TV. Takmičari nemaju Å¡titnike na nogama i dozvoljeni su udarci svuda po telu. Sa druge strane, kik lajt kontakt i lajt kontakt izvode se sa pola kontakta, na strunjačama. Borbe su dosta dinamične, ali boduje se viÅ¡e tehnička usavrÅ¡enost udaraca. Poslednjih godina nastupam češće u tim disciplinama, ali daleko od toga da su bezazlenije. Discipline su zahtevne Å¡to se tiče kondicije jer morate dosta da radite nogama kako biste pobedili.

Koliko ste medalja osvojili?

– Otprilike imam desetak meÄ‘unarodnih medalja. Osvojio sam pet medalja na Balkanskim prvenstvima, jednu na Mediteranskim. Imam jednu bronzu sa Evropskog prvenstva, a, takoÄ‘e, i sa Svetskog prvenstva. TakoÄ‘e, u savate boksu osvojio sam 2005. godine bronzanu medalju na Svetskom kupu. Å to se tiče državnih, zlatnih medalja imam oko 13 ili 14 titula u svim disciplinama. Osvojio sam i dosta srebrnih i bronzanih medalja, a mislim da ih ukupno imam oko 40.

Da li se pripremate za još neko takmičenje?

– Ako budem uspeo da saniram povredu koju imam, nadam se da ću moći da nastupim na joÅ¡ jednom Svetskom prvenstvu koje će se održati u Beogradu ove godine. Posle toga bih se povukao iz amaterskog bavljenja ovim sportom. Već me godine primoravaju na to, uskoro punim 38. To je prilično za neki amaterski sport i za način borenja kakav kik-boks iziskuje. Telo već postaje krto u ovim godinama. Primera radi, na proÅ¡lom državnom prvenstvu borio sam sa dečkom koji je 18 godina mlaÄ‘i od mene. Treba uporediti moj polet i želju za dokazivanjem sa njegovim, njegovo telo i moje telo.

Kako sve to izgleda na takmičenju?

– Prvo se održavaju eliminacije. Možete da se spremate cele godine, napravite neki kiks i da sve to propadne. Sudije boduju meč. MožeÅ¡ da budeÅ¡ favorit u grupi i da ispadneÅ¡. Nema prava na repasaž kao u džudou i karateu kada onaj ko izgubi dobija joÅ¡ jednu priliku. U kik-boksu je zastupljen kup sistem – ako pobediÅ¡ ideÅ¡ dalje. Za bronzanu medalju je potrebno ostvariti najmanje tri pobede i to ako takmičar ima sreće u žrebu. Ko hoće da osvoji zlato potrebno je da pobedi u pet borbi. Sport je toliko napredovao da nema lakih protivnika i svako mora da se dobro oznoji. Potrebno je da izdržiÅ¡ tri puta po dva minuta žestoke borbe. Takmičar mora da bude motivisan, spreman i zdrav.

Ranije ste trenirali u lošim uslovima. Koliko se to promenilo?

– I dalje smo u trim kabinetu, u istoj maloj sali u Sportskom centru. Imamo dosta opreme, ali dok god smo mi u toj sali, omasovljenje kluba je praktično nemoguće. Sa decom radimo u hodniku jer ima viÅ¡e kiseonika i prostora, a u sali treniraju oni koji se takmiče. MeÄ‘utim, sve nas je manje i ja ću biti prinuÄ‘en da na jesen ili zimu promenim prostor. Svakako, biće mi žao jer sam se tu spremao za sve mečeve. Svi se nude i obećavaju neke uslove, a kada im zaista i zatražimo dobijamo drugi odgovor. Mnogi su nam nudili različite prostore, ali sa ograničenjima da, na primer, ne možemo da okačimo džakove. To je kao da trenirate plivanje u bazenu bez vode. Zbog toga je Kik-boks klub „Bor“ često ostajao bez članova.

Nikada nije promenio klub već je sve vreme trenirao u Boru.

– Nisam hteo da menjam sredinu i odlazim, na primer, u Beograd jer kik-boks je takav sport u kome nema para, nema ligaÅ¡kih takmičenja. Bilo je nekih pregovora da preÄ‘em u neki drugi klub uz stipendiju, od koje, iskreno, ne bih mogao da živim. Morao bih da se zaposlim, pa nisam hteo da se mučim u nekom drugom gradu kad to isto mogu da radim i kod svoje kuće. Sa druge strane, krivo mi je Å¡to nisam tako neÅ¡to pokuÅ¡ao posle 2004. godine. Postojala je tada ponuda da se preselim u Jagodinu i počnem da treniram u klubu Palmini tigrovi. To je jedini klub kod nas koji ima status profesionalnog kluba, u kome se svaka medalja plaća. Da sam preÅ¡ao kod njih do sada bih verovatno već zavrÅ¡io karijeru i možda bih radio u klubu kao trener. Ali kasno je sada da se kajem.

Kako preživljavaju borci koji nisu u takvim klubovima?

– Ovo nije olimpijski sport koji donosi penziju za osvojenu medalju. Toga nema. Jedino kao osvajač meÄ‘unarodne medalje, evropske ili svetske, dobijate mogućnost da jednu godinu primate stipendiju od države, ali ako vas predloži Kik-boks savez. Ja sam, recimo primao stipendiju 2005. godine jer sam osvojio medalju na prvenstvu Evrope. Nakon toga nisam uspeo da ponovim rezultat i te stipendije viÅ¡e nije bilo. Ako vam je novac potreban, moraćete da se snaÄ‘ete na drugi način: da radite na graÄ‘evini ili kao obezbeÄ‘enje u noćnim klubovima. Nikoga ne interesuje da li si ti, na primer, pre dve godine bio prvak države.

Povrede su, ističe, sastavni deo svakog sporta pa i kik-boksa.

– Svi se uglavnom plaÅ¡e, kažu: „Vi izaÄ‘ete u ring pa se udarate, slomite nekome nos ili vilicu“. Svaka povreda na licu je mnogo bolja od one u kojoj se povredi meko tkivo. Surovo zvuči, ali kada te neko udari i pukne ti arkada, zakrpe te i ti možeÅ¡ da nastaviÅ¡ da vežbaÅ¡. Povrede ligamenata, na primer, zahtevaju mirovanje i donose mnogo viÅ¡e stresa. Imao sam dosta ozbiljnih povreda: teÅ¡ko istegnuće ligamenata u ramenu, lomio sam ruku dva-tri puta, nos takoÄ‘e, iščaÅ¡io sam vilicu, operisao hematome na uÅ¡ima, povreÄ‘ivao koleno. Ipak, moram da kažem da je zabluda da je ovo sport u kome ima najviÅ¡e povreda. Povreda ima u svakom sportu.

Međutim, kako kaže, nema ozbiljnog bavljenja sportom bez povreda.

– Pogledajte samo Rafaela Nadala. Koji on tim ima oko sebe, a muči se sa povredama. Sa druge strane smo mi, obični smrtnici koji moramo da tražimo vezu da bismo otiÅ¡li na vreme na terapiju u Dom zdravlja. Mislim da ne postoji ozbiljan sportista koga neÅ¡to ne boli i ko je potpuno zdrav. Profesionalni sport i zdravlje nemaju veze jedno sa drugim. Princip rekreacije i zdravog bavljenja sportom nalaže da staneÅ¡ kad te neÅ¡to zaboli. U profesionalnom sportu, kad te neÅ¡to zaboli ti radiÅ¡ joÅ¡ viÅ¡e da bi to prevaziÅ¡ao. Sve to ostavlja posledice na organizam i i to ume da ostavi danak na ljudskom telu i psihi.

Najviše mu smeta što niko ne vidi koliki trud sportisti ulažu.

– Mogu na prste jedne ruke da nabrojim koliko sam treninga propustio silom prilika. Recimo, ja odmaram radnim danima, a treniram vikendom, jer se takmičenja tada održavaju. Dosta se ozbiljno trenira, a ljudi to ni ne znaju. ÄŒesto mi čestitaju, a ako nisam osvojio zlato, pitaju: „Pa kako nisi uspeo, proÅ¡li put je bila zlatna?“ Misle da nas na takmičenjima čekaju medalje i da mi samo doÄ‘emo i uzmemo ih. Niko se ne pita da li možemo da uklopimo treninge i posao. Imam i težak oblik povrede leÄ‘a pa je bilo pitanje da li bi trebalo da nastavim da se bavim sportom. Zvanično, lekari kažu da ne bi trebalo da dignem niÅ¡ta teže od tri kilograma. Ali, to je sport. Nekad ti lekari kažu ne, a ti biraÅ¡ da li ćeÅ¡ da ih posluÅ¡aÅ¡ ili ne.

Koliko su mladi zainteresovani za kik-boks?

– Ranije je bilo interesovanja, ali polako opada. DoÄ‘e odreÄ‘en broj ljudi da trenira. Probaju, zadrže se dva-tri meseca, pa doÄ‘e druga grupica. Zadrži se neko ko malo ozbiljnije shvati ovaj sport, ali obično napusti naÅ¡ klub kad zavrÅ¡i srednju Å¡kolu i ode u neki drugi grad. Mi formiramo takmičare i oni kao „gotov proizvod“ odlaze u NiÅ¡ ili Beograd i tamo nastavljaju da se bave kik-boksom.

Ipak, Vladimirović smatra da su mladi danas više zainteresovani za druge stvari.

– Decu sad viÅ¡e interesuje da imaju profil na Fejsbuku, da odigraju neku igricu ili odu na neku žurku. Danas možete da kupite rukavice u radnji, neko vas slika i svi će se oduÅ¡eviti i reći: „Evo ga, bokser“. Ranije, da biste doÅ¡li do medija i da biste privukli pažnju na sebe bilo je potrebno četiri-pet godina „debelog“ truda. Sada svako može da izbaci na Jutjubu kako udara vreću u garaži i ljudi mogu da ga vide. Mislim da i dan-danas čuvam prvi televizijski prilog u kome sam se pojavio. Toga ne bi bilo da nisam imao reprezentativni nastup, na primer. Niko ne bi čuo za mene.

Kako uspevate da vodite klub?

– Dovijam se na različite načine, ali nema tu profita. Mi naplaćujemo mesečnu članarinu od 1.000 dinara, kako se u klub ne bi skupljali ljudi koji nisu tu zbog sporta. Mnoge koji su imali volju da treniraju, a nisu imali mogućnosti da plate, oslobaÄ‘ao sam članarine. Za taj novac svi mogu da treniraju, a ja sam im se u potpunosti posvećivao. MeÄ‘utim od toga ne možete da živite i morate da imate i drugi posao. Ja, takoÄ‘e, radim u državnoj firmi, u RTB-u. Iako imam zavrÅ¡en fakultet, radim poslove kao i svi drugi: od najtežih fizičkih do svega onoga Å¡to se traži od mene. Nekad idem na trening odmoran, nekad mrtav umoran. Da sam u fudbalu, verovatno bih mnogo bolje prolazio i bolje živeo. MeÄ‘utim, verovatno bih odabrao isto, ne kajem se.

Ima li perspektivnih sportista u Vašem klubu?

– Ima dosta ljudi, ali problem je Å¡to OpÅ¡tina treba da ima malo viÅ¡e sluha za neke stvari. Neki momci koje sam ja trenirao bili su u klubu po tri-četiri godine. Njih niko nije hteo da zaposli. Tako ljudi polako počinju da odlaze iz sporta. Nije da oni biraju neki drugi način života, ali ne možeÅ¡ da plaćaÅ¡ račune tako Å¡to ćeÅ¡ umesto novca da odneseÅ¡ neku medalju koju si osvojio. Uglavnom sam trenirao momke, ali sada imam jednu takmičarku u klubu. Već dva puta je bila juniorski prvak države. Videćemo kakvi su njeni planovi i koliko će ona da se zadrži u sportu.

Smatra da se na kik-boksere ne obraća pažnja.

– Ne bih da zvučim pogreÅ¡no, ali smatram da OpÅ¡tina može da talentovanim sportistima da neku vrstu stipendije. Oni kažu da nisu u mogućnosti, ali ja mislim da mogu barem da zaposle nekog. Neki sportovi zahtevaju drugačiju posvećenost i angažovanje. Trebalo bi da ispoÅ¡tuju sve sportiste jer nije isto, na primer, igrati fudbal i boriti se. Ozbiljno bavljenje ovim sportom je izuzetno naporno i fizički i psihički. To neko treba da prepozna i da nagradi.

Kad bi ponovo morao da bira, ponovo bi se bavio kik-boksom.

– Nemam nikakvu materijalnu satisfakciju od bavljenja ovim sportom. Sedam puta sam bio proglaÅ¡en za sportistu grada, ali od Grada Bora nikad nisam dobio nijednu stipendiju. Već 20 godina sam takmičarski u sportu. Sve to vreme trebalo je regulisati kilažu, trenirati, sanirati povrede, odlaziti na posao. NajlakÅ¡e je da izaÄ‘eÅ¡ u ring da se boriÅ¡. Ipak, uvek kažem da bih ovaj put opet izabrao. Mene borilački sport ispunjava. Nesrećan sam kad sam povreÄ‘en i ne mogu da vežbam.

U kojoj zemlji se kik-bokseri najviše poštuju?

– Gotovo svi borilački sportovi su u zemljama bivÅ¡eg Sovjetskog saveza – Ukrajini, Belorusiji, Rusiji dosta popularni. Ljudi koji ostvare odreÄ‘ene rezultate dobijaju zvanje majstora sporta i mogu da rade kao instruktori ili dobijaju neki vid materijalne naknade kad zavrÅ¡e svoju karijeru. Ipak, imaju obavezu da vrate svoj dug time Å¡to će biti aktivni u nekim letnjim Å¡kolama samoodbrane ili da u nekim odmaraliÅ¡tima edukuju mlade. To je njihova obaveza – da prenesu svoje znanje. Ovako neÅ¡to kod nas ne bi moglo da se primeni jer u sportu ima mnogo ljudi koji niÅ¡ta nisu uradili za njega. Dosta se dobro zna ko je Å¡ta i ko je ko. Ukoliko bi se situacija promenila, veliki broj njih bi morao da ode iz sporta.

I njegova supruga i ćerka se bave sportom.

– Supruga Aleksandra se ranije bavila rukometom. Sada mi pomaže u klubu, ali rekreativno. Ne trenira baÅ¡ svakodnevno, već koliko može jer ima obaveze na poslu, a i stara se o deci. Veoma sam joj zahvalan na svemu Å¡to radi. Imam ćerku Branku i sina Stefana. Trudimo se da neke sportske navike prenesemo i na njih. Tako Branka trenira karate i skoro je položila za narandžasti pojas. Ne očekujemo od njih da budu profesionalci, čak to ne bih ni voleo.

Da li biste preporučili deci da se bave sportom?

– Naravno, bez ikakve dileme. Bilo koji sport je izuzetno zdrav i koristan. Normalno, to mora da nadgledaju ljudi koji su stručni i Å¡kolovani. Žao mi je Å¡to u Boru nisu razvijeni bazični sportovi – imamo bazen i zatvoreni i otvoreni, ali suviÅ¡e je velika pauza u prelaznom periodu pa deca po dva-tri meseca nemaju treninge. U ozbiljnijem bavljenju sportom pauza od dva-tri meseca ne sme da postoji. Da li je bavljenje sportom rekreativno ili profesionalno, nije važno, bolje je „gubiti“ vreme u dvorani nego ispred kompjutera. TakoÄ‘e, preporučio bih deci da se ne upisuju u bilo koji klub, pogotovo ako je reč o borilačkim sportovima. Neophodno je da se prvo dobro raspitaju ko su im treneri i da li imaju neki uspeh iza sebe. Mnogi tu sebe bez pokrića nazivaju majstorima raznih veÅ¡tina.

Koliko se grad promenio za sve ovo vreme?

– Bor se vizuelno promenio i mnogo toga je napravljeno poslednjih godina, ali u principu stvari koje su mene interesovale su i dalje iste. Sport mi je uvek bila jedna od bitnih stvari u životu. Te stvari koje su nekada nedostajale, kad je reč o sportu, i dalje nedostaju. Možda ima viÅ¡e parkova, Å¡to je za decu bolje. Boru nedostaje jedna prava teretana ili vežbaliÅ¡te na otvorenom. Možemo da naÅ¡minkamo grad koliko hoćemo, da obojimo sve Å¡to treba, ali ako ne uradimo neke stvari koje su neophodne, sve u suÅ¡tini ostaje isto.