Vladimir Grčić

Rođen je u Boru 1979. godine. Nakon završene gimnazije „Bora Stanković“ krenuo je put Beograda, gde upisuje Fakultet primenjenih umetnosti. Odlazak iz Bora mu nije teško pao jer je znao da će se napokon baviti nečim što voli. Sa ponosom kaže da je deo njega ostao u Boru.

Kada si bio siguran da ćeš upisati Fakultet primenjenih umetnosti?

Ja za grafički dizajn nisam ni čuo do svoje 17. godine. Ali sam oduvek crtao, pisao, stvarao, svirao, izmišljao. Mislim da sam hteo da budem slikar ili barem reditelj. Moji roditelji su, i tu ih sad potpuno razumem, bili zabriniti za mene. Ko još živi od slikanja? Moj otac je čak zvao nekog svog prijatelja sa studija, arhitektu, da proceni da li je to sve plod moje mašte ili stvarno imam nešto. Srećom, prošao sam njegov sud i on mi je preporučio da upišem Fakultet primenjenih umetnosti (FPU). Tu su poteškoće tek počinjale. Usledili su, što bi neko rekao, hiljade i hiljade trbušnjaka, pocepanih listova, slomljenih četkica, Rafaela i Mikelanđela. Na klasi su primali osmoro, a prijavljivalo se 500 i više „opakih“ umetnika.

Toliko je bilo teško „uleteti“ na primenjenu umetnost da mi je trebalo minimum dve nedelje da shvatim da sam stvarno uspeo. To leto je bilo moje poslednje i najlepše leto u Boru. Predosećao sam da će se od tog momenta moj život potpuno promeniti.

Kako se kod tebe stvorila ljubav prema tom pravcu? Da li je na to uticao neko iz tvoje okoline?

Na mene su uticali moji roditelji, brat, teča, moja porodica, prijatelji, gimnazija, kavez, dim (kada padne), stadion, parkić, svi ljudi koji su delili dane sa mnom… knjige koje sam čitao, jedna zemlja sa tri imena. Sada na mene utiče moja žena, posebno kad krenemo u kupovinu.

Koliko ti je trebalo da se iz borskog ritma prebaciš na beogradski kolosek?

5 sati, koliko je trebalo Borprevozu da stigne do Beograda. Ja sam toliko bio uzbuđen što ću konačno da se bavim onim što volim, da mi je sve ostalo bilo manje važno. Vreme sam provodio u ateljeu. U početku nisam ni shvatao da sam promenio život i sve u njemu.

Tvoje prvo radno iskustvo?

Postoji  anegdota u vezi s tim. Shultz, izuzetan dizajner i tehno kompozitor, takođe iz Bora, upisao je bio FPU godinu dana pre mene. Na faksu smo se družili i izlazili. On je tražio posao i otišao je na razgovor noseći na CD-u sa svojim radovima i neke moje ilustracije, greškom. Zaposlili su nas obojicu.

“Trans:east” je bio velika škola, odlična ekipa ljudi i tamo sam doživeo neviđene stvari. Radio sam špicu za film “Jedan na jedan”, plakate za muzički festival, dizajn jednog pop albuma, upoznao naše najbolje dizajnere, sreo mnoge kreativne ljude. Tu sam negde i shvatio zasto je Brus Li rekao da ne postoje granice, postoje faze. Morao sam da nastavim dalje i pridružio se prijateljima sa klase u McCann-u. Oni su nastavili da rade odlične stvari i pre pet godina je Jovan, vlasnik, pokrenuo “Belgrade design week”, jedan od najbitnijih kulturnih događaja kod nas.

Šta te je navelo da se iz Srbije preseliš u Španiju?

To je bila moja najgluplja i najbolja odluka. Ja sam u Beogradu imao manje više sređen život, dobar posao, dobijao nagrade, bio okružen istinskim prijateljima, imao sam izvesnu budućnost. Verovatno to u tom trenutku nisam umeo da vrednujem na pravi način i bio sam opsednut idejom da moram da odem iz Srbije. Hteo sam više, hteo sam da se oprobam sa najboljima, da radim u najboljim agencijama. Barselona je u to vreme važila za centar dizajna i nove umetničke energije, uostalom to je predivan grad na moru. Sa 25 hoćeš i možeš sve, tako da sam ostavio sve i počeo ispočetka, od apsolutne nule. To je visoko rizično iskustvo puno prepreka i izazova, i realno ja sam se u to upustio bez tačne ideje šta me čeka. Ovo pričam pošto znam da naši često idealizuju odlazak u inostranstvo i misli se da tamo negde nema problema i da je sve savršeno. Stvarnost je potpuno drugačija i bilo mi je potrebno mnogo energije, truda i sreće da nađem svoje mesto pod suncem. Preživeo sam, sad sam jači za to iskustvo. Naučio sam da cenim i volim ono što sam imao i imam, i iz ove perspektive vidim mogućnosti i prilike u Srbiji, ne probleme.

Tvoje trenutno radno mesto?

Ja sam kreativni direktor „Maria Barcelona“. To je agencija koja se bavi nekonvencialnim oglašavanjem i dizajnom baziranim na tehnologiji i internetu. Pre toga sam radio u još dve agencije u Španiji : „Shackleton“ i „Ruiz Nicoli“.

Predaješ i na Španskom univerzitetu?

Predajem na Instituto Europeo de design, i to klincima iz celog sveta koji su došli da studiraju u Barseloni. Tek sam počeo, od septembra će biti druga godina. To kombinujem sa drugim projektima, ali volim časove. Ja učim sa njima, i oni sa mnom. Ako se u međuvremenu zaljube u ovaj posao, ja sam uradio svoje.

Kako si počeo da predaješ? Tvoje iskustvo u nastavi?

Niko nikad ništa nije uradio sam. Ja sam uvek posao dobijao po preporuci ljudi koji su prethodno radili sa mnom. Realno, kontakti su ono što najviše vredi. Znaš me, znam te. Na fakultet me je doveo moj bivši kreativni direktor koji je sad koordinator advertajzing odseka na IED. I imam jedan savet za mlađe: dizajneri svih zemalja, ujedinite se! Ne folirajte se, najviše ćete da naučite jedni od drugih.

Prednosti i mane Barselone? Tvoje omiljene lokacije?

Barselona je definitivno moj omiljeni grad za život. Najlepše je doći na odmor. Ljudi obično „odlepe“ na more, arhitekturu, mediteransku kuhinju, živopisne trgove i stari grad koji potiče još od Rimljana. Skejteri, grafiti, muzika, karnevali, klubovi i male birtije gde su nekada sedeli Dali i Picasso čine BCN jedan od najjačih dizajn brendova u Evropi. Zabava ne prestaje 12 meseci u godini, ali upravo je to ono što smeta lokalcima – ogroman broj turista koji svakodnevno osvajaju svaki kutak njihovog grada. Mnogo je ljudi iz celog sveta koji žive ili su u prolazu. Meni se to dopada, multikulturalnost je, rekao bih, uvek prednost. Ipak, tolika količina svega utiče na to da je teže doći do posla, veća je konkurencija, život je skup.

Španci i njihov mentalitet?

Ni ja nisam znao kad sam dolazio, ali bitno je da se razjasni: Španija je pomalo kao bivša Jugoslavija, s tim što ima mnogo više republika i pokrajina. Svaki deo ima svoje specifičnosti a takođe se govore različiti jezici. Ja živim u Katalunji, i oni se neće baš složiti s tim da su Španci. Zvanični jezici su katalonski i španski. Katalonci su oduvek bili trgovci, štedljivi su, radni, ne plaćaju ti piće, i ne zovu te tek tako u kuću. Ali naravno kad zadobiješ njihovo poverenje i počneš da pričaš njihov jezik, širom ti otvore vrata. Meni najvise „leže“ baskijci. Njihov nacionalni sport je bacanje stene s ramena, tamo se održava svetski šampionat u surfu, i na njihovom jeziku reka znači reka.

Koliko ti je trebalo vremena da savladaš španski jezik ?

Kad sam došao govorio sam engleski, znao sam tek po koju reč španskog. Počeo sam da pričam iz nužde, stalno sam nosio rečnik sa sobom, mlatarao sam rukama, gledao sam filmove, čitao sam novine iako u početku ništa nisam razumeo. Kažu da si naučio jezik tek kad počnes da sanjaš na tom jeziku. Moram da priznam da ja otkad živim s jednom španjolkom, sanjam na španskom.

Da li postoje neke nagrade, konkursi i slično koje si do sada osvajao, u Srbiji, Španiji?

Dobijao sam nagrade u Srbiji i u Španiji. Mada mislim da je jedino bitno da povežeš ljude, da dopreš do njih, da ih nasmeješ, da ih podstakneš da budu bolji, da im pomogneš na neki način. Mi smo sad svedoci jedne tehnološke revolucije. Ubeđen sam da će internet omogućiti da se razvije jedno društvo sa više šansi za sve.

Koliko često dolaziš u Bor?

Dolazim retko i nije mi drago. U početku nisam ni mogao, a nije ni bilo direktnih letova. Sad Spainair leti triput nedeljno, ali ne mogu tek tako da uklopim sa radnim obavazema – što sam stariji to je vreme skuplje.

Kako pamtiš Bor u periodu kada si odrastao u njemu?

Kad sam bio mali Bor je bio pravi grad. U jednoj lepoj zemlji. Sećam se dugih leta na jezeru, žmurki u školskom, fudbala na četvrtom, basketa u parkiću. Učitelj Pera je odnosio kence. Đoka ludak je uterivao strah u kosti. Posle je bio korzo, TS, Teatar, zatvoreni i otvoreni bazeni. Nismo bili lepi ni zgodni, ali zato neugodni. Bilo je dobrih koncerata, lepe devojke, dizelaši i alternativci. Pun stadion nedeljom. Bilo je ljudi koji su imali ideje. A bilo je i ružnih o kojima ipak neću pričati, da ne kvarim dozivljaj.

Čega se najradije sećaš iz srednje škole?

Najradije se sećam ekskurzija i velikog odmora i ograde u dvorištu. Imali smo i bend i jednom smo svi dobili temperaturu od treme pred nastup na radio Boru. Pamtim dobro likovnu sekciju u gimnaziji, gde sam sreo prave genijalce i ovom prilikom ih pozdravljam, nemam pojma šta se sa njima desilo. I da, zaljubio sam se par puta smrtonosno, to se ne zaboravlja.

Sa koliko Borana si u kontaktu?

Mnogo Borana iz moje generacije, malo stariji i malo mlađi su otišli. Mnogi su van zemlje, i to većina u Americi. Valjda je takva moda vladala. Takva su i vremena bila. Sa njima sam u kontaktu preko fejsbuka. i sa par njih koji su ostali u Boru se obavezno vidim kad dođem. Moj kum Ivan je otišao u Beograd gde je završio glumu i sad radi u pozorištu i na filmu. On me je skoro posetio.

Da li postoje lokacije koje nisi obišao a želiš to da učiniš?

Voleo bih da, za života, ako bude bilo moguće, odem na neku drugu planetu (ozbiljan sam). Nisam ljubitelj tipičnih turističkih destinacija, kad putujem volim da upoznam ljude i da mi pokazu kako žive. Postoji jedan citat Selindžera koji najbolje objašnjava putovanja. „People dont take trips, trips take people.“

Koju muziku slušaš?

Slušam ljude koji imaju šta da kažu i umeju to da kažu kako treba – Fela Kuti, James Brown, Manu Chao, Miles Davis, Bob Marley, Kurt Cobain, Ojos de Brujo, Camaron de la isla, Šaban Bajramović, Džoni Štulić, Keziah Jones, Underworld, Prodigy. To su bili veliki šamani našeg globalnog plemena, pokretali su mase i slali pozitivne vibracije.

Porodica, bračni status?

Oženjen sam, i ona donosi ljubav, mir i sreću u moj zivot.

Da li ti nedostaje Bor, da li ti nedostaje Srbija?

Užasno nedostaje. Fali mi brat, roditelji, prijatelji. Nadam se da ćemo se ubuduće više viđati.