Ivana Ćirov

Detinjstvo je provela u Slatinskom naselju, bacajući loptu na improvizovani koš.

– RoÄ‘ena sam u Boru 4. oktobra, 1985. godine u nekom dosta drugačijem vremenu u odnosu na danaÅ¡nje. Mi smo kao deca imali jedno bezbrižno detinjstvo, gde se sve svodilo na igru i druženje Å¡to, nažalost, u danaÅ¡nje vreme manjka generacijama koje dolaze. Slatinsko naselje u kojem sam odrastala i nije previÅ¡e urbano, pa smo umesto na asfaltu kao deca iz centra grada, provodili dosta vremena na travnatom igraliÅ¡tu. Sećam se da je, umesto danaÅ¡njeg modernog betoniranog igraliÅ¡ta, u mojoj ulici bila postavljena i jedna velika greda, otprilike oko 2 metra visine na kojoj je bio zakucan gvozdeni obruč od bureta, naravno, bez mrežice. To nam je bio „koš“ na koji bismo bacali po čitav dan, i komÅ¡ijama u okolini galamom “zagorčavali” život. Tu smo se stalno okupljali i provodili slobodno vreme posle Å¡kole. Možda je to i jedan od razloga zaÅ¡to sam se kasnije upravo opredelila da treniram koÅ¡arku.

Već sa devet godina počela je i sa prvim treninzima u ŽKK „Bor“.

– PohaÄ‘ala sam OÅ  „3. Oktobar“ i već na početku Å¡kolovanja, kada sam imala oko 9 godina, počela sam sa prvim treninzima u ŽKK „Bor“. Starija sestra se u to vreme već aktivno bavila koÅ¡arkom, tako da sam imala značajnu podrÅ¡ku i od nje i od roditelja da krenem istim putem. Naravno, nisam se pokajala jer mi je koÅ¡arka postala glavna preokupacija pored Å¡kole, a do skoro i fakulteta i posla. Prvi trener koji me je uveo u svet prave koÅ¡arke bio je DuÅ¡an Nakić. NaÅ¡i su se putevi kasnije opet isprepletali, s obzirom na to da smo nedavno ostvarili najveći uspeh u istoriji borske koÅ¡arke. Treneri su se u početku smenjivali: bio je tu Boban Zlatković, zvani Å ef, zatim Dejan Jakovljević i drugi. Svima njima dugujem zahvalnost za znanje koje su mi preneli u svetu koÅ¡arke i pomogli mi da sazrim kao igrač. ProÅ¡la sam sve selekcije u borskom timu, od pionirske do juniorske selekcije.

Za koje ste sve klubove igrali?

– Po zavrÅ¡etku osnovne Å¡kole usledio je poziv iz niÅ¡kog kluba ŽKK „Gimnazijalac“. U isto vreme, poziv od pomenutog kluba dobila je i moja danaÅ¡nja prijateljica Jelena Stojanović, koja je ujedno bila i moja omiljena saigračica. Bile smo „tandem“ koji obećava, Å¡to se kasnije ispostavilo kao tačno jer smo posle viÅ¡egodiÅ¡njeg igranja u NiÅ¡u, nastavile svoje karijere i u borskom klubu.

I Vaša sestra se bavi košarkom. Da li ste igrale zajedno u nekom klubu?

– U pomenuti niÅ¡ki klub sam preÅ¡la kao juniorka, gde sam i upisala Gimnaziju “Svetozar Marković”. U to vreme moja sestra Tanja je bila vodeći igrač u prvom timu niÅ¡kog „Gimnazijalca“ Å¡to mi je davalo dodatni podstrek da vredno treniram svakog dana. To je ubrzo rezultiralo time da sam se iz podmlatka priključila prvom timu i po prvi put na terenu naÅ¡la sa svojom roÄ‘enom sestrom. To je bio moj prvi susret sa ozbiljnim timom i profesionalnim bavljenjem koÅ¡arkom. Kako je vreme prolazilo bilo je dosta uspona i padova, napornih treninga, povreda i mnogo odricanja, ali me je jaka želja i ljubav prema koÅ¡arci, održala na putu koji sam sama sebi zacrtala. Naravno, sve je lakÅ¡e moglo da se prebrodi jer je moj stub oslonca bila moja starija sestra koja me je uvek bezuslovno podržavala i pomagala i koja mi je bila idol i uzor u svemu.

Šta je ono na čemu mora da se radi kako bi neko bio uspešan u ovom sportu?

– Nakon, dve godine igranja u „Gimnazijalcu“ počela sam da igram za niÅ¡ki ŽKK „Student“, i na taj način sticala iskustvo na terenu. To mi je dosta pomoglo da se formiram kao zreo igrač. Danas je veliki problem mlaÄ‘ih kategorija Å¡to nemaju dovoljno kvalitetnih utakmica, jer bez velikog broja odigranih utakmica i prolaska svih selekcija u timu nema „finalnog proizvoda“ – formiranog igrača. TakoÄ‘e, talenat je bitan, naravno, ali i nije presudan. Bez puno truda, rada i odricanja, nema ni uspeha.

Kako kaže, oduvek je znala da će se vratiti u rodni grad.

– To se desilo po zavrÅ¡etku srednje Å¡kole. Na poziv trenera DuÅ¡ana Nakića 2007. godine, ponovo sam obukla dres kluba u kom sam ponikla – ŽKK „Bor“. Te famozne godine smo uz nekoliko pojačanja sa strane, uz nas – domaće igračice, na čelu sa trenerom DuÅ¡anom Nakićem, počele da nižemo pobedu za pobedom. To je bio jedan od meni najdražih uspeha, jer smo te godine uÅ¡le u viÅ¡i rang takmičenja, u Prvu B ligu. Nakon toga, čelnici kluba su u meni videli voÄ‘u igrača, koji bi mogao da tim dovede do novih pobeda. Ukazali su mi poverenje i dali da „ponesem kapitensku traku“. U Prvoj B ligi smo se održali dosta dugo, da bismo proÅ¡le godine, 2014, ostvarili odavno zacrtani cilj i san. Napravili smo istorijski uspeh ženske borske koÅ¡arke – plasirale smo se u „rang najboljih“, tj. u Prvu A ligu, najviÅ¡i rang takmičenja.

Kapiten ekipe ŽKK „Bor“ bila je punih osam godina.

– To mi je bila velika čast i zadovoljsto, ali i velika odgovornost. Pored trenera, moja uloga kapitena u timu je bila da svoje saigračice Å¡to bolje motiviÅ¡em i hrabrim, ali i da preuzmem odgovornost kada je najteže. Drago mi je da je ŽKK „Bor“, u vreme dok sam ja bila kapiten, ostvario svoje najveće uspehe i uspeo da uÄ‘e u Prvu ligu gde i pripada.

Utakmice ovog ženskog košarkaškog kluba su najposećenije u Prvoj ligi.

– Uspeh igranja u najjačem rangu ogleda se u tome da Bor, iako je „mali“ grad, ima jednog i jedinog prvoligaÅ¡a. Publika je to prepoznala i znala da nagradi. Samim tim, utakmice ženske koÅ¡arke su izuzetno posećene i ove sezone mi smo bili ekipa koja je imala najviÅ¡e publike na utakmicama Prve ženske lige, na čemu mogu da nam pozavide i mnogi muÅ¡ki klubovi i gradovi u okolini.

Zašto ste se odlučili da završite igračku karijeru?

– Nakon povratka u Bor zavrÅ¡ila sam Tehnički fakultet, smer inženjerski menadžment. U poslednjih godinu dana radim u kompaniji RTB Bor, tako da i nemam viÅ¡e toliko slobodnog vremena da se u potpunosti posvetim koÅ¡arci. Perfekcionista sam, kad su u pitanju treninzi i utakmice, a smetalo mi je Å¡to ne uspevam viÅ¡e da budem 100 odsto u svemu tome. Zbog prevelikih obaveza na poslu, iako sam htela da prekinem karijeru proÅ¡le godine, odlučila sam se da joÅ¡ malo dam svoj doprinos i pomognem timu do polusezone Prve lige.

Ćirov je, svakako, ispraćena onako kako zaslužuje.

– Ove godine sam doživela čast kakvu retko ko u sportu doživi. ÄŒelnici kluba su odlučili da moj dres sa brojem 5 povuku iz dalje upotrebe, a da zadovoljstvo bude joÅ¡ veće to se upravo desilo na utakmici sa Crvenom zvezdom, pred skoro punom halom u kojoj je bilo oko 2.500 gledalaca. Ostavila sam, u svakom slučaju, klub u dobrim rukama, jer budućnost svakog kluba, pa i naÅ¡eg, zavisi od novih mladih nada. NaÅ¡ grad ih, na sreću, ima dosta, a meÄ‘u njima je zasigurno talentovana Milica Sulejman, koja dosta obećava.

Međutim, to nije jedino priznanje koje je Ivana Ćirov dobila.

– ProglaÅ¡ena sam 2008. godine za najbolju sportistkinju grada Bora, Å¡to je bilo veliko priznanje i lična satisfakcija za mene. Bila mi je izuzetna čast da budem deo najboljih. Potom sam, opet, proÅ¡le godine bila svrstana u red najboljih sportista Bora, i na rang listi najboljih sportista Bora sam bila druga.

Da li imate u planu da „ostanete u košarci“ i bavite se trenerskim poslom?

– Bez obzira Å¡to sam prestala da se aktivno bavim koÅ¡arkom, sigurna sam da ću na ovaj ili onaj način čitav život ostati u sportu. Posle 20-ak godina bavljenja ovim sportom, nedostajaće mi koÅ¡arkaÅ¡ki teren i lopta. Ali, uvek mogu da posetim Sportski centar i naučim neke nove klince i klinke kako smo mi to radili u naÅ¡e vreme.

Kako ističe, bavljenje košarkom je „naučilo“ da postane bolja osoba.

– KoÅ¡arka me je, prvenstveno, naučila da postanem bolji čovek u svakom smislu. Uz koÅ¡arku sam proputovala i naučila da i iz poraza može da se nauči kako da se pobeÄ‘uje, kao i da bez velikog truda, rada, odricanja i žrtvovanja nema uspeha. Time se vodim i u privatnom životu.

Kako komentarišete trenutnu situaciju u borskom sportu?

– Generalno mislim da sport u Boru može da se podigne na joÅ¡ viÅ¡i nivo, naročito ako ljudi mobilne telefone i kompjutere svoje dece zamene treninzima u Sportskom centru. Sport izvlači iz nas ono najbolje Å¡to nosimo u sebi. Kod mladih ljudi u naÅ¡em gradu ne manjka entuzijazma i želje za uspeÅ¡nim bavljenjem sportom, ali i država bi trebalo u većoj meri da da svoj doprinos. Bor kao grad ide pravim putem, sam se nametnuo kao stožer u regionu, a u tome mu nesebično pomaže i kompanija u kojoj radim.

Za kraj, Ćirov ocenjuje da je Bor kao grad mnogo napredovao.

– Bor se, kao grad, promenio i dosta napredovao, uz pomoć RTB Bor. Grad ima jako dobre uslove za sport, ali i Borsko jezero, Brestovačku banju, Crni Vrh, a sve to je sasvim dovoljno da se ovde i dalje raÄ‘aju vrhunski sportisti i klubovi. Å teta je Å¡to se leti viÅ¡e ne organizuju sportski kampovi za decu na Savači. Ranijih godina tu su dolazili i klubovi kao Å¡to su Partizan i Crvena Zvezda, jer se možda baÅ¡ tu „krio“ neki budući prvak sveta.